SEĆANjE NA BOEME „JEDINSTVA” U BOEMSKOJ ČETVRTI BEOGRADA
Ulicom beogradske Skadarlije čijom kaldrmom plovi duh starih vremena i odzvanjaju koraci boema, sinoć su se iz „Kuće Đure Jakšića” čuli predivni stihovi boema „Jedinstva” iz Prištine i muzika koju su oni voleli. Bilo je to sećanje na boeme- novinare i književne stvaraoce „Jedinstva”: Acu Rakočevića, Darinku Jevrić i Mirka Žarića.
Kultnom pesmom „Dečanska zvona” Darinke Jevrić i pesmom Mirka Žarića „Noć u Prištini”, čije su stihove kazivali dramski umetnici Jasmina Stoiljković i Milan Mihailović Caci, te pesmom „I tebe sam sit kafano” u izvođenju tamburaškog orkestra, otpočelo je veče posvećeno prištevačkim, kosovskim, boeimima koje je iznedrilo „Jedinstvo”. Njihov lik i delo približila nam je urednica i direktorica „Panorame-Jedinstva”, Rada Komazec, pod čijom je „dirigentskom palicom” osmišljeno i organizovano ovo nezaboravno veče.
TRAG U VREMENU I KNjIŽEVNOSTI
– Čika Aca, Dara i Mirko su životom i delom ostavili dubok trag u vremenu i u našoj književnosti, a pisali su i disali „međ javom i međ snom”- kazala je na početku urednica i direktorica Panorama –„Jedinstva“ Rada Komazec i dodala:
-Ta odrednica boem podrazumeva drugačiji način života, ali i drugačije shvatanje sveta, drugačije poetsko i prozno izražavanje i prisustvo posebne nesvakidašnje stvaralačke vatre. Na srpskom književnom nebu ostali su upamćeni kao boemi, Đura Jakšić, Brana Petrović, Rade Drainac, Branko Miljković i mnogi drugi, a toj boemskoj plejadi pridružuje se i ova naša trojka. Na ispraćaju pesnikinje Darinke Jevrić na Orlovači 2007. godine, neko je prozborio: „Bila su tri boema zašto ne reći, Dara i Aca su otišli, a Mirko je treći”. Mirko je za vreme ovozemaljskog života pravio skečeve i smeh na račun tih stihova. Ako nas odnekud gledaju poželeće da se smejemo, pričamo o radosnim događajima i popijemo za njih po neku – rekla je Komazec.
Potom je Rada Komazec govorila pojedinačno o njihovom boemskom životu i vrednom književnom delu koje su ostavili.
– Čika Aco Rakočević je nosio specifičnu kravatu, bio je veliki džentlmen i uvek ljubio damama ruke i, naravno, nije se odvajao od svoje cigarete. Omiljene kafane ove boemske trojke bile su: „Raj”, „Riznica”, „Eminent klub”, „Tri šešira”, pre toga „Pastrmka”, „Crveni” i „Union”. Imali su oni tamo i svoje stolove i nije bilo nikog u Prištini ko ih nije poznavao. Ostajali bi do fajronta u kafani, ali mnogo puta bi i posle fajronta kafane radile samo za njih dok oni dremaju za kafanskim stolom. Dara i čika Aco uvek bi odigrali prvi ples čim bi krenula muzika i odlično su plesali. U „Jedinstvu” se prepričavaju anegdote da bi nekada u „sitnim satima“ zanoćili i u redakciji u Domu štampe .
Pored književnog rada, sve troje su bili poznati novinari „Jedinstva” a i mnogo, mnogo se može naći njihovih tekstova na požutelim stranicama „Jedinstva” pisani na starim pisaćim mašinama – istakla je Rada Komazec i nastavila:
– Aco Rakočević je poznati prozni pisac za decu i odrasle. Iza sebe je ostavio više zapaženih knjiga i predivnih reportaža na stranicama lista „Jedinstvo”. Mnogi su na prvo mesto isticali njegovo prozno delo za mlade DRŽAVNA DECA u kojem je u zgusnutoj slici prikazana nemila sudbina izgubljene i odbačene dece bez roditelja odmah posle Drugog svetskog rata koja su odrastala i školovala se u državnim institucijama, domovima i internatima.
U pojedinim delima oslikava život kosovsko-metohijskog čoveka, dajući im univerzalno značenje i poruke. Znao je na uverljiv način da dočara društveno-političke prilike i čovekov tegoban život. Ostaće upamćen njegov roman – Samoća, ali i pripovetke Milica, devojčica koja je iskusila sve strahote srpskog stradanja u najnovijem ratu – podsetila je Komazec.
SMRĆU NIŠTA ZAVRŠENO NIJE
Sećajući se Darinke Jevrić, Rada Komazec je istakla:
-Dara je stasito, ponosito i prkosno koračala. Možda je baš taj njen ponos i zadržao da ostane u Prištini, kada su iz nje isterani svi Srbi i srpske institucije, a ona je ostala i živela mesecima u svom stanu. Poezija Darinke Jevrić nalazi se u svim antologijama, a sama Darinka imala je nesvakidašnji poetski dar.
Rana poezija Darinke Jevrić svedoči o njenom unutrašnjem svetu i duhovnoj stvarnosti u poznijim zbirkama glas pojedinačne drame zamenjen je glasom kolektiva.
Darinka Jevrić je već prvim pesmama, a posebno kultnom pesmom poemom „Dečanska zvona” ili „Svetkovina srca” skrenula pažnjuk njiževne kritike. Moćno odjekuje svečani ritam, biblijska uznesenost, otmena patetika prozračnost metohijskog neba u pesmi Dečanska zvona. Dečanska zvona su himna ljubavi. Pesmom Freska lirski subjekt se obraća slici diveći se njenoj mirnoći i nemirima samoći i vrtlozima mudrosti i besu. Upravo je Freska nagovestila osnovnu boju, zvuk i sliku poezije Darinke Jevrić.
Dara peva na zemlji naših predaka, na metohijskom, hvostanskom, kosovskom podneblju. Na zemlji ratnika i svetaca, manastir, a sada zemlji ridanja i plača.
Ostale su upamćene Darine rečenice negde iz 2000. godine:
– Zavetovala sam se sopstvenom poezijom da ću ostati u Prištini. Nije moja glava skuplja od glave djevičke kaluđerice. Moji razlozi za opstanak su ljudski i pjesnički – citirala je urednica Komazec Darine rečenice.
Među ovom boemskom trojkom, najinteresantniji i najintrigantniji lik bio je Mirko Žarić, a Rada Komazec je pokušala na diskretan način da ga opiše.
– Mirko je bio u nekom svom filmu i uvek spreman „ko zapeta puška” na kritizerstvo. Ali, ko je upoznao Mirka zavoleo bi ga takvog i ne bi se ljutio na njega. Nije bilo lako polemisati sa Mirkom. Pored zavidne inteligencije i znanja, Mirko vas dovede na svoj teren i ne štedi reči da vas ubedi da je njegova istina zapravo istina, iako najčešće nije bila istina. Umeo je da pusti otrovnu žaoku na sagovornika.
Bio je novinar, pesnik i pozorišni kritičar. Listajući stare brojeve „Jedinstva” iz osamdesetih godina ima se utisak da nije održan ni jedan filmski festival niti pozorišna predstava u bivšoj Jugoslaviji a da joj Mirko Žarić nije prisustvovao. Obilje je njegovih tekstova na stranicama „Jedinstva”.
Ističući da je Žarić urbani pesnik Komazec je, između ostalog, navela:
-Mirko Žarić je jedini srpski pesnik sa Kosova i Metohije koji poseduje moderni senzibilitet, urbanu invenciju i osećaj za legende gradskog sveta.
Dakle, poezija Mirka Žarića formira se na sceni grada na urbanom provizorijumu na kome se kao u teatru formiraju figure i pokreti koji održavaju paniku i strepnju pesnika i igraju svoj lirski ples. Kako je bio u životu poseban i drugačiji tako se i Žarićeva poezija odvaja od opšteg toka srpske poezije na Kosovu i Metohiji i ima svoj markirani put. On nije išao tragom kosovskog mita, koji je široko aktiviran u srpskoj poeziji na Kosovu i Metohiji. Žarić nije želeo da epsko pojede estetičko ni da kolektivno pojede erotsko pa je svoju poeziju stvarao na pozornici buke, besa i kakofonije grada što je karakteristično za urbane pesnike- rekla je direktorica Komazec , osvrćući se na Žarićevu poeziju.
Rada Komazec je završila svoje izlaganje o boemskoj trojci iz „Jedinstva” stihom Darinke Jevrić, „smrću ništa završeno nije”, a njen govor je više puta prekidan aplauzom. Vukman Vidaković dugogodišnji novinar „Jedinstva” ispričao je anegdotu kako ga je Aco Rakočević kao urednik slao na teren u tadašnju Pokrajinsku skupštinu, što je publika sa pažnjom slušala. Smenjivali su se poezija i muzika: Slavjanska Gospa, Gubitnik, Soba, Skaska o raseljenom licu, kao i odlomci iz pripovetki i romana Aca Rakočevića, ali i skadarlijski tamburaši sa boemskim pesmama.
Pored vrsnog književnog i novinarskog dela koje su nam ostavili sve troje su imali posebnu harizmu i nažalost, takvi boemi izumiru. Rađaju se neki novi digitalni koji umesto u kafani sede za kompjuterom. Sve troje su ovenčani brojnim nagradama. Oni su svako na svoj način nosili specifičnost i ostavili dubok trag u srpskoj književnosti i kulturi Kosova i Metohije.
Slavica Đukić
