utorak, 16. avgusta 2022. | 14:10
Najnovije vesti

Zaposlenje najveći problem

Život u izbegličkom naselju u Jagnjenici u Zubinom Potoku. U naselju smeštene raseljene porodice iz Uroševca, Obilića, Bukoša, Kosova Polja, Svinjara, Istoka… Porodica Jadranke i Jovice Kovačevića, kao i druge porodice iz ovog naselja u Jagnjenici dobro prihvaćene od lokalnog stanovništva

 

Sveta nedelja, 3. marta 2019. godine, opština Zubin Potok. Dan posle zimskih Zadušnica, najpoštovanijih u kolašinskom kraju. Nedelja, mirna ali letargična… Sa prijateljem iz Zubinog Potoka koji je imao neka posla u Kosovskoj Mitrovici odlazimo njegovim autom do izbegličkog naselja u selu Jagnjenica, koje se nalazi na levoj obali Ibra, preko puta srpskog sela Zupča i u blizini albanskog sela Čabra. U bezbednosno nestabilnim prilikama koje na Kosovu i Metohiji traju dvadeset godina, ovo mesto je – mesto strašnog postojanja jer se svi politički događaji direktno i strahovito prelivljaju i na stanovnike ovog naselja, koje nije enklava jer je u sastavu opštine Zubin Potok, ali je stanovništvo nesigurno, na osami…

Napustili studije zbog nedostatka novca

Dogovor je sa lokalnim vlastima Zubinog Potoka da slobodno odemo do ovog naselja koje gotovo niko ne obilazi… A i njima je potrebna podrška i pomoć, svake vrste… Na osami su, na samom skretanju magistralnog puta koji ide prema Kosovskoj Mitrovici, levo od Zupča…

Pošto smo već i ranije pre više godina bili u poseti porodicama koje ovde žive,  potražili smo Jadranku Kovačević koja nas je primila u svoj dom u maloj kući kakvih ima za desetak  porodica raseljenih sa Kosova i Metohije. U njima danas živi, kako nam kaže Jadranka, oko 40 lica. Kućice su sagarađene u vreme kada je za Kosovo i Metohiji bio zadužen Koordinacioni centar za KiM, a useljeno 2003. godine.

– Ima ovde porodica iz Uroševca, Obilića, Bukoša, Kosova Polja, Svinjara, i iz Istoka odakle smo i mi…

– Kako živimo, pa eto tako… Najviše nam nedostaje posao. Nema posla, ne očekujemo penzije, žali se Jadranka čiji suprug Jovica radi na građevinskim poslovima u Crnoj Gori, a ima i četiri sina, snahu i malog unuka Vasila.

– Sinovi su mi završili srednju školu, dvojica su upisivali fakultete, jedan engleski jezik, a drugi ekonomiju. Bili su i dobri studenti, ali nismo imali novca da završe studije, tužna je ova majka… Da bi zaradili za život rade po šumi, seku drva za nadnicu… To me najviše čini nespokojnom. Neke su mi komšinice pomagale u garderobi. A Crveni krst nam svake godine dodeli po jedan skroman paket namirnica, ali nas se sete… A što se tiče nekog straha, ja ga ne osećam… Neke se komšinice uspaniče kada se dogodi nešto na Kosovu pa dođu kod mene…

Pomoć lokalne vlasti

– Opštinske vlasti iz Zubinog Potoka su pokazale razumevanje prema nama kada je u pitanju stambeno rešenje za najstarijeg sina  Marka koji je oženjen i ima dete. On je kao i više porodica mladih ljudi dobio stan u novosagrađenom naselju u Zupču. Za dete prima pomoć od 90 evra do pete godine. A moja snaha studira, zadovoljno kaže Jadranka. Mi primamo i socijalnu pomoć od 19 000 dinara i to je najviše što se moglo. Zadovoljna sam ovom vlašću, napominje Jadranka…

– Potrebno bi nam bilo da nam asfaltiraju put do naselja, vidite kako to izgleda, napominje ona i pokazuje ledinu koja vodi do njihovih kuća… Takođe bi bilo dobro da se malo uredi priobalje uz Ibar, a što se tiče moje porodice mnogo bi nam pomogli kada bi nam neko dodelio građevinski materijal da malo proširimo ovu kućicu jer ovde živi nas petoro…

Porodica Jadranke i Jovice Kovačević kao i druge porodice iz ovog naselja u Jagnjenici su dobro prihvaćene od lokalnog stanovništva. Uključeni su u društveni život, a slave, rođendani, svadbe, sahrane i druga okupljanja odvijaju se kao i svuda u kolašinskom kraju. – Dođe nam i po 60 gostiju za slavu. Slavimo dva dana. Prvoga dana dolazi rodbina, komšije… a drugoga dana drugovi i drugarice naših sinova… Ta nam okupljanja puno znače…

– Imamo u Zupču prodavnicu za nabavku prehrambenih i svih drugih potrebnih namirnica, imamo obdanište, osnovnu školu „Blagoje Radić“, crkvu, kombijem odlazimo do Kosovske Mitrovice…  Sa Albancima iz susednog sela Čabra nismo ni loše ni dobro. Neki se javljaju… Uglavnom nema problema… Ipak ne bih volela da ostanemo ovde. Volela bih da se preselimo u Kraljevo ili Kragujevac gde imamo rodbinu…

Ovu letargičnu priču, bez energije za pozdrav sa osmehom, završili smo onoga momenta kada se prijatelj iz Zubinog Potoka vratio iz Kosovske Mitrovice da nas  kolima preveze natrag do centra varoši. Vratili smo se sa osećajem nataložnjenog premora koji se  nadvio nad  izbegličkim naseljem u Jagnjenici…

Slavica Đukić
Podeli na: