У УНЕСКО ЈЕ ПРЕСУДАН УПЛИВ ПОЛИТИЧКИХ ИНТЕРЕСА

Ни 41. Генерална конференција Унеска, поводом обележавања 75- годишњице Огранизације за образовање, науку и културу Уједињених нација (Унеско) није прошла без актуелизовања теме пријема „Косова” у ову организацију. Има ли Србија разлога за страх у очекивању нове офанзиве Приштине на Унеско, да ли је могућа деполитизација ове организације и може ли се Србија притискати због Косова и Метохије и Републике Српске као деведесетих, за „Јединство” је говорио филолог, оријенталиста, преводилац, бивши амбасадор Србије при Унеску проф. др Дарко Танасковић.

 

 

• Министарка спољних послова Албаније Олте Џачке у свом излагању на Генералној конференцији Унеска у Паризу заложила се за пријем „Косова” у Унеско. Има ли Србија разлоге за страх поводом новог актуелизовања ове теме?

Излагање министарке иностраних послова Албаније није представљало никакво изненађење и било је на познатим линијама залагања за пријем „Косова” у Унеско. Олте Џачка, која је изразита представница тзв. „новог ветра” у спољној политици Албаније, америчке школе, своју аргументацију у прилог пријему „Косова” формулисала је у духу наводно принципијелног става да би укључивање ове пара државе у рад агенције УН за образовање, науку и културу могло допринети делотворнијем укупном ангажовању у заштити и очувању културне баштине на КиМ, у погледу чега се УНЕСКО јасно декларисао и обавезао. По Џачки, Албанци, Срби и остали треба заједно да раде на реализовању циљева који се најуспешније могу достићи кроз садејство националних и интернационалних напора, при чему би за њу „национални” очито били они који се везују за „државу Косово”, односно за надетнички „косовски/косоварски политички народ”. Србија не треба посебно да страхује због овог конфекцијског обраћања које није изазвало веће занимање на Конференцији, али мора бити свесна да ће цео албански државно-национални корпус, заједно са својим покровитељима у иностранству, током наступајућег периода свим расположивим средствима и начинима радити на припремању терена за поновно подношење захтева за пријем „Косова” у Унеско, вероватно за две године.

• Бесиана Кадаре, бивша амбасадорка Албаније при Унеску и жестоки лобиста за пријем Приштине у Унеско, враћа се на стару позицију. У којој мери њени лични контакти могу покренути офанзиву у корист Приштине?

Лични контакти су у дипломатији на оперативном нивоу свакако веома важни. Нема сумње да је именовање Бесиане Кадаре, као одлично образоване, комуникативне и способне дипломаткиње, поготово после њених њујоршких искустава, показатељ да званична Тирана придаје велики значај свом представљању у Унеску. Уосталом, и претходник ћерке Исмаила Кадареа на месту албанског сталног представника при Унеску био је врхунски професионалац. Пошто је логично претпоставити да ће, као и 2015. године, подносилац поновљеног предлога за пријем „Косова” у Унеско, кад до њега дође, бити Албанија, улога Бесиане Кадаре биће прворазредна, али и веома захтевна и нимало лака, јер је у Унеску садашње расположење за отварање врата „Косову” претежно неповољно. Нова стална представница Албаније ће, заједно са свим сарадницима и савезницима у међународној заједници, свакако плански и систематски радити на томе да се овакво стање измени.

• Како оцењујете држање Србије током заседања 41. Kонференције Унеска?

Сем онога што сам могао сазнати из медија, немам ближих сазнања о активностима Србије на заседању Генералне конференције Унеска. Оно што је свакако позитивно јесте учешће председнице Владе, госпође Ане Брнабић, која је на највишем политичком нивоу веома јасно изложила ставове Београда у вези са заштитом наше културне и духовне баштине на КиМ и ставила нагласак на потребу деполитизације рада Унеска, имала више билатералних сусрета, а и разговарала са реизабраном генералном директорком Одре Азуле. Генерална директорка је током свог првог мандата имала наглашено отворен и конструктиван приступ сарадњи са Србијом, коју је и међу првима посетила, а и сама се доследно залаже за деполитизацију организације на чијем је челу, што је свакако повољна околност.

• Може ли се искључити политизација Организације за образовање, науку и културу Уједињених нација (Унеско) или ће се политичка копља укрштати и у тој међународној организацији ?

Било би наивно и нереално претпоставити да се из рада било које међународне организације може искључити политичка димензија. То важи и за Унеско, иако су домени надлежности ове специјализоване агенције УН номинално неполитички – образовање, наука и култура. Све је на неки начин прожето политиком, а у једном тренутку је процењивано да се готово 70 посто дебата води и одлука радних и стручних органа и тела Унеска доноси уз пресудан уплив политичких интереса држава чланица, иако се оне у великој већини декларативно залажу за деполитизацију организације. Тако је било и тако ће и даље бити, с тим што је доследно залагање садашње генералне директорке свакако допринело да се интензитет политизације донекле смањи. Кад је о теми „Косова” реч, она је у тој мери par excellence политичка да није лако „протурити” је као културну, без обзира на аргументацију од оне врсте какву је на овогодишњем заседању изнела Олте Џачка, а што доприноси афирмисању ставова Србије.

• Уколико би Бриселским споразумом Српска православна црква добила специјалан статус на Косову и Метохији, да ли би то умањило наше страхове за будућност српских светиња?

Опште је мишљење зналаца да је и у неприхваћеном Ахтисаријевом плану Анекс 5, који се односио да статус СПЦ, њених светиња, сакралних објеката и имовине, био међу најдорађенијим и најуравнотеженијим деловима читаве конструкције. У тренутку кад власти у Приштини одбијају да спроведу најважније одредбе Бриселског споразума нема смисла хипотетички расправљати и спекулисати о томе шта би могао подразумевати „специјални статус” СПЦ на „Косову”. Реалност, која је примордијална и животно, далекосежно старија од статуса успостављеног неким евентуалним споразумом, јесте да је СПЦ, као и целокупна српска заједница на „Косову”, опкољена морем и изложена плими непријатељства и мржње, а то ће се, без обзира на све привиде, тешко променити, што никако не значи да не треба истрајно радити на обезбеђивању међународних правних гаранција за положај и права СПЦ и српског народа на КиМ. Напротив!

• Београд је идуће године домаћин Конференције Унеска о науци. У којој мери је то значајно управо за очување културног и духовног наслеђа Србије у јужној покрајини?

Од суштинског значаја је чињеница да је Србија током последњих година, захваљујући својој иницијативности и активности у већам броју области, постала уважена чланица породице Унеска, с којом се у сваком тренутку и у свему озбиљно рачуна. Таква перцепција улоге Србије посредно, али битно доприноси кредибилитету наших ставова у вези са проблемом „Косова”, што не би био случај да се наступање наше земље „монотематски” и опсесивно усредсреди само на ово, за нас приоритетно питање. У том светлу треба посматрати и домаћинство Србије Конференцији Унеска о науци.

• Може ли се Србија притискати због Косова и Републике Српске истим методама као деведесетих, када је свет био униполаран, и шта је најмудрије сада чинити?

Премда се на сцени поново појављују неки дипломатски чиновници, првенствено амерички, знани нам по злу из тих несрећних деведесетих година, немогуће је поновити тадашњи сценарио и до краја употребити методе и средства из времена кад је Србија била јако ослабљена и без акционо способних савезника. С обзиром на измењену међународну коњунктуру и односе снага, наш маневарски простор је данас нешто већи, али то оне који нам не желе добро, сем на већу опрезност и тактизирање, може, услед нервозе и нестрпљења, навести и на неодмерене и ризичне потезе. Нажалост, у погледу одбојности за равноправно уважавање права и легитимне захтеве српског народа, регионална констелација, поготово у непосредном бившем југословенском окружењу, није много повољнија него пре три деценије, али је позиција Србије сада стабилнија и отпорнија, а њени савезници у међународној заједници одлучнији да не дозволе репризу једне срамне представе која објективно више и није могућа. На нама је да идемо својим путем, ако смо га утврдили, да правовремено предвиђамо ток догађаја и тактички прилагођавамо понашање околностима, не дозвољавајући при томе да нам те околности и страни фактори диктирају стратегијска опредељења. Лакше рећи, него чинити! Рада Комазец