УТИХНУЛО НОВИНАРСКО ПЕРО И ДОБРО ЉУДСКО СРЦЕ САЊЕ КЕЦМАН
IN MEMORIAM
Када са животне позорнице оде неко ко је деценије свог бића, своје младости и својих нада уткао у странице новина, тада не одлази само једно име са папира. Тада се заувек затвара једно поглавље заједничких редакцијских јутра, гасе се рефлектори једне епохе и у неповрат одлази читав један скривени свет успомена, прећутаних терета и топлих људских тренутака. У Београду је, у 59. години живота, прерано и тихо утихнуло срце наше дугогодишње колегинце, новинарке и бивше уреднице Сање Кецман.
РАДНИ ВЕК ВЕЗАЛА ЗА „ЈЕДИНСТВО”
Рођена 12. јануара 1968. године у Косовској Митровици, Сања је одрасла под небом Косова и Метохије, упијајући његову лепоту, али и његову усудну тежину. Љубав према писаној речи и жеља да сведочи о времену у којем живи одвеле су је у Београд, на студије журналистике на Факултету политичких наука. Када је стекла диплому, у време када су многи бирали мирније и сигурније стазе, Сања се без двоумљења вратила кући, тамо где је била најпотребнија и где је њено срце одувек куцало. Свој читав радни и животни век везала је за редакцију „Јединства”, најстаријег и јединог штампаног гласила српског народа на овим просторима.
Провести деценије у новинарству на Косову и Метохији значило је делити судбину свог народа до последње капи мастила и зноја. То је значило преживљавати историјске ломове, радити под незамисливим притисцима и сеобама, и у тишини подносити терете које јавност никада није видела. У новинарским колективима послови се често деле у ходу и без велике помпе. Неко је био створен за прву линију фронта и репортаже са терена, док је неко други, попут Сање, био чувар страже у самој редакцији све до њене тешке болести у новембру прошле године када више није била у стању да обавља ни новинарске ни уредничке послове.
Међутим, Сању Кецман не чине само новински редови и функције. Они који су је истински познавали, знали су да се иза те тихе редакцијске улоге крила једна предивна, жива и неискварена душа. Сања је у срцу била велики, неукротиви весељак. Волела је живот свим својим бићем, волела је људе, песму, дружење и искрене разговоре. Са посебним жаром је чекала свако заједничко славље, прославу или забаву, а њено присуство тамо уносило је посебну, нестварну топлину. Њен препознатљиви, звонки смех имао је лековиту моћ – умео је да разбије и ону најтежу, оловну напетост пре закључења броја, да утеши и да нас подсети на оно најважније. Подсећала нас је да живот, упркос свим неправдама, суровостима и терету који наш посао носи, увек има и своју другу, лепшу, ведрију и нежнију страну коју морамо чувати.
Данас, када се њено име последњи пут са неизрецивом тугом исписује на овим страницама, опраштамо се од ње са дубоким наклоном и неизмерним поштовањем према њеном труду и годинама које је поклонила нашој заједничкој кући. Али изнад свега, опраштамо се од ње са бескрајном захвалношћу за сву ведрину, за сваки осмех и сваки тренутак радости који је унела у наше животе. Редакција без ње више неће бити иста, али сећање на њено лице из оних срећних, опуштених тренутака када смо заједно славили живот, остаће вечно да живи међу нама.
САХРАНА У ТИШИНИ ЗАВИЧАЈНЕ ЗЕМЉЕ
Сања Кецман је сахрањена у суботу, 11. јула, на гробљу у Рудару. Тамо, у тишини завичајне земље којој је припадала целим својим бићем, пронашла је свој коначни мир. Ми јој шаљемо последњи поздрав и желимо јој мирно путовање тамо где више нема рокова, умора ни брига, међу звезде у вечну светлост. Нека јој је вечна слава и хвала за све.
На градском гробљу у месту Рударе код Косовске Митровице, 11. јула, обављена је сахрана новинарке-уреднице листа „Јединство” Сање Кецман, која је преминула 9. јула, наше драге дугогодишње колегинице. У минулих преко тридесет година као новинарка делила је судбину свог народа на Косову и Метохији, кроз свој неуморни, прегални, нимало лак новинарски посао. Од ње су се поред чланова породице, сина Јована и супруга Мирка, бројне родбине, колега из „Јединства” и других српских редакција на Косову и Метохији, опростили и бројни пријатељи и сарадници, познаници који су дошли да јој одају последњу пошту. У опроштајном говору њене венчане куме и новинарке „Јединства” Соње Ивковић, истакнуте су њена пре свега људскост коју је Сања показивала у сваком моменту свог живота, али и преданост послу и одговорност.
„Драга породице, колеге, драги пријатељи. Данас стојимо овде сломљена срца, неми пред прераним одласком наше драге Сање. Отишла је у животном добу, када је још толико имала да каже, напише, пружи. Њен прерани одлазак оставља неизбрисиву празнину у нашим срцима, у редакцији листа „Јединство”, али и целом новинарству на нашем страдалном Косову и Метохији. Бити новинар на Косову и Метохији није обичан посао. За нашу Сању то је био изазов, позив, мисија, судбина. Више од три деценије она није само бележила догађаје, она је преживљавала судбину свог народа. Знала је да приђе обичном човеку искрено, од срца, без предрасуда, људски. У нашој редакцији Сања је била ослонац. Памтићемо је пре свега по доброти и искрености којом је зрачила, али и по професионалној етици, која не зна за компромис, храбрости у најтежим тренуцима. Њен прерани одлазак подсећа нас колико је новинарски посао често веома суров и колико сагоревају они који у њега уносе цело своје биће. Радила је часно и поштено, професионално. Драга наша Сања, хвала ти за сваки написани ред, за сваку реченицу, теренску причу пређену под тешким околностима, за сваку кафу у редакцији, топлу реч подршке, за лепе речи и пријатељство. Твоје име остаће исписано у историју нашег листа „Јединство”. Породици упућујемо најдубље саучешће. Будите поносни на њу, као што смо и ми у редакцији листа „Јединство”, поносни што смо је имали. Путуј са анђелима драга наша колегинице. Твоје перо је утихнуло, али твоја реч и добро срце живеће кроз све нас. Нек ти је вечна слава и хвала ти”, речено је уз остало у опроштајном говору колега из „Јединства” драгој Сањи, која је прерано отишла и није успела да добије тешку животну битку са опаком болешћу.
Редакција листа „Јединство”
