Злочин без казне

19. година од терористичког напада на аутобус ”Ниш –експреса” у Ливадицама

 

Снежана Драговић, мајка убијене Мирјане у експлозији аутобуса ”Ниш-експреса” 16. фебруара 2001. године у Ливадицама, на годишњицу тог суровог злочина, мази слику своје ћерке на надгробном споменику и кроз јецај понавља питање: ”Зашто?” Поред ње син Душан и ћерка Јелена плачу. Сузе бришу и поједини новинари, али и остали који су дошли да буду са Драговићима на парастосу страдалима у овом терористичком нападу.
Напад на аутобус у Ливадицама код Подујева једна је од највећих трагедија на Косову и Метохији , и уједно један од највећих злочина над Србима од доласка међународне мисије. После 19 година чекања да правда буде задовољена и злочинци кажњени, са сазнањем да је истрага обустављена, заиста остаје само питање: Зашто?
Тог топлог фебруарског дана у аутобусу који је саобраћао на релацији Ниш-Грачаница било више од 50 путника, а званични број настрадалих је 12 – од којих и двогодишњи Данило – док је 43 путника повређено. Убице су и даље на слободи.
Након парастоса у цркви Свете Петке у Лапљем Селу Ратко Поповић, секретар Културно просветне заједнице која са Епархијом рашко-призренском организује обележавање годишњице напада на аутобус у Ливадицама, рекао је да колико год да је неправда велика морамо да истрајемо и опстанемо.
-По 19 пут сведочимо о злочину, о неделу, том нечовечном чину који се збио пред лицем оних који су дошли да донесу мир и благостање, боље сутра. Уместо тога донели су и сејали смрт немилице по читавом Косову, том светом местом, где су људи градили мир и своју будућност . Са те наше земље покушавају да нас отерају, да нас развеју, да нас нема, да нас отуђе од наше вере, да нам одузму наше храмове. Правде нема. Неће је ни бити за српски народ, јер 19 година је прошло а нисмо видели ни једно лице убица Срба. За те злочине нико не одговара, рекао је Поповић.
Јелена Стојановић, једна од преживелих путника и сестра убијене Мирјане Драговић, већ 19 година понавља да правда као реч не постоји када су Срби у питању ни код оних који су злочин починили, ни код припадника међународне заједнице који су тада конвој обезбеђивали и били задужени за ред и мир.
– Једино што ме држи је нада да ми Срби нећемо да дозволимо да они забораве на оно што су урадили, да нећемо да дозволимо да се наша патња баци под тепих. Колико год да они негирају оно што се десило и колико год се то њима чинило мало или неважно, нама је важно. Моје данас се не разликује од оног јуче, неће да се разликује ни од онога сутра. Докле год има некога ко ће да потеже то питање, ко ће да се бори да права оних који су тада погинули буду остварена, има и наде да ће једном доћи правда, казала је Јелена.
Да је то дан који се не заборавља сведочи актуелни председник општине Грачаница Срђан Поповић, који је тог дана био у једном од аутобуса у конвоју.
-Те слике страдалих, аутобуса у пламену, дозивање упомоћ, дубоко су урезане у сећање и не могу се заборавити. У животу нисам ни помислио да ћу видети нешто такво. Такве сцене се виђају само на филмовима. Изашли смо и гледали потпуно разнесен аутобус, и сав ужас око њега. Реакција Кфора и полиције је била брза, али било је касно за многе људе. Оно што највише разочарава јесте чињеница да до данас починиоци нису изведени пред лице правде, а сви знамо да је истина и правда на нашој страни, казао је Поповић.
У Унмиковом суду у Косовској Митровици 19. октобра 2007. године почело је суђење Фљориму Ејупију за убиство 11 и покушај убиства осталих пуника. Суђење је након 17. фебруара и једнострано проглашене независности Косова пребачено у Приштину где је Ејупију у јуну 2008. године изречена казна затвора од 40 година, али је само годину дана после ослобођен.

М.Ч.

Подели на: