četvrtak, 01. decembra 2022. | 00:03
Najnovije vesti

Zločin pred očima čitavog sveta ostao nekažnjen

 U tri dana nasilja Albanaca nad Srbima 17, 18. i 19. marta 2004. godine nastradalo 10 Srba, srušeno i zapaljeno 35 crkava i manastira, 935 srpskih objekata, od kojih 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata, škola, pošta i domova zdravlja. Proterano je 4.012 Srba iz šest gradova i devet sela. Izbrisana dva sela Slatina i Svinjare. Lažno, senzacionalističko i tendenciozno izveštavanje albanskih medija osudili svi

 

Ovog 17. marta navršiće se 16 godina od martovskog etnički motivisanog nasilja i progona Srba od strane Albanaca 17, 18. i 19. marta 2004. godine. Pred očima međunarodne vojne i civilne misije na Kosovu i Metohiji, oličene u Kforu i UNMIK-u, dogodio se nečuveni teror nad Srbima i njihov progon. Tada je na Kosovu i Metohiji bilo 38.000 vojnika Kfora iz 39 zemalja kao i 8.000 UN policajaca iz 52 zemlje. Ovo je posle juna i jula 1999. godine, bio drugi veliki progon Srba sa Kosova i Metohije pred očima čitavog sveta i pored do zuba naoružanih vojnika Kfora i UNMIK policije.

IZMIŠLJENO IZVEŠTAVANJE

Posledice martovskog nasilja ni do danas nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez Srba a ni pet odsto tadašnjih proteranih nije se vratilo u svoja mesta. Sve je počelo senzacionalističkim, tendencioznim i neistinitim izveštavanjem albanskih, prvo elektronskih a onda i štampanih medija, što je kasnije OEBS osudio, o utapanju dva albanska dečaka, 16. marta, u reci Ibar kod sela Čabra u opštini Zubin Potok na severozapadu Kosova i Metohije. Bez ikakvih činjenica i argumenata za to, prištinski mediji su proglasili Srbe kao krivce? Senzacionalističko i lažno izveštavanje albanskih medija da su Srbi psima naterali albanske dečake da skoče u Ibar i utope se, navelo je Albance da orkestrirano u svim delovima Kosova i Metohije fizički nasrnu na Srbe, srpsku imovinu i srpske crkve i manastire. Eskalacija, kako je ubrzo dokazano od međunarodnih predstavnika, planski pripremanog i motivisanog nasilja, prvo je počela u Kosovskoj Mitrovici, a onda u Čaglavici kod Prištine, Prizrenu, Peći , Đakovici, Obiliću, Podujevu, Gnjilanu, Svinjaru i skoro svim mestima južno od Ibra gde su živeli Srbi.

NASILJE PRIPREMANO

Kfor i UNMIK su imali „pripremljen” odgovor da su bili zatečeni ovako masovnim i brutalnim nasiljem Albanaca nad Srbima i da je to bio razlog njihovog neadekvatnog i neblagovremenog reagovanja. UNMIK policija i Kfor su kasnije objavili da je u tom albanskom nasilju 17, 18. i 19. marta nad Srbima učestvovalo oko 60.000 Albanaca. Zabeleženo je da je tada iz šest gradova i devet sela proterano 4.012 Srba. Iz Obilića je proterano više od 550 Srba, Prištine više od 100, Prizrena 60, Gnjilana 300, Kosova Polja 200, iz Ćakovice su proterane i četiri starice Srpkinje… a sela Slatina kod Vučitrna i Svinjare kraj Kosovske Mitrovice sa više od 160 domaćinstava, su zatrta pred očima Kfora i UN policije jer su iz njih Srbi svi do jednog proterani. Pet starica Srpkinja je evakuisano iz parohijskog doma crkve Sveti Nikola u Đakovici. Helikopterom francuskog Kfora evakuisane su i monahinje iz manastira Devič kod Srbice pred naletom više od 2.000 albanskih nasilnika. Nemački Kfor je spasao evakuisanjem oklopnim i borbenim transporterima bežeći uz reku Prizrensku Bistricu monahe iz Svetih Arhanđela, koji je u potpunosti spaljen. U povratničkom srpskom selu Belo Polje kraj Peći 40-tak srpskih povratnika se tiskalo u parohijskom domu jer je stotinu Albanaca jurišalo na njih a već podignute kuće su im zapalili. Kad su drugog dana nasilja, 18. marta, Albanci krenuli bukvalno da ih spale u parohijskom domu jedna Amerikanka iz sastava UN policije pucanjem iz pištolja u vazduh upozorila ih je da se ne približavaju prestravljenim Srbima u domu. No, taj hitac u vazdih nije zaustavio nasilnike već su krenili osionije prema domu. Amerikanka iz UN policije je onda pucala u predvodnika razularene mase Albanaca koji je pao smrtno pogođen. Tek tada su nasilnici stali a onda je italijanski Kfor oklopnim vozilima pod kišom kamenica evakuisao Srbe povratnike iz sela.

UBIJENI SRBI 17. MARTA 2004. GODINE

Zlatibor Trajković (1951), Kosovo Polje Mirko Lopata, Kosovo Polje Nenad Vesić (1950), Lipljan Boban Perić, Gnjilane Borivoje Spasojević (1941), Kosovska Mitrovica Jana Tučev (1968), Kosovska Mitrovica Dragan Nedeljković (55 godina), Prizren Dobri Stolić (1954), Drajkovce kod Štrpca, proterani iz Uroševca 1999. Borko Stolić (1982.), ( sin Dobrija) Drajkovce Dušanka Petković (71), Uroševac.

UBIJENI I POVREĐENI NA SVIM STRANAMA

Ne želeći da se stave u ulogu za koju su došli na Kosovo i Metohiju, Kfor i UNMIK policija su čak davali savete Srbima da napuštaju svoja mesta – jasno im stavljajući na znanje da ih neće štititi. Goloruki srpski narod nije imao izbora već je pod pretnjom albanske razularene mase morao da krene u bežaniju i nasilnu seobu. Posledice velikog martovskog progona Srba osećaju se i danas a ni pet odsto od ukupnog broja proteranih tada se nije vratio u svoja mesta. Tako, danas u Prištini ima još 30 Srba, Prizrenu 18, Uroševcu dvoje, Đakovici troje, Obiliću 15… Kfor i UNMIK su tada objavili da su za martovsko nasilje optužena 242 lica, uglavnom Albanaca, a 157 lica je optuženo pred sudijama za prekršaje. Uhapšeno je 350 Albanaca vinovnika martovskog etnički motivisanog nasilja nad Srbima ali je mali broj njih osućen i izveden pred lice pravde. Kao i u svim slučajevima do sada organizatori su ostali van domašaja zakona. U martovskom etničkom nasilju Albanaca nad Srbima bilo je više od 954 povređenih, među kojima je bilo više od 40 pripadnika Kfora, 65 pripadnima međunarodne UNMIK policije kao i 58 pripadnika kosovske policijske službe. Albanci su uništili 72 vozila UNMIK-a. Nastradalo je 11 Albanaca (uglavnom od strane snajperista Kfora koji su pucali na one Albance koji su javno nosili i upotrebljavali vatreno oružje) i deset Srba od strane Albanaca. Širom Kosova i Metohije uništeno je i oštećeno 935 uglavnom srpskih objekata, među kojima 10 škola, pošta i domova zdravlja – prema zvaničnim podacima OEBS-a.

IZVEŠTAJ OEBS-a O ULOZI MEDIJA

Sve međunarodne organizacije na Kosovu i Metohiji uglavnom su osudile etnički motivisano martovsko nasilje Albanaca nad Srbima. OEBS je zvanično osudio nasilje Albanaca nad Srbima i posebno tendenciozno i senzacionalističko izveštavanje, kako pisanih tako i elektronskih albanskih medija. U prvom OEBS-ovom izveštaju posle martovskih događaja se u pisanom saopštenju navodi: – Da nije bilo bezobzirnog i senzacionalističkog izveštavanja 16. i 17. marta događaji su mogli da dobiju drugi obrt, možda ne bi dostigli intenzitet i nivo vođene brutalnosti, ili se možda uopšte ne bi ni desili. Naročito vest data od strane medija na račun kobnog davljenja grupe dece 16. marta izgleda da nije poduprta ni jednim važećim novinarskim opravdanjem – ističe se u izveštaju. Takođe bi trebalo istaći da su mediji, naročito elektronski, pokazali neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti i nemarnosti i pogrešno primenjene patriotske revnosti. Naročito tri glavna kosovska TV kanala zaslužuju najveću moguću kritiku za izveštavanje 16. marta uveče – precizira se u OEBS-ovom izveštaju.

ZAHTEV ZA PRIVOĐENJE PRIPADNIKA OVK

Posle više od 13 godina etnički motivisanog nasilja nad Srbima 17. 18 i 19 . marta 2004. godine, italijanski Euleksov tužilac, Danilo Kaćareli je tek 2017. godine, označio grupu bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova kao „ključne organizatore” martovskog pogroma 2004. godine. Organizatori su prema dokumentu tužioca, imali podršku najviših struktura OVK. Euleks je, kao organizatore nasilja marta 2004. godine, naveo Bedrija Krasnićija, Aljbana Dizdarija, Bajrama Kimkarija i Faika Krasnićija. Tužilac u obrazloženju zahteva za hapšenje pripadnika ove grupe, koji je napisan na 41 strani, tvrdi da je formirana krajem 2000. godine sa namerom da „počne tajni rat radi preuzimanja cele teritorije Kosova naseljene Albancima”. Tu grupu su vodili komandanti OVK koji su u vreme njenog formiranja bili na visokim političkim funkcijama, kaže se u obrazloženju. Euleh je naveo da su Aljban Dizdarij, Bajram Kimkarij i Faik Krasnići, „dobijali naređenja od visoko rangiranih komandanata OVK, koji su u međuvremenu, zauzeli važne političke položaje”. „Sledeći ta naređenja, oni su bili uključeni u nekoliko ubistava, terorističkih napada, zaseda, otmica i ostalih ozbiljnih nedela”, navodi se u izveštaju. „Oni su bili ključni igrači u organizovanju i sprovođenju nereda od 17. do 19. marta 2004.g.”. Istraga italijaanskog istražitelja, Danila Kaćarelija došla je do dokaza da je ta grupa imala na raspolaganju desetine „kalašnjikova”, ručnih granata, mitraljeze kalibra 12.7 milimetara, što je dopremljeno iz Albanije za „slučaj da stvari krenu naopako”. Neke od osoba koje je italijanski tužilac naveo kao organizatore nasilja na Kosovu, već su bile hapšene, ali su kasnije puštane. Istraga Euleksa baca novo svetlo na martovski pogrom 2004. godine posle političkih intervencija iz inostranstva. Ovaj dokument objavljen je nekoliko dana pošto je grupa Albanaca uhapšena zbog ubistva dvojice pripadnika Unmikove policije 23. marta 2004. godine nedaleko od Podujeva. O ubistvu ova dva UNMIK policajdža od strane Albanaca, međunarodni zvaničnici na KiM kao i Kfor su ćutali do sada. I do sada nije saopšteno iz kojih su zemalja dva ubijena međunarodna policajca.

SRUŠENE I ZAPALJENE SRPSKE CRKVE I MANASTIRI 17, 18 I 19 MARTA 2004. GODINE

1. Manastir Devič, Srbica, 1434. god 2. Manastir Svetih Arhanđela, Prizren, XIV vek 3. Saborna crkva Svetog Đorđa, Prizren, 1887.godine 4. Crkva Vavedenja, Belo Polje, Peć, XVI, XIX vek 5. Crkva Svetog Nikole, Priština, XIX vek 6. Crkva Uspenja Bogorodice, Đakovica, XVI, XIX vek 7. Crkva Svetog Kralja Uroša, Uroševac, 1933. god 8. Crkva Bogorodice Ljeviške, Prizren, 1306/1307. god 9. Crkva Svetog Nikole (Tutića), Prizren, 1331/1332. g. 10. Crkva Svetog Spasa, Prizren, 1330. god. 11. Crkva Vavedenja – Svete Nedelje (Markova), Prizren, XIV vek 12. Crkva Svetog Đorđa (Runovića), Prizren, XVI vek 13. Crkva Svetog Save, Kosovska Mitrovica, 1896. g. 14. Crkva Svetog Andreja Prvozvanog, Podujevo, 1930.g. 15. Crkva Svetog Nikole, Kosovo Polje, 1940. god 16. Crkva Svetog arhanđela Mihajla, Štimlje, 1922. god 17. Crkva Svetog Pantelejmona, Prizren, XIV, XX vek 18. Crkva Svetih Vrača, Prizren, XIV, XIX vek 19. Crkva Svete Nedelje, Živinjane, XVI, XIX vek 20. Crkva Svete Nedelje, Brnjača, Orahovac, 1852. god 21. Crkva Svetog Lazara, Piskote, Đakovica, 1991/1994.g. 22. Crkva Svetog Ilije, Bistražin, Đakovica, XIV vek/1930. god 23. Crkva Svetog Jovana Preteče, Peć 24. Crkva Svetog Jovana Preteče, Pećka Banja, 1997. god 25. Crkva Svetog Ilije, Nekodim, Uroševac, 1975. god 26. Crkva Svetog Petra i Pavla, Talinovac, 1840. god 27. Crkva Rođenja Bogorodice, Softović, prva polovina XX veka 28. Crkva Svetog Pantelejmona, Donja Šipašnica, Kosovska Kamenica 29. Crkva Svete Katarine, Bresje, Kosovo Polje 30. Crkva Svetog Ilije, Vučitrn, 1834. god 31. Crkva Rođenja Bogorodice, Obilić, XX vek 32. Crkva Svetog Petra i Pavla, Istok, 1929. god 33. Crkva Svete Petke, Vitina 34. Zgrada Bogoslovije, Prizren, 1872. god 35. Zgrada Vladičanskog dvora, Prizren, XX vek

Zoran Vlašković

Podeli na: