ВРЕМЕ ЈЕ ЗА САБИРАЊЕ

Пише: Рада Комазец

 

 

Првобитан наслов колумни дала сам „Само уједињена Србија побеђује“ што највише и одговара написаном тексту. Међутим, због укопавања у ровове и за сада непремостиве поделе једног те истог народа, дехуманизације појединаца, одустала сам од поменутог наслова пошто је управо то слоган једне партије. Шта нам то говори? Говори нам да пристојни људи који воле свој народ и са јадне и са друге стране Дрине и своју земљу који се не стиде својих славних предака и генерала не могу нормално живети нити радити свој посао. Биће жигосани или од једних или од других. Гледамо у друге народе како, попут густих и сложних шума, стоје ветру на путу, штитећи једно друго, држећи се корењем за исту груду земље. И док посматрамо њихову слогу, која им служи као штит и бедем пред недаћама света, не можемо а да се са болом у гласу не запитамо: Могу ли се Срби икада сложити као други народи? Историја нас је научила како да гинемо једни за друге, али нас није научила како да живимо једни са другима. Када се над нама надвије црни облак туђинске претње, када нам кућа гори, ми постајемо једно куцање срца. Тада брат пружа руку брату преко провалије. Али чим сунце гране, чим опасност мине, та иста рука се често стисне у песницу. Одакле толико мржње брата према брату? Како је могуће да се у истом гену, који носи песму са Колубаре и сузу са Косова, роди толика горчина према рођеном брату и потомку? Док се ми делимо на ове и оне, на леве и десне, на оне преко реке и оне са планине, време неумитно тече, а огњишта нам остају хладна и пуста. Али, свака рана се дâ залечити ако се на њу привије прави мелем. Наш мелем је сећање на оно што јесмо и што морамо бити. Завет заједништва није политичка парола, нити је празно слово на папиру. То је живи куцај крви наших предака који нас опомиње да смо сви изникли из истог корена. Време је да спустимо штитове које смо подигли једни према другима. Време је да утишамо буку сопственог сујете и послушамо тишину која нас спаја. Смејeмо се заједно, градимо заједно, опростимо једни другима јер нико други нам опростити неће. Нека наша слога не буде привремено уточиште од олује, већ наша вечна кућа, тврђава коју ниједан ветар са стране не може срушити. Само уједињени, држећи се чврсто брат уз брата, можемо сачувати ово мало светлости и поносно закорачити у будућност. Цар Лазар је на Газиместану бирао царство небеско, остављајући нам у наслеђе клетву која опомиње да без слоге нема опстанка. Та косовска рана поново је прокрварила у новијој историји, кроз страдање и мучеништво Срба преко Дрине. Од голготе Јасеновца, преко попаљених огњишта Крајине, до братских гробова у Подрињу, наш народ са леве обале Дрине носио је тешки крст опстанка. Када се над њима надвио црни облак, они су бранили не само своје домове, већ и само име које носимо. Али, уместо да то мучеништво буде нашa вечнна опомена, данас сведочимо најболнијем феномену – одсуству емпатије одређених групација и дела младих људи према тој жртви. Ушушкана у комфор модерног доба, отуђена кроз екране и заслепљена површним трендовима, нова генерација неретко остаје нема на лелек мајки из Крајине и Републике Српске. За многе од њих, Дрина је поново постала граница у глави, а страдање сопственог народа тек бледа лекција из историје или туђи, далеки проблем? Корени ове данашње отуђености и аутошовинизма дубоко су укопани у деценијама прошлог века. Комунизам је систематски уништио и разорио српско биће. Са паролом лажног братства и јединства, тај режим је наметнуо идеологију у којој је српски понос проглашен за грех, а здрава национална свест за опасност. Синови су окретани против очева, традиција је жигосана као назадна, а сећање на солунске хероје потискивано је у мрак заборава. Тај идеолошки инжењеринг створио је генерације које су одгајане да туђе поштују, а своје презиру, остављајући иза себе дубок духовни хендикеп који и данас прождире нашу омладину. Данас, у предвечерје нових избора, та стара, неизлечена болест неслоге поново добија свој најагресивнији облик. Политичке арене и друштвене мреже претворене су у бојна поља на којима се вештачки и сурово црта линија раздвајања између такозване „две Србије“. Једна која себе проглашава елитном, модерном и европском, док ону другу гледа са презиром, и друга која се затвара у одбрамбени механизам, проглашавајући неистомишљенике заговорнике страних интереса. Овај предизборни сукоб није обична борба за проценте и мандате; то је дубоки, братоубилачки рат речима у којем се губи свака људскост. Медији и политичке елите свесно доливају уље на ватру, копајући ровове тамо где би требало да градимо мостове. Брат поново не чује брата јер је бука предизборних парола постала прегласна. Док се боримо око тога ко има више права на истину, заборављамо да непријатељи нашег опстанка не праве разлику између наших политичких опција – за њих смо сви само једно име и једна мета.