četvrtak, 01. decembra 2022. | 01:20
Najnovije vesti

U SLUŽBI ISTINE I PRAVDE

 – Znate ima i takvih ovde koji ne smeju da kažu istinu, jer se plaše negativnih reakcija i pritiska ili možda iz nekih drugih ličnih razloga. Ne, ne plašim se nikoga. Smatram da svoj posao radim časno i pošteno što je i u skladu sa uređivačkom koncepcijom „Jedinstva”. Uvek ću biti u službi istine i pravde ma ko bio u pitanju – kaže naša koleginica Sonja Ivković

 

Dok sunce sa zenita gađa vrelim zracima užeglu novobrdsku zemlju lošim makadamom prepunim udarnih rupa, grabimo ka selu Izvoru, što se prostire na proplancima nedaleko od tvrđave, ostataka nekada slavnog Novog Brda – tog nemog svedoka srednjovekovne srpske istorije. Dočekuje nas prizor u kome dominiraju stare kuće. Oko mnogih korov i rastinje koji govore da u njima niko ne živi. Ispred jedne od seoskih kuća dočekuje nas novinarka „Jedinstva” Sonja Ivković, koja je i razlog našeg dolaska, a koja kroz svoje tekstove svedoči o životu ljudi u svom zavičaju ali i drugim delovima Kosova i Metohije i koja deli sudbinu svojih sunarodnika. Živi u mahali u kojoj se srpsko stanovništvo svakodnevno osipa i gde nema kafića, kafana, prodavnica, javnog vodovoda, kanalizacije, javne rasvete, gde je pojam urbano samo pojam, a ne stvarnost.

  • U prošli utorak, dok ste nosili najnoviji broj „Jedinstva” Srbima u selima oko Novog Brda uhapsila Vas je kosovska policija. Kao kriminalca sa lisicama na rukama su Vas sproveli u policijsku stanicu u Gnjilane.

– Taj događaj i problem s policijom je imao političku pozadinu, jer su mu prethodile neke veoma indikativne situacije vezane za moje izjave i tekst u novinama koji se tiču pokušaja da se pravoslavna crkva Svetog Nikole u Novom Brdu, predstvi kao katolička crkva i da se istorijske činjenice koje se tiču srednjovekovne tvrđave u Novom Brdu, predstave na način da se potisne ono što jasno ukazuje da je Novo Brdo utkano u srpsku istoriju. Tu je svakako i distribucija lista. Preko nekih mojih izvora dobila sam informacije da se Albancima ne dopada to što delim „Jedinstvo” kao ni moje pisanje ni uređivačka politika „Jedinstva”. Ali, i ja kao novinar i list „Jedinstvo” smo u službi istine o srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Ne može nas ućutkati ni hapšenje, ni progon iz Prištine ni bacanje u kante za đubre jedinog srpskog lista na KiM „Jedinstva”, što je kosovska carina učinila pre par godina, ni kazne kosovskih institucija… Dvadeset godina sam vazač po ovim novobrdskim krivinama i tvrdim da sam i tog dana vozila odgovorno i bez bilo kakvog saobraćajnog prekršaja.

  • Kako su vas zaustavili i šta su naveli kao razlog zaustavljanja i hapšenja?

Kola sa rotacijom su me pratila kao da sam opljačkala banku i preprečila mi put. Navodno da ne vozim dobro. Toliko dobro poznajem ovaj put, svaku krivinu da bih mogla da vozim zatvorenih očiju i tvrdim da nisam napravila nikakav saobraćajni prekršaj. Rekli su mi da sam pijana i da duvam. Verujte mi ni kap alkohola nisam popila. U kolima mi je bilo sedam paketa novog broja lista „Jedinstvo” koje delim svakog utorka Srbima po novobrdskom kraju i Kosovskom Pomoravlju. Nedelju dana pre toga vojnici Kfora su se raspitivali ispred prodavnice u Prekovcu o „Jedinstvu”, meni i mom tekstu „Istoriju prekrajaju, a teritoriju otimaju”. Sve mi je to sinulo u glavu i jednostavno u meni je proradio srpski inat i prkos i odbila sam da duvam, jer je to očigledna nameštaljka i političko hapšenje. U selu gde živim sa mojim rađacima i sagovornicima ispred mesta gde se sastajemo, seoske prodavnice, popijem ponekad pivo, ali niti sam alkoholičar niti ikada pijem ako treba da vozim. Mogu samo da pretpostavim da su pravili plan kako da me zastraše da ne pišem i ne delim „Jedinstvo” i da im je neko u tom pomogao, možda neko iz moje blizine. To me posebno boli. Nisu imali zašta da se uhvate osim navodno za jedno pivo. Rekla sam im da je sve nameštaljka i političko hapšenje, da je pozadina moje pisanje i moj list „Jedinstvo”, da sam novinar u nekom drugom srpskom mediju čija im uređivačka politika ne smeta da ne bi ni pomislili da ovako nešto učine, a oni su mi tada stavili lisice. U međuvremenu su stigla još jedna policijska kola i kao najvećeg kriminalca sproveli me u policijsku stanicu Gnjilane. Tu sam zadržana par sati i uz velike molbe i izjave da ću se obratiti Međunarodnoj asocijaciji novinara, puštena sam a kola su mi zadržana. Narednog dana, nakon svih reakcija vratli su mi kola, ali oduzeli kosovsku vozačku i napisali kaznu uz tvrdnju da sam vozila u alkoholisanim stanju. Šta da radim. Da se žalim, sve je uzalud. Ovde pravosuđe funkcioniše po sistemu, „Kadija te tuži, Kadija ti sudi”. Ukoliko svedoči portparal Ismet Hašani i još jedna osoba iz Kosovske policije, a nije je teško naći, da sam vozila u alkoholisanom stanju, ko će da veruje u moju priču. Najteže mi je što ću šest meseci morati da se snalazim bez kola po terenu. Ali, razgovarala sam sa odgovornima u našoj izdavačkoj kući koji mi bezrezervno veruju i podržavaju me i nadam se da ćemo zajednički pronaći izlaz iz ove situacije.

  • Kakva je bila reakcija, pre svega kolega, u vezi sa ovim događajem?

Kada su me priveli u policijsku stanicu, ja sam kontaktirala redakciju i moju glavnu i odgovornu urednicu koja je blagovremeno reagovala i čija mi je podrška značila mnogo. Bilo je i reakcija s drugih nivoa. Kolege su me podržale. Javljali su mi se sutradan ljudi iz svih delova Srbije i Kosova i Metohije, naročito oni koji me znaju. Bili su zabrinuti za mene. Hvala svima na toj podršci.

  • Da li je bilo i drugačijih reagovanja ?

– Znate ima i takvih ovde koji ne smeju da kažu istinu, jer se plaše negativnih reakcija i pritiska ili možda iz nekih drugih ličnih razloga. Ne, ne plašim se nikoga. Smatram da svoj posao radim časno i pošteno što je i u skladu sa uređivačkom koncepcijom „Jedinstva”. Uvek ću biti u službi istine i pravde ma ko bio u pitanju. Kosovo i Metohija su moj zavičaj deo mog bića, moja zemlja i niko tu činjenicu ne može da mi ospori. Istorijski podaci jasno govore da je srednjevekovno Novo Brdo itekako deo srpskog kulturnog i duhovnog identiteta pre svega. To može neko da osporava iz političikih razloga i radi prikupljanja političkih poena, ili nekih nacionalnih frustracija, ali to što se tiče Novog Brda i srpske istorije vezane za Novo Brdo je stvarnost koja je nepobitna. Ima isuviše mnogo raspoloživih dokaza i argumenata, koji idu u prilog tome. Ne, ne kažem da treba isticati sebe i svoj nacionalni ponos nauštrb drugih. Postoje kulturološke, verske i druge razlike. Treba biti samo realan i pošten, tolerantan, jer je to jedini put do stvarnog pomirenja i trajnog mira na ovim prostorima. To oni koji žele da prekroje istoriju trebaju da švate i prihvate. Bez toga nema napretka, nema budućnosti. Ona dobra stara izreka jasno kaže „Oteto prokleto”.

  • Rat 1999. godine Vas je zatekao kao mladog novinara u „Jedinstvu”. Ostali ste do poslednjeg sa nekolicinom kolega u Redakciji u „Domu štampe” u Prištini, sve dok nije srpskim novinarima zabranjen ulazak tamo, jednom rečju dok nisu isterani. Nakon toga usledio je još teži period, period „lova na Srbe”. Mnogi Srbi su odlazili, nebezbedno je bilo kretati se, a Vi ste opet išli svuda po Kosovu i Metohiji. Kakva su Vam sećanja na taj period?

– Nije bilo nimalo lako i jednostavno, naročito u prvim godinama nakon rata, ali i kasnije. Mnogo mi je bilo teško, dok sam gledala kako ljudi iz mog sela i drugih mesta pakuju stvari, utovaraju ih u kamione i beže. Kao novinar mnogo se češće i dan danas suočavam sa prizorima napuštenih sela, staračkim domaćinstavima i drugim problemima s kojima se srpsko stanovništvo ovde suočava. I danas mi ponekad krene suza, kad pogledam napuštene kuće, koje guta korov. Pre nekoliko godina takva jedna situacija me je inspirisala da uradim knjigu pod nazivom „Pustoš južnog praga”, gde su kroz fotografije napuštene ali i porušene kuće i okućnice. Skoro svakodnevno kao novinar na terenu suočavam se sa tom našom tužnom srpskom kosovsko-metohijskom stvarnošću. U mnogim mestima, posebno ovde u Novom Brdu, menja se etnička struktura stanovništva. Sve je manje Srba. Danas ovde imamo situaciju da oni koji su otišli i u godnima pre rata, sada dolaze i prodaju kompletno svoja imanja.

  • Svih ovih godina ste na točkovima. Obišli ste mnoga mesta gde drugi novinari ne zalaze. Bili ste i u najzabačenijim selima, tamo gde se zadržala bar i jedna srpska duša. Bilo je puno teških i opasnih trenutaka, navedite neki koji Vam se pamti?

– Da, stalno na točkovima, a ponekad i pešice, tamo gde se ne može kolima. Da nisam novinar, verovatno ne bih imala tu sreću, da obiđem skoro sva mesta na Kosovu i Metohiji. Bilo je tu raznih situacija što se tiče mog odlaska na teren i iskustava. Ne, svakako nije bilo uvek jednostavno i lako. Tako je i dan danas. Međutim, ja stvarno nikada nisam osećala strah, pa i onda kada mnogi drugi novinari nisu dolazili u ove ili neke druge krajeve na KiM, onda kada nije baš bilo lako biti Srbin i kretati se slobodno. Uvek sam nekako polazila s tim da me Bog čuva, pre svega. Uvek sam se trudila, a tako je i dan danas da tu našu stvarnost kroz tekstove koje radim prikažem na jedan realan, objektivan način. Smatram da nikome nažao nisam učinila, ni Srbima ni Albancima, tako da mi je ta čista savest bila vodilja i hrabrila me. I dan danas je tako. Za mene nije bitno to da li je neko Albanac, Srbin, Rom. Važno je da je iskren i pošten čovek. Bilo je situacija kada je baš bilo onako neizvesno. Ja samo pomalo znam albanski jezik. Pre neku godinu odlučim da napravim priču o crkvi Samodreža, gde se pričestila vojska cara Lazara pre Kosovskog boja. Prekrstim se i krenem. U tom selu nema Srba. Odem ja tamo, parkiram kola, ali nisam mogla da nađem crkvu. Morala sam da pitam. Obratila sam se na engleskom dvojici albanskih mladića, gde je crkva. Gledali su me prilično čudno. Pokazali su mi rukom gde je i ja odem tamo. Parkiram kola. Dok sam hodala ka crkvi s namerom da uslikam spoljašnost i unutrašnjost razmišljala sam šta ako sad neko dođe i pita šta ja tu radim? Nisam se plašila, ali bilo je neizvesno. Međutim, sve se lepo završilo. Niko me nije zaustavio, mada sam to odradila brzo i što pre otišla odande. Slično se desilo pre neku godinu i u selu Nerodimlju kod Uroševca. Odem u selo s namerom da napravim priču o porušenoj crkvi Svetih Arhangela i posečenom boru koji je zasadio još car Dušan. Nije bilo nimalo lako. Jedva sam se snašla da pronađem ostatke te crkve. Naročito me je ganuo prizor kada sam morala da se kroz neko šiblje probijam do ostataka crkve, koji su jedva bili vidni. Bilo je još takvih i sličnih situacija. Ipak, kažem da stvarno nisam imala nikada problem s običnim ljudima, Albancima. Bilo je recimo mnogo situacija kada vozim i vraćam se s terena, da vidim da neko hoda pešice, ja ga pokupim i prebacim do kuće. Nisu to bili samo Srbi. Znate ovde u Novom Brdu mi nemamo dobro organizovan javni prevoz. Po tom pitanju delimo istu sudbinu svi i Srbi i Romi i Albanci. Ljudi se muče, ako nemaju sopstvena kola. Tako pre par meseci vozim ja kroz selo Bostane. Išla sam na teren da odradim nešto i vidim staricu i starca kako hodaju, idu pešaka, a pogrbljeni, jedva hodaju. Vidim da starac ima belu tradicionalnu albansku kapu na glavi. Zaustavim kola, pitam ih gde idu i kad su mi rekli povezem ih u albansko selo Busovata, koje je od Bostana udaljeno oko sedam, osam kilometara. Bili su naravno Albanac i Albanka. Oni su se toliko zahvaljivali da je to bilo kao da ne znam šta da sam uradila za njih. I nije to bio jedini takav slučaj. Kažem vam nije važno da li je neko Srbin, Albanac, Rom ili već koje nacionalnosti ili vere. Nikada nisam imala problema, s običnim ljudima, ni sa kim na nacionalnoj osnovi. I pre neki dan kada me je policija hapsila, došao jedan Albanac, koga sam mali milion puta vozila usput kad sam išla za Gračanicu i vidim čovek zabezeknut i pita šta se dešava. Ja mu kažem „komšija molim te skloni se da i ti ne bi imao problema zbog mene”.

  • Rođeni ste u Nemačkoj, studirali u Beogradu, otkud to da se uvek vraćate korenima, Novom Brdu i Kosovu i Metohiji?

– Da, rođena sam u nemačkom gradu Velbertu. Međutim, od svoje nepune prve godine živim na Kosovu i Metohiji. Odrasla sam uz babu Zorku, koja je bila neko meni najdraži na svetu. Možda otuda i ta neka moja velika ljubav prema starima i razumevanje za stare osobe. Mnogo mi je žao kada vidim, ovde kod nas, posebno u Novom Brdu da ima starih i nemoćnih ljudi i kako se pate i muče, a čija su deca otišla, većina izvan Kosova i Metohije, a mnogi su otišli, posebno odavde iz Novog Brda. Ta muka i nemoć starih osoba, naročito nakon rata 1999. godine, kada je veći broj mladih napustio ove prostore, inspirisali su me da 2009. godine uradim jednu knjigu pod nazivom „Muka” u kojoj su fotografije starih ljudi iz Kosovskog Pomorvlja i njihove kratke izjave o tome kako žive, kako se osećaju? Kroz te izjave se može osetiti sva njihova patnja i nemoć.

  • Kako neko kao Vi, ko je mogao da ode bilo gde, odluči da ostane u novobrdskom pasivnom selu?

Da, tačno je da sam imala više prilika da odem odavde, pre svega u Nemačku, ali mi tako nešto nije padalo na pamet nikada. Jednostvno od malih nogu, ja sam sebe doživljavala i još uvek je tako i mislim da će dok sam živa biti tako, da ja pripadam mom Kosovu i Metohiji. To je moj zavičaj. Ovde su moji koreni. Ja sam kao dete sa babom uvek išla na grob svog dede Save i drugih predaka kad su zadušnice. Odlazila u crkvu u Bostanu, manastir Gračanicu. Ja sam porasla ovde, trčkarala i igrala se s decom po ovim prelepim brdima i livadama. Pila vodu s planinskih izvora. Novo Brdo je prelepo. Volim moje Novo Brdo prosto rečeno i ono mi je draže od bilo kog drugog mesta na svetu. Imala sam priliku da obiđem dosta gradova po svetu, ali moje Novo Brdo je moj zavičaj i ništa ne može da ga nadomesti. Sećam se kad je trebalo da upišem fakultet, majka me je pitala, da li želim da studiram u Nemačkoj. Ma kakavi, nije mi palo to napamet da uradim. Kada je završen rat 1999. godine i kada su nastali veoma teški dani za srpsko stanovništvo na ovim prostorima, kada su kolone ljudi kretale put centralne Srbije, moja majka je došla iz Nemačke i pitala me da li želim da idem tamo. Ni tada mi to nije padalo na pamet. Rekla sam joj: „Šta ti misliš, da ja ostavim moju babu, Kosovo, nikako ne dolazi u obzir”. Ona je tada zaplakala i ništa nije rekla. Sećam se kad je krenula nazad za Nemčaku, skinula je sa svoje ruke zlatnu narukvicu sa krstićem i dala mi je. Verujte mi da je neko tada došao i uperio pušku u mene i da mi je rekao ajde idi, ostavi babu, napusti Kosovo, bila bih spremna da poginem.

POKUŠAJ ONEMOGUĆAVANJA INFORMISANJA SRPSKOG NARODA NA KOSOVU I METOHIJI

Na hapšenje i privođenje novinarke Sonje Ivković usledilo je više reakcija. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić najoštrije je osudio hapšenje, maltretiranje i privođenje naše novinarke odajući priznanje Sonji Ivković na hrabrosti da već 20 godina obilazeći Kosovo i Metohiju iznosi istinu o obespravljenom srpskom narodu na KiM. Među prvima je reagovala naravno matična redakcija. U saopštenju redakcije „Jedinstva” između ostalog se kaže: Odlučno odbacujemo kao neistinite tvrdnje portparola regionalne jedinice Kosovske policije Ismeta Hašanija da je novinarka lista „Jedinstvo” Sonja Ivković 27. avgusta 2019. kada je uhapšena i sa lisicama na rukama sprovedena u policijsku stanicu u Gnjilanu, u pritvor, vozila u alkoholisanom stanju. Uzimajući u obzir njen dvadesetpetogodišnji rad, korektnost, iskrenost i skromnost, kao i prošlonedeljno raspitivanje vojnika Kfora za list „Jedinstvo” i novinarku Sonju Ivković, u potpunosti verujemo u njenu iskrenost i njenu verziju događaja. Pitamo Ismeta Hašanija, na osnovu čega je utvrdio da je bila u alkoholisanom stanju, ako je odbila da uradi alko test. Novinarka Sonja Ivković je primeran radnik i veliki profesionalac u svom poslu, koja godinama unazad piše o obespravljenom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i distribuira list „Jedinstvo” Srbima po novobrdskim i gnjilanskim selima, a ne alkoholičar kako je želi predstaviti kosovska policija. Kosovska policija umesto da da odgovor na brutalnost prema našoj novinarki, služi se neistinama i neprimerenim kvalifikacijama prema novinarki Sonji Ivković. Ovo je očigledno zastrašivanje novinarke Ivković i pritisak na slobodu informisanja Srba na Kosovu i Metohiji. Blagovremeno je reagovao i direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić, koji je u svom saopštenju naveo da je privođenje novinarke nedeljnika „Jedinstvo” Sonje Ivković iz Novog Brda učinjeno kako bi se sprečilo objektivno izveštavanje o mukama srpskog naroda u južnoj pokrajini i onemogućilo distribuiranje štampe na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu. Marko Đurić je ocenio da je privođenje Sonje Ivković još jedna potvrda da Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju nikakvo pravo da istinom odgovaraju na organizovane pokušaje falsifikovanja istorije, čiji je cilj da se izbrišu viševekovni tragovi trajanja našeg naroda na tim prostorima. „Srbima u našoj južnoj pokrajini uskraćeno je pravo na mišljenje i odbranu naučno utemeljenih činjenica, ali što su represija i zastrašivanje izraženiji toliko će snažnija biti rešenost Srba da ne dozvole da budu izbrisani iz istorije”, ističe Đurić. Ne čudi brutalnost i ostrašćenost onih koji lisicama žele da zauzdaju istinoljublje srpskih intelektualaca na Kosovu i Metohiji, dodaje direktor Kancelarije za KiM i ukazuje da je nešvatljivo da se u modernoj Evropi nemo prelazi preko potpuno neskrivenog i na šovinističkoj mržnji utemeljenog pokušaja zloupotrebe i krađe srpskog kulturnog i civilizacijskog nasleđa. „Zgrožen sam načinom na koji je od strane kosovske policije tretirana srpska novinarka, i očekujem da međunarodne organizacije i strukovna udruženja reaguju kako bi se Srbima na Kosovu i Metohiji garantovala elementarna ljudska i profesionalna prava”, kaže se u saopštenju direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića. Srpska lista takođe navodi da je hapšenje i privođenje svakodnevna provokacija prema Srbima na Kosovu i Metohiji i sve češće predstavlja odraz antisrpske kampanje albanskih političkih lidera iz Prištine”. UNS je takođe najoštrije hapšenje novinarke Sonje Ivković.

S. Kecman

 

Podeli na: