субота, 17. априла 2021. | 08:32

ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ СПАСАВАО АЛБАНЦИМА ЖИВОТЕ И КИДНАПОВАН НА РАДНОМ МЕСТУ

-Појавили су се сведоци који су посведочили да је Андрија насилно угуран у нека кола, која су била паркирана испред капије, да нико није реаговао, иако је он прошао поред три пункта британског КФОР-а. Моја деца пате. Моји унуци и даље пишу писма деди. Дао је свој живот да би спасао туђе животе – рекла је Верица Томановић

 

 

Испод срцолих листова и мирисних цветова липе у старој приштинској чаршији, испред зграде Радио Приштине, нестрпљиво је чекао млади специјализант хирургије девојку о којој су му причали пријатељи, а чији је звонки глас слушао преко радио апарата. Под крошњом божанствене липе, светог словенског дрвета, срели су се Андрија и Верица јуна 1964. године у време цветања липа. Опијени мирисом липа и љубављу нису се раздвајали све до јуна 1999. године, када су на крилима „милосрдног анђела“ долетеле немилосрдне хорде, које су вршиле насиље по Приштини, а познати хирург и хуманиста, Андрија Томановић, у налету дивљаштва, киднапован са радног места. Као да се судбина поиграла са доктором Томановићем, два пута је бирао да остане у Приштини, иако су га путеви водили на друге стране. Након бомбардовања Дубровника 1941. године преко Хрватске и Босне, породица Томановић, са тада трогодишњим дечаком у наручју, долази у Скопље где је Андријин отац, познати лингвиста Васо Томановић, обновио катедру за српски језик и књижевност. Завршивши Медицински факултет у Скопљу, Андрија је одабрао да живи и ради у Приштини, граду који се убрзано развијао. Волео је људе и истински веровао да се може живети заједно без обзира на расу, веру и нацију. Одабрао је и јуна 1999. године да остане у Приштини и настави своју хуману и племениту мисију лечења људи, иако је опасност вребала са свих страна.

ВИСОКОМОРАЛНИ ЧОВЕК И ПРИЗНАТИ ЛЕКАР

Проф. др Андрија Томановић, начелник Хируршке клинике у Приштини, имао је две велике љубави – Верицу, која му је подарила двоје деце и медицину. Знао је понекад да своју енергију и време усмери својој другој љубави – лечењу болесника на уштрб породице. Нажалост, Хипократова заклетва, етика, хуманост и човечност у Приштини, јуна 1999. године, овог високоморалног човека и врсног хирурга коштала је живота. Албанци су загосподарили градом, а киднаповање Срба, пребијање, мучење и убиства постали су свакодневица. Није лако мерити злочине које су починили униформисани терористи „ОВК“. Сваки од њих је на свој начин тужан, трагичан и стравичан, али киднаповати и одузети живот човеку који је целог свог живота спасавао животе људи, без обзира на њихову веру и националност, је ужасан злочин. Поштујући етичка начела од почетка своје лекарске каријере, Андрија се одано држао фундаменталних етичких принципа у медицини. Служио је најбољим интересима пацијената и сву своју професионалну активност максимално савесно, пожртвовано и хумано посветио здрављу и лечењу људи. Не постоји човек у Приштини и шире да нема само речи хвале за признатог хирурга Андрију Томановића, који је био понос града. Пружао је лекарску помоћ без дискриминације и несебично преносио знање на своје студенте. Био је веома цењен као стручњак и као човек. – Звали су га и у пола ноћи за хитне операције – сећа се супруга Верица и каже да никада није одбио да оде без обзира што је имао слободан дан. – Поред његових врлина, које су ми се допале, његова племенитост и љубав према свим људима и жеља да помогне је било нешто посебно, што није могло проћи незапажено и на које не можете остати равнодушни. Као његовова супруга и верни сапутник у свему сам га подржавала. Често би ја и деца празнике проводили сами, ако би искрсао тешки болесник или повреда. Рекао би: „Живот и здравље не могу да чекају“ и отишао у болницу – присећа се у емотивној исповести за „Јединство“ Верица Томановић, супруга доктора Андрије Томановића. Колико год пута да понови причу о свом супругу, поред уздаха Верици је приметан и грч на лицу: – Ја сам Андрију у свему подржавала, а посебно у његовом озбиљном раду, јер је био потпуно посвећен медицини. Као хуман и одговоран човек ангажовао се и у Црвеном крсту КиМ. Једно време је од 90-их година био и потпредседник Црвеног крста Србије. Тада је била и она наша страшна национална трагедија избеглица из Хрватске.Он их је сачекивао у Косову Пољу и био јако потресен том ситуацијом. Његово ангажовање је било нон-стоп у болници. Сећам се да је увек говорио: „Овде има толико много посла да човек нема времена ни да се врати својој кући“. Андријина дежурства су нам доносила увек неку нову причу, неку нову трагедију и сви смо се саживљавали са оним што је он радио и знали хиљаду тих случајева – подсећа се супруга Верица и додаје: – Сећам се једног човека који му је пришао на улици и испруживши руку према Андрији рекао: „Докторе, ово је ваша рука“. Тада ми је Андрија објаснио да је то случај човека којему је машина одрезала руку, а он је спасао. Имао је више случајева тешких операција где су људи изгубили наду да ће остати живи, па су преживели. Посебно је тешко било за време Нато агресије. Ја сам одлазила код њега у болницу и била сам сведок како аутобусима довозе рањенике, да лекари раде по 18 сати, да су дежурства непрекидно трајала, да је он био стварно преморен и да су сви као један радили и функционисали веома добро. Средином јуна 1999. године доласком војне и цивилне мисије УН, дошли су и терористи „ОВК“. Срби су прогнани из града, а преостале су тражила и киднаповала униформисана лица са ознакама „УЧК“. У то време, на оделењу хирургије Клиничког центра у Приштини било је пацијената и српске и албанске националности, а проф. др Андрија Томановић није желео да оста ви своје пацијенте. Звали су га пријатељи и колеге да оде, али узалудно. За њега су Хипократова заклетва, етика, хуманост и морал били закон и завет. Сваки дан је проводио са пацијентима.

НИКО НИЈЕ ВОДИО ИСТРАГУ О ОТМИЦИ ДОКТОРА ТОМАНОВИЋА

Тог кобног јуна 1999. године иако су цветале липе, као и онда када је упознао Верицу, није се осећао мирис липе од загушљивог смрада барута са порушених зграда од Нато бомби. И поред тога шта су добили малог унука, Верица је остала током Нато бомбардовања са Андријом у Приштини, знајући колико напорно и исцрпљујуће ради на клиници. Андрија је замолио да пође неколико дана код ћерке и помогне јој око детета. Она је отишла код ћерке, неслутећи да ће последњи пут видети свог животног сапутника. – Ја сам остала поред Андрије до краја бомбардовања. Након неколико дана била је хаотична ситуација и он ми је рекао: „Било би најбоље да одеш Јелени да помогнеш. Не може она сама с дететом“. Сваког дана смо се чули. Седми дан мог боравка у Београду јавио ми се телефоном. Ујутру око 6 сати је рекао: „Верице, спавао сам синоћ у стану. Нисам целе ноћи ока склопио јер је било страховито насиље“, иначе је често тих дана спавао у болници – подсећа се Верица и наставља: – Имао је тог јутра састанак у болници на којем су се појавили у белим мантилима албански лекари који су се вратили, али и неки други који никада нису радили у болници. Са Андријом на оделењу хирургије биле су медицинске сестре као и његова главна сестра – каже Верица. Она наглашава да је тог дана одржан и жустри састанак у деканату шта даље да се ради. Андрија је својим специјализантима и младим лекарима рекао да они иду због мале деце, али да ће он остати због пацијената. – Негде око 13 часова јавио се нашој ћерки и рекао: „Јелена, имао сам напоран дан. Ево управо сада полазим кући“. Андрија је дошао са главном сестром до капије, она га је питала да ли треба да га пребаци до куће, а он јој је одговорио: „Не, обећао ми је један пријатељ да ће доћи колима по мене“. Иначе, Андрија је своја кола оставио у гаражу код колеге у универзитетском насељу, а он је пешице дошао у болницу и чекао тог пријатеља да га одвезе до куће – каже Верица Томановић. По каснијим речима сведока проф. др Андрија Томановић последњи пут је виђен на капији Клиничко-болничког центра Приштина како га силом гурају у аутомобил униформисане непознате особе. Ту се доктору Андрији Томановићу губи сваки траг, а Верица наводи да постоје сведоци који су гледали како га убацују у кола. – Појавили су се сведоци који су посведочили да је Андрија насилно угуран у нека кола, која су била паркирана испред капије, да нико није реаговао, иако је он прошао поред три пункта британског КФОР-а. По речима сведока, он је у том моменту ухваћен под руку, а вукао је ноге и одупирао се. Једна сестра је викала: „Докторе, да ли вам је добро“, он је рекао: „Па, зар мислиш да ми је добро“. Тада су га насилно угурали у аутомобил. Ја сам се управо у том моменту вратила из самоуслуге а Јелена ми каже: „Мама, управо се тата јавио, кренуо је кући и сад ће се јавити из стана“. Очекивала сам позив. Прошло је 13, па 14 часова, а он се није јављао. Окретала сам кућни број телефона на сваких 15 минута. Звонило је у празно, а мене је обузимала страшна зебња. Постали смо сви узнемирени и уплашени. Онда сам почела да окрећем телефоне. Звала сам Андријиног колегу који је живео у том насељу универзитета, да ли је можда свратио код њега као и све друге колеге са којма се дружио. Међутим, сви су ми рекли да они тог дана нису ни ишли на посао. Неки су ми рекли да су видели Андрију са млађим докторима у болници. Окретала сам телефон до касно у ноћ, али нико није знао где је Андрија – говори Верица. Провела је Верица непроспавану ноћ, а онда сутра опет позивала брата, пријатеље, комшије, рођаке да пита знају ли нешто о Андрији. Нико ништа није знао и Верица је звала болницу. – Негде око осам сати, после оног јутарњег састанка, знала сам да доктори морају бити ту, преко централе сам звала хирургију и кажем: „Молим вас, реците ми где је доктор Томановић и да ли могу да га добијем?“ Добила сам одговор са друге стране телефона: „Не, он данас није дошао на посао“. Кажем: „Дајте ми шефа“. Горе ми се тада јавила нека сестра и рекла да ту нема никога. На моје инсистирање да ми да главног шефа одговорила је да је шеф Енглез и ја сам га тражила пошто знам енглески. Он се јавио и представио као пуковник за здравство који је био одређен за болницу. Питала сам: „Молим вас, хоћете ли ми рећи где је мој супруг? Он је остао јуче у болници. Знам да је имао гаранције да ће бити безбедан у болници“. Он је само понављао: „I don‘tknow, I don‘tknow…“ и то су речи које су у мени стално одзвањале. Није ништа одговарао друго осим тога да он не зна. Онда сам ја покушала поново да добијем неког од Албанаца, јер је Андрија радио у болници са Албанцима. Јавио ми се доктор Затрићи, који је био од 90-их година у Америци, и он ми каже: „Па знате госпођо, ја овде нисам дуго времена био и нисам га видео“, тако да сам остала без одговора. Звала сам једног доктора који је био његов специјализант и он ми је рекао: „Госпођо Верице, професор Андрија је мени рекао: „Видимо се сутра, направићемо заједничку визиту“. Међутим, он није дошао на посао, а нико није знао где се налази. Позвала сам полицију КФОР-а и они су евидентирали његов нестанак. Потом сам звала Извршно веће КиМ, које је тада било у Приштини. Све сам позивала и обавестила да је Андрија нестао – наглашава Верица. Тако је почела права голгота за Верицу и њену породицу у потрази за супругом и оцем. – Тешко је набројати све адресе на које сам се одмах обраћала за помоћ. Најпре сам потражила Канцеларију УН у Београду, Међународни Црвени крст, Црвени крст Србије. Писала сам администратору УНМИК-а Бернару Кушнеру, Мајклу Џексону, КФОР-у, Хуану Ортуњу, Серђу де Мелу, ОЕБС-у и свим државним институцијама и појединцима – каже Верица наглашавајући да се Српско лекарско друштво обратило писмом Кофи Анану и Садаки Огато, која је била у Комесаријату за избеглице. – Била сам у делегацији нашег удружења у Министарству иностраних послова 2001. године на састанку са Карлом дел Понте, којој сам предала комплетну документацију о мом супругу. Тада смо од ње сазнали да она нема мандат за период након 10. јуна и потписане Резолуције 1244, што је за нас било изненађење, јер је највећи број насилних отмица био после рата и бомбардовања. Мој живот сам посветила трагању за Андријом, јер ја уопште нисам веровала да он може бити убијен или да се нешто њему лоше догодило. Он је човек који је даривао животе. Неколико дана од његовог киднаповања неко од КФОР-а је бацао летке по Приштини и ја имам тај летак. На њему ја Андријина фотографија испод које пише на албанском и српском, „овај човек је нестао, ако знате где се налази молимо вас јавите се на телефон 92 или патроли КФОР-а. То је једино што су предузели. Међутим, никакве истраге није било и очигледно је да нико није радио свој посао. Заправо, нико Андрију није тражио – наводи Верица и додаје: – Тадашњи амбасадор САД у Београду Вилијам Монтгомери омогућио је 2003. године сведочење породицама српских жртава са простора бивше Југославије у америчком Конгресу у Вашингтону. Имала сам прилику да посведочим о трагичној судбини мог супруга, који је остао доследан себи и свом лекарском позиву – износи она део свог трагања и активности на проналажењу супруга.

ВЕРИЦА НАСТАВИЛА ХУМАНУ МИСИЈУ СУПРУГА

Тражећи већ 21 годину свог супруга, Верица Томановић је на челу Удружења киднапованих и несталих наставила племениту и хуману мисију свог супруга Андрије Томановића, помажући породицама које су остале без најмилијих иако, како каже, осећа силну неправду, немоћ, разочарење, пружа им речи утехе и истрајни је борац за истину да се открију макар посмртни остаци, да се уз молитву достојно сахране. – Моја деца пате због тога. Моји унуци и даље пишу писма деди. Док су били мањи они су само мене молили: „Иди бако у Црвени крст и реци да нам пошаљу деду“. Једна велика жеља да се деда врати. У потпуности сам се посветила послу у Удружењу киднапованих и несталих од оснивања и рекла сам: – Морамо да их тражимо. Ти људи очекују помоћ, а помоћ им треба указати. То је завет који сам дала себи 24. јуна 1999. године када је отет мој Андрија – наводи Верица. Причајући о супругу она се опет присећа његовог племенитог срца и жељи да помаже људима. – Андрија је дошао, ентузијаста, млад перспективан човек који је волео науку и цео свој живот посветио лечењу и спасавању људи. Један хуманитарац који је искључиво из хуманитарних разлога остао да би помагао том народу, да буде кажњен за добро које је чинио, то је страшно. Дао је свој живот да би спасао туђе животе – рекла је супруга Верица. У Унмиковој канцеларији у Београду имали смо редовне састанке, али резултати истрага су изостали. Ми смо имали са Еулексом више пута састанке, међутим Еулекс је стално постављао нека питања, а одговоре никада нисмо добили. Сваке године се број ексхумација и идентификација смањује – наводи ова храбра и пркосна жена, која тврди да неће одустати од трагања за супругом и осталим киднапованим и несталим Србима све док има снаге. Где је и како завршио врсни хирург, хуманиста, доктор Андрија Томановић, нажалост, одговоре можемо потражити у историји Другог светског рата о страдању српских и јеврејских здравствених радника. Све оно на чему се заснивао Други светски рат – пропаганди, мучењу, пљачкању имовине и потпуном систематском физичком уништењу једног народа, одигравало се у Приштини крвавог јуна 1999. године под окриљем Уједињених нација и КФОР-а. На територијама под фашистичком окупацијом страдао је огроман број јеврејских лекара. У фашистичкој творевини, Независној држави Хрватској, проусташки лекари су учествовали у страдању и убиствима лекара Срба и Јевреје. Острашћени мржњом према Србима, Јеврејима и конкуренцији забележен је пример „Осјечке лекарске афере“, током 1942. године у Осијеку, када је од 40 јеврејских лекара који су ту живели и радили пре рата, остало у животу само четири. Током ове афере проусташки лекари су покренули петицију са именима 18 проусташких лекара како би Јевреје одвели у логор а све у „интересу расне чистоће здравствене службе“, тако су и ова четворица завршила у логорима. Иако Верица Томановић никог не оптужује, сасвим је извесно ко је и зашто киднаповао и лишио живота човека који је целог свог живота спасавао животе других људи. Нема више нашег доктора Томановића који је у Приштини спасавао животе Албанцима, Србима, Ромима, Турцима… Али, нема више ни старе Приштине коју је Андрија познавао и волео. Остала је стара липа да сведочи о сусрету и љубави Верице и доктора Андрије, кога киднаповаше они којима је скоро четири деценије спасавао животе. Р. Комазец

Подели на: