четвртак, 03. децембра 2020. | 05:15

ЖИВИМ ЗА ДАН ДА СЕ СРБИ СЛОЖЕ

 Мислим да су најбоље приче, драме и филмови везани за некакав истинит догађај. Тако да је мој осећај света негде трагикомичан. Прича о томе да људе из професија који су у ту професију уложили 6-7 година школовања, још толико година праксе и рада 30 година, осуђује неко ко је апсолутни аматер, дилетант без озбиљне школе или приучени научници је благо речено срамотна. Ја никад не бих именом и презименом потписао било коју врсту предаје КиМ. Ни под којим условима – рекао је академик Душан Ковачевић

 

У овим тешким данима страха и неизвесности за здравље од непознатог вируса, комични садржаји пуни цинизма и ироније и ликови Илија Чворовић, Лука Лабан, Топаловићи… вратили би нам осмех на лице. Нико тако мајсторски није осликавао трагикомичне историјске тренутке, друштвене девијације у различитим периодима као академик Душан Ковачевић, књижевник, драмски писац, сценариста, позоришни и филмски редитељ. Један је од ретких прослављених стваралаца који је увек спреман да јасно и гласно износи своје ставове. Специјално за „Јединство” говори академик Душан Ковачевић.

  • Како проводите време у изолацији?

Ових месец и нешто дана усредсредио сам се на неке моје старе незавршене рукописе, које сам остављао у фасциклама на нивоу прича, идеја, синопсиса за драме или за књиге, надајући се да ћу их једног дана завршити, када дођу нека боља времена. Апсурдно је да су дошла нека гора и тежа времена, мислим на ову болест, и да у тим неусловима и изнуђеном слободном времену радим и сусрећем се са рукописима од пре 2030 година. Управо сам завршио и предао једну причу, мало дужу, налик на приповетку за један часопис, коју сам скицирао и написао скоро до краја, пре више од 20 година. Ко зна кад бих је завршио и написао да нисам имао ово слободно време. Мој посао је на неколико разбоја, пошто сам по професији писац, али и управник позоришта и у неколико задужбина где долазе књиге за штампање, тако да преко године имам јако пуно посла.

  • Може ли коронавирус, на неки начин, изнедрити и добра књижевна дела на глобалном плану?

Без икаквог претеривања и превише метафора, знам из искуства ранијих догађаја, да ли су то били ратови или велике болести, у овом тренутку сигурно се пише на хиљаде књига, прича, приповедака, песама и сигурно се спрема стотинак филмова. Увек велике катастрофе и велике невоље људи, за собом повлаче интересовање уметника. Тако је било после Првог светског рата, а приче о Великом рату су биле између два рата. Да није било Другог светског рата, тај Велики рат би се и данас звао Велики. Али, сигуран сам, да ће ово бити велика инспирација за све ствараоце који се баве уметношћу. Наравно, већина тих дела ће бити популистичке вредности. Време трајања ће им бити врло ограничено, међутим, из квантитета који ће се појавити, десиће се квалитет и остаће нека вредна дела која су белешке о нашем животу у овим условима.

  • Док настаје ваш богати књижевни опус, да ли размишљате какве ће утиске ваши јунаци оставити на читаоце, односно на гледаоце, пошто је велики део вашег стваралаштва екранизован?

Наравно да је писање једна врста, пре свега, морања. Ја сам написао као предговор причу о томе зашто човек пише и зашто мора да пише, и зашто је та потреба код неких људи изражена мање или више, и зашто човек уопште дангуби уништавајући папир, па од тога понекад се деси неко велико дело и нешто трајно остане. Ви док пишете прво рашчишћавате неке приче сами са собом. Мислим да су најбоље приче, драме и филмови везани за некакав истинит до
гађај. У суштини, у језгру, у атому романа, приче, приповетке, драме је увек некаква истина, некакав догађај који сте ви чули, видели, а у већини случајева и доживели. И онда се тај мали догађај, као они кругови на води шири, шири, шири и добијате неко уметничко дело које може да буде у виду писане речи, музике, сликарства… Тек у суштини тога је ваш доживљај света.

  • Да ли трагикомика најбоље осликава једно време и да ли због тога бирате трагикомичне јунаке?

Овај свет није само црно-бели, већ је састављен углавном од неких сивих боја. Није ни црно, није ни бело и те неке сиве боје су углавном преовладавајуће у нашем животу. Имамо дане који су светли и радосни, имамо дане који су тужни и несрећни, а између тих крајности лепог и ружног има некакав живот који је уобичајен, нормалан. Не би се могло рећи да је сив, али свакако није неких светлих боја. Тако да је мој осећај света негде трагикомичан. Састављен је наш живот и од бола и од радости. И нико није у животу само радостан и нико у животу није само тужан, наравно, не рачунајући екстремне прилике и екстремне ситуације када је човек у неким околностима, као што су ратови или велике болести, осуђен на патњу.

  • Ваша дела преведена су на 27 језика. У издању „Лагуне” спрема се књига ваших одабраних драма на енглеском језику. Има ли нешто у вашем стваралачком опусу или бисте нешто ново волели да створите и ставите пред публику?

То питање ја постављам сам себи од како сам почео да пишем. О чему се ради? Ради се о потрази за иденти
тетом. Када сте ме то питали, ја сам себе преиспитујем шта је то што још нисам написао, а што би могао бити мој најважнији и најбитнији рукопис. Која је то прича коју нисам написао, а осећам, знам врло добро да је нисам написао. И то што ви стално радите и пишете и што стално тренирате и трчите и вежбате, заправо ви се спремате за једну централну трку као на Олимпијади. Ви ћете једног дана отићи негде па ћете истрчати ту трку. Ви се спремате као писац, пишете мале форме, мало веће форме, у нади да ћете једнога дана бити у прилици да напишете то крунско дело. Да ли ће вам се то десити или не, никад се не зна. Једном приликом у разговору са Батом Стојковићем, са којим сам био велики пријатељ, јер смо радили цео живот заједно, упитао сам га: „Бато, шта би волео да одиграш, а ниси одиграо?”, он ми је одговорио: „Па, ја сам одиграо оно што ми је било суђено, а оно што нисам одиграо, то је вероватно суђено неком другом”. То би могао и човек који се бави писањем да каже: „Написаћете оно што је вама суђено да напишете, а оно што сте желели да напишете а нисте написали, написаће неко други”.

  • Може ли ова опака болест утицати на људски род да будемо моралнији, да поштујемо етику и духовне вредности – једном речју да постанемо бољи људи?

О томе сам већ доста и писао и причао. Мислим да у суштини ове планетарне болести постоји једна реч која је сад добила те пандемијске размере, а то је реч похлепа. То је један од великих људских грехова. А заправо, кад причамо о похлепи, ми причамо о томе да је човек почео да уништава планету, уништава шуме, уништава биљке, нестају животињске врсте. Што се не посече секиром, то се убије. Загађене су реке, загађена је земља, затроване су биљке пестицидима, хемијом. Једном речју, направили смо један велики неред у трци за профитом. Прича о томе има једну симболичну параболу. Овај вирус или ово чудовиште које убија толико људи напада плућа. Ми причамо већ деценијама о томе како се уништавају шуме, како је 50 посто прашума Амазона за коју причамо да су плућа планете, посечено. Ми причамо о томе како нестаје биљни свет који ствара кисеоник који је наш извор живота, о томе како уништавамо плућа планете и сад одједном ова болест напада наша плућа и није нам добро, не можемо да дишемо. Кажу да је смрт од овог вируса ужасна јер се човек дави. И у тим силним теоријама завере, а има их десетак, суштина целе приче је да су све оне тачне. Свих тих десетак завера су тачне, јер у суштини иза свих завера је човек, да ли је то лабораторија, да ли је то пројекат, да ли је то нека војна диверзија, да ли је то сукоб на глобалном плану, да ли је то освета неких корпорација, да ли је то потрага за серумом, вакцином која ће бити ужасно скупа и опет ће да обогати неке људе. Имали смо случајеве и са животињама. Само у последњих тридесет година имали смо луде краве, луде свиње, све могуће животиње које са човеком живе хиљадама година су одједном полуделе. Заправо, реч је о нечистоћи. Шта је прљавштина? Прљавштина је болест. И ако је тачно то да се негде у Кини на некој пијаци формирао и створио тај вирус, а видели смо како изгледају те пијаце, и из тог чуда, и ужаса наравно да ће се створити нешто. Као што је случај и са загађеном водом у свету. Две и по милијарде људи немају воду. Људи пију и добијају страшне болести, а то се више и не региструје као велика смртност. Међутим, узрок смрти и у Африци, и у Индији и у Индонезији једноставно је недостатак воде. Тако да мислим да ћемо из овога изаћи, ако смо људи, са једним великим осећањем кривице, а то је да не можемо више да се понашамо тако похлепно и да због профита и енормне зараде појединих грана индустрије уништавамо овај наш свет, једини свет на коме човек опстаје. Надам се да ће се неки људи призвати памети. Мада човек, на основу искуства које смо имали и које смо доживели, слушали или читали, чим несрећа прође брзо заборави.

  • Поред коронавируса у Србији је већ деценијама, да не кажем вековима, вирус подела. Ако победимо корону, можемо ли победити и овај вирус?

Па, то ћемо теже урадити. То нам је једна врста наслеђеног играња и некакве ружне традиције да се стално свађамо и делимо. И сад гледам, слушам у последњих два месеца од како је ова болест узела маха, како се делимо по свим основама. Опет се једно ванредно стање, једна болест која односи животе, користи и политизује. Да ли са једне стране, да ли са друге стране или са треће стране. Да ли су у питању леви или десни, да ли су грађанске слободе, да ли су опције, владајуће структуре или опозиционе структуре, тек фронт је подељен и болест почиње да бива у другом плану. И то ће се нарочито видети када се ових дана настави изборни процес и крене кампања како ће се све то заоштравати и бојим се да ће болест проћи, а да ће поделе остати. То нам је једна врста забаве која нас кошта у животу изузетно пуно. И сад да се не враћамо на поделе у Другом светском рату, и после рата, и оне силне убијене људе и све оно што смо сами себи урадили. Не што нам је непријатељ урадио, него што смо сами себи урадили.

  • Сваку реч коју изговоре ствараоци и уметници на тему политике или стања у друштву, „ставља се на кантар”, да ли је за ову или ону страну. Затим следи разапињање по друштвеним мрежама и простачки речник. Како се одупрети некултури говора, натолеранцији и најприземнијим увредама због другачијег мишљења?

Да вам право кажем, ја имам једну велику предност у животу, а то је, као што знате, ја немам мобилни телефон, немам ајпед, немам ни једну ту модерну комуникациону линију са светом. Све што сам радио писао сам руком и то прекуцавам машином. Касније то моја супруга уноси у компјутер. Ја немам приступ ни добрим ни лошим странама тога што помињете, јер знам да су те друштвене мреже, бар колико чујем, препуне мржње и препуне зла. Када причате о њима, ја се сећам у моме детињству, а ја сам одрастао у Шапцу, била је покрај тркалишта за коње, хиподрома, једна велика црна тараба, која је ограђивала тај део простора од града и на тој тараби је писано све и свашта кредама. Ту је писало ко је био с ким, ко кога мрзи, ко кога не воли, дописивали су се људи и чак је било и политичких парола, ко је коме шта урадио, ко је лопов итд. Те друштвене мреже, и све што ми по неки пут неко каже о њима, подсећа ме на ту тарабу. И знате шта се деси? Деси се то кад падне прва киша то нестане, то се избрише. Онда се појави нови и то је у ствари простор за људе који су исфрустрирани, слаби а врло често и болесни. Који у својој немоћи, јер се већина њих не потписује него под неким шифрама, ту своју болест исказују јер имају сад комуникацију. Заправо, то се проширује као ова болест. Данашње време, ово наше време високе технологије је омогућило, захваљујући авионском саобраћају, да се ова болест прошири на целу планету. Тако се проширују и вести по целој планети. Оно што се догодило пре сат времена било где на планети, ми видимо уживо. Када је била куга у средњем веку и када је опустошила 50 посто становништва Европе, у осталим деловима света, на осталим континентима није је било. Није било авио
на, којима би путовали, а ако су континенти уопште били познати, људи су морали да путују месецима, а на бродовима би поумирали. Тако да предности и мане тих комуникација, информација су значајне за људе који се баве неким послом који захтева јако брзу комуникацију. А за доконе људе, за људе који уображавају да су филозофи, научници, мудраци и да имају право да пишу све и свашта, је у ствари та тараба из моје младости. Пишу, нека пишу и напашће киша па ће обрисати.

  • Да ли је у јеку пандемије и ванредног стања, изгубљена свака мера за укус и пристојност тражењем од лекара да се определе за једну или другу политичку страну и откажу послушност држави ?

То је толико неукусно, то је толико ружно и то је толико уопште неморално захтевати од људи којима је струка и који су сад у првој линији фронта и по цео дан са зараженим људима. Ја знам неке људе, познавао сам чак два чувена доктора који су изгубили живот у борби са вирусом. То је кукавички, прекукавички да ви седите негде по неким канцеларијама или по кафићима или било где и нападате лекаре који су међу зараженим људима, са опасношћу јер се преко 700 људи из тог медицинског сектора разболео. Ко се разболео од тих људи који нападају? Да ли неко може да ми каже једно име? Ко се разболео од тих који мрзе лекаре или нападају лекаре? Ајде једно име да каже и да каже: „Ево, он се разболео зато што је радио и помагао”. То је једноставно недостојно приче, јер следећа теорија може да буде: „Ови лекари који сад помажу су уз ову власт и морају наравно да слушају Владу као у свим земљама на свету, а да смо ми на власти они би били добри лекари. Али, пошто су са овима, онда су лоши лекари и ако дођемо ми на власт, ми ћемо имати наше лекаре, који ће бити бољи лекари”. Та прича о томе да људе из професија који су у ту професију уложили 6-7 година школовања, па затим праксе још толико година, и рада 30 година, осуђује неко ко је апсолутни аматер, дилетант без озбиљне школе или приучени научници је благо речено срамотна. Тако да лекарима треба рећи велико хвала, јер упркос свему што се догађало, ми смо још увек хвала Богу у прилично доброј ситуацији у односу на чињеницу шта се догађа у Европи. Замислите само чињеницу да Србија шаље осам авиона помоћи Италији. Оној земљи у којој смо пре десет година ишли да купујемо од кафе, панталона, џемпера, ципела, свега. Да ли је неко могао да помисли да ће се то десити икада, да ми Италији у било чему, у економском смислу, помажемо? Тако да треба пустити људе да раде свој посао, мислим на лекаре, рећи им велико хвала и помоћи им не правећи од себе њима нови посао.

  • Како смо ми као народ, над којим је извршен геноцид и прогони у двадесетом веку, дошли до тога да постанемо дежурни кривци и да се део нас, што је још и најгоре, не може ослободити те кривице?

То је прича о политици у двадесетом веку која се, пре свега, односи на недоношење правих одлука и закона о геноциду. Тако да се немачки народ, који је у два светска рата направио највеће страхоте у укупној историји човечанства, није осудио. Јер је термин геноцид усвојен на заседању Генералне скупштине УН 1946 године. Тада је установљено а ретроактивно није одређивано. Тако се онда после ‚1946. године сваком ко је починио нешто, нарочито у тим сукобима у Африци, проглашавао за геноцид. И захваљујући том недонетом закону десило се то да је остала некажњена, бар морално некажњена једна ужасна чињеница да је један народ у два рата починио ужасан геноцид. Ту причу коју сам помињао је заправо једно сећање мога деде на Први светски рат и на све то што су починили Немци када су ушли трећи пут у Мачву. Тако ће остати сведочанство, остаће сведочења, остаће сећања, остаће приче, књига, али генерално тамо на папиру у праву и у осуди неће остати забележено да је тај народ иницирао оно чему су се приклонили многи народи. Знате, постоји једна чињеница када је нападнут тад Совјетски Савез, односно Русија, од стране Хитлера, у хордама које је предводио Хитлер била су 32 језика и то је чињеница о томе ко је све сарађивао, ко је све био на тој страни. Међу тим језицима, наравно, није било само српског, грчког и још једног. Углавном су људи да ли приморани, да ли добровољно, да ли саучесници учествовали у нападу на Русију. Та прича се наставља и дан данас, тако да то није ништа ново. Али, ова болест је опет довела цео свет до једне апсурдне ситуације, а то је да руски војник одлази у неке земље НАТО пакта и доноси помоћ.

  • Када је уметност у питању, чини се да она у многоме прати политику. На пример, филм Анџелине Џоли „У земљи крви и меда” приказује војску Републике Српске много горе него нацисте током Другог светског рата. Често и наши уметници падну под утицај политике и уметности западних центара моћи по којој су Срби увек лоши момци. Може ли се све то правдати уметничким слободама?

То нису уметничке слободе. То су, пре свега, некакве комерцијалне приче да би добили на међународним фондовима, ако причамо о филму, јер је филм најпопуларнија уметност и има највећу гледаност. Све остало је спорије. Књига док се напише, па преведе и изађе и прода се у 1.000 примерака, то не значи ништа. Али, филм је моћно оружје, пропагандно оружје и у њега се финансира јако пуно и он служи управо за то што сте ме питали. Да, уметност се злоупотребљава и злоупотребљавала се кроз историју увек и злоупотребљаваће се и у будућности. Јер, човек је потрошна роба и као роба има своју цену, тако да некога можете да купите за банку, неко кошта мало више и ретки су људи који немају апсолутно никакву цену и који раде само оно што мисле и воле. Тако да у том контексту, ево један од најновијих и најзначајних, најсвежијих примера је прича о Петеру Хандкеу. Њега су нападали зато што је причао истините приче о Србији. Није био ни на једној, ни на другој, ни на трећој страни. Био је само сведок времена и пошто је препешачио у својим ципелама, обишао не авионом, није прелетао те крајеве него је пешачио и обишао многе средине, нарочито средине на КиМ и сусрео се са много људи, чуо много прича и много истина и својим очима видео истину. Њега су нападали и разапињали на најстрашнији могући начин и тамо и овде људи који себе сматрају, не знам с којим правом, судијама времена и судијама људског вредновања. Тако да се десило на крају, оно што је морало да се деси, пошто је он сјајан писац, добио је Нобелову награду. Па је Нобелова награда опет изазвала нападе и то ће проћи и остаће све те његове сјајне књиге, као што заборављамо да је политичку голготу прошао и Иво Андрић. И тога се сећају само људи који се баве политиком или људи који се баве његовим делом или људи који мало више знају историју. На Калемегдану је одмах после рата била једна изложба на којој је Иво Андрић био као амбасадор у делегацији која је предавала неке акредитиве Хитлеру. Причало се о томе да ће бити суђен и да може да заврши врло ружно. И онда је неколико људи из врха партије одлучило да то скине, повуче, да би Андрић онда пред крај живота ушао у партију. И није ушао зато што је желео, него зато што више није имао снаге да се објашњава, бори и већ је био озбиљно болестан. И сад кад све ово причамо, то су некакве приче о неким ружним, страшним и тешким временима, а када све то одбаците, онда остане само нешто чисто као дијамант, а то су његове књиге.

  • Спомињући Хандкеа и КиМ, прилика је да вас питамо и за Добрицу Ћосића. Добрица Ћосић се целог свог живота залагао за поделу КиМ. Са данашње дистанце, може ли се рећи да је он био визионар и патриота или издајник српског народа, како су га многи оквалификовали?

То је тешко питање, то је ужасно тешко питање зато што тад кад је он то причао у тим датим приликама нико није био за то. Нису били ни у врху државе из познатих разлога, већ је тад био план да се ствара независна држава са албанским и шиптарским народом, а нису били ни Срби расположени као ни данас. Ево кад би данас неко рекао, направићемо компромис и направићемо било какву врсту поделе, мислим да би био убијен истог дана без обзира на све могуће рационалности и прагматичности, на све оно што би било за и против, то не сме да се изговори и то нико неће изговорити. Знам неколико људи који о томе причају да би то урадили, али ти људи никада неће бити у прилици да то ураде. Затим, да би се десила било каква промена на КиМ мора да се иде на референдум, па да се мења Устав итд. Сви знамо да је то неизводљиво и да на том референдуму та прича никад неће проћи и никад неће се озбиљно о томе разговарати. То ће бити једноставно скрајнуто као чак и теоријска могућност. Добрица Ћосић је био заговорник тога да се део где је већинско српско становништво, у то доба неупоредиво веће него данас, издвоји по систему тад као што су биле високи степен покрајине, аутономије и свега осталог. Тај његов предлог је тад био сматран јеретичким и издајничким са свих могућих страна, и партијских, и народних, и државних, и прошао је тако као што је прошао. И дан данас Добрицу Ћосића већина сматра за великог писца и лошег политичара.

  • Чињеница је да Европа и свет преламају Балкан управо кроз судбину КиМ и све више нас притискају да га се одрекнемо. Како видите будућност КиМ и може ли се мала Србија одупрети великим силама?

Мислим да може на плану економије, на плану живота који је наш свакодневни живот и када се човек осећа сигурно, а то је основна предност и предуслов живота на КиМ. То је осећање сигурности кретања и овог свакодневног живота. То је највећи домет нечега што је свуда у свету нормално, само ту се сматра нормално за елементарна људска права. Тако да је већ свима јасно да правде нема и да је правда једноставно селективна. Један народ ту има сва права, а други народ са још неким мањимана које су остале, осим Срба, немају никаква права и људи су другог реда. Цинична је ова прича о нашој изолацији кад људи на КиМ живе у гету и логору у двадесет првом веку већ 21 годину. Живе у страху да ли ће некоме преко ноћи бити кућа запаљена, опљачкана, да ли ће неко на њих да пуца. Тај стални страх, та стална стрепња заправо је једна тактика да се на дуге стазе и дуге рокове добије оно што Албанци хоће. Вишедеценијска албанска политика је да се Срби приморавају на исељавање. Косово и Метохија без нових генерација Срба заправо нестаје. Да би било нових генерација мора да постоје услови за живот, а први услов за живот је слобода. Слобода је основни услов загарантовани у свим декларацијама, у свим правним међународним актима за људски опстанак. А онда тек после тога долази све остало, сви остали закони и сва остала људска права. Човек без слободе није човек.

  • Ако би од вас политичари тражили савет за решавање вековног проблема КиМ, шта би сте им саветовали?

Ја сам то у овој мојој књизи „Двадесет подела” написао као једну врсту мог размишљања, баш то што сте ме питали. Не бих могао да кажем ништа што би било у домену предаје, без обзира на све ово што ми сад можемо да причамо шта је паметно, шта је прагматично. Политика је, у ствари, уметност прагматичних одлука. Нећете добити никад оно што желите, али трудите се да не изгубите оно што имате. И онда, између те две опције тражите неки прагматични компромис. Ја никад не бих именом и презименом потписао било коју врсту предаје КиМ. Ни под којим условима. Зашто? Зато што то не може да уради један човек. Тај грех не сме да преузме један човек, једна кућа, једна фамилија. То је грех. Зашто је грех? Зато што то није моје. Ја могу да се одрекнем моје куће овде у Београду, могу да се одрекнем свега што имам ја приватно. Немам пуно, али могу врло лако да се тога одрекнем, али не могу да се одрекнем нечега што није моје. Односно, што јесте моје, али није моје власништво. Према томе, нико у овој земљи не сме и не може, јер нема право на то да се одриче нечега што није његово. То је нешто што је елементарно и правно и морално, апсолутно тачно. А како доћи до неког компромиса који би био ваљан и честит, и поштен, и користан за, пре свега, људе који живе у тако тешким условима на КиМ, то ваља да се расправља у парламенту, то ваља да се расправи на неком великом референдуму, то мора да се расправи дуго и озбиљно и наравно уз подршку и сарадњу и разумевање сила, где смо ми као код Његоша она „једна сламка међу вихорима”. На жалост, у врло смо неугодној, изузетно тешкој ситуацији. Осим тога, у тешкој смо ситуацији јер смо подељени и не можемо да се договоримо ни око чега. Ја сам ту књигу „Двадесет српских подела” написао из чисте муке. То мени уопште није требало, али од раног детињства сам гледао кад год седнем за сто негде и ако су четири човека за столом, има три мишљења и онда се то лупа, треска шаком о сто док се не развали сто. То је усуд који нас прати током деветнаестог и двадесетог века и није пријатно да га се сећамо. Али, ово о чему сте ме питали је моје осећање, а мислим и деведесет посто људи у Србији. Волео бих, ако је то могуће, да за свог живота доживим бар један дан да се Срби око нечега сложе и да буду јединствени. То би био један леп дан и онда би тај дан прослављали, прогласили га за неки национални празник, дан помирења или не знам већ како би га назвали, али да видимо да су се Срби загрлили и да су заједно. Да ли ће то ико од нас видети, не знам? Али, ја се надам да може и то чудо да се деси. Рада КОМАЗЕЦ

Подели на: