Живо сећање на године када се са свих страна хрлило у Драјковце

 Село се под oвим именом помиње још у 15. веку. Већина српских фамилија су староседеоци. Црквa паљена и рушена, али и обнављана. За празник Младенци постојао је обичај да мештани припремају храну за сиромашне и оне који би на сеоску славу дошли из удаљенијих места

 

 

Топли мартовски дани донели су и отопљавање снега са нижих падина горостасне Шар планине, пунећи корита сеоских потока и река пресецајући долове, ливаде и њиве у селима Сиринићке жупе. И главни поток, неки га зову и реком, у селу Драјковцу, изнад кога се издиже Шар планина, ових дана надошао. Његов пенушави силовит жубор посебно је изражен у ноћним сатима, када људи оду на починак, али и раним јутарњим сатима, када се у Драјковцу живот буди. То је оно време када се на узаним улицама овог села може срести тек понеко од мештана, како граби у свој малињак да у њему нешто сређује, или је поранио и кренуо неким другим послом. Ово село није сакривено од осталог света и до њега се лако долази главним асфалтним путем који води у Штрпце. Стигавши до Драјковца, одвојивши се од поменутог главног пута, кренули смо једном од две дуже узане улице у селу, ка његовом врху. Што смо дубље залазили у село до ушију нам је допирао умилни жубор воде из набујалог потока, помешан са цвркутима птица који је долазио негде из крошњи околног дрвећа на коме су почели да се помаљају први пупољци. Успут су нас дочекивали призори кућа у којима се већ на први поглед видело да у њима нико не живи. Неке од тих кућа судећи по стилу градње новијег су датума, а неке старе, зидане од камена ко зна када, са високим дрвеним капијама које су некада биле типичне у овим крајевима.

ГОСТОПРИМСТВО И ЉУБАЗНОСТ ТРАДИЦИЈА

Сумњу да нећемо баш тако лако овде наћи саговорника, тим пре јер је протицало јутро, одагнао је беличаст дим који се лелујао у небеса излазећи из високог каменог димњака, на једној од кућа у нашој близини. Био нам је то јасан знак у тим тенуцима да у тој кући неко живи. И нисмо се преварили. Прескочивши дрвени праг велике дрвене капије, која је до пола била отворена, ушавши у двориште, покуцали смо на врата овог дома. Убрзо нам их је отворио средовечни мушкарац, Ђорђе Ђорић. Љубазно нас је позвао унутра иако смо му у кућу банули ненајављено. Но, како нам кроз разговор рече, то у Драјковцу није проблем, да неко дође непозван. Сваки гост добронамеран, зван или незван је добродошао. Љубазност и гостопримство су оно што красе Драјковчане од давнина и нешто је што се преноси, како нам рече Ђорђе с колена на колено. Он живи са оцем Живојином, који има 90 година. Један је од најстаријих мештана села које се помиње под тим именом још сада давне 1465. године у помнику који се тада водио при Манастиру Свете Тројице у Мушутишту код Суве Реке. Старина Живојин није баш виталан. Креће се уз помоћ штапа. Слух га издао, али га како и сам каже мозак и памет још увек добро служе. Свако вече, како каже његов син, деда прати квиз „слагалица” и са такмичарима са ове стране телевизора учествује подједнако у проналажењу решења на постављена питања. А деда Живојин нам рече да није једини старац у селу. Његов комшија Благоје је, вели, старији од њега. Има 96 година. – Пре неколико месеци ми је умро брат Мита, који је имао 96 година – рече деда Живојин. Чему дугује дуговечност деда Живојин, могли смо само да нагађамо. Можда здравом ваздуху, здравој исхрани? А живот га није баш мазио. Радни век провео је у фабрици вијака у Штрпцу, али је радио и на пољима, око стоке, као и сви људи рођени у његово време или нешто касније. Доживео је Други светски рат и нерадо се сећа дана када су му бугарски фашисти убили оца и стрица и када су он, брат му и сестра остали сирочићи, без оца које је само мајка одгајала. Деда Живојин је мишљења да се данас много боље живи, јер је, како каже, време његовог детињства и младости било време сиромаштава. Но, ипак, он се са жаљењем сећа тих дана, јер је каже тада село било пуно људи. Свако домаћинство бројало је по петнаест и више чланова. Најбројнија је увек, каже, била фамилија Дурлевића. Достизали су бројку и до неколико десетина чланова, чак близу стотину. Данас у Драјковцу живи око стотину Срба и то углавном један, двоје, ретко где по више чланова у кући. Сећа се деда Живојин и дана када су стаје и торови овде били пуни оваца и крупне стоке. Данас у Драјковцу има тек неколико крава које власници држе на јаслама. Овај старина бистрог ума памти и дане када су на сеоску славу, која се у Драјквоцу вековима светкује 22. марта, на празник 40 великомученика Севастијских, празник који је познат и под именом Младенци, долазили људи са свих страна у овдашњу цркву. А црква у овом селу датира из средњег века. Посвећена је Младенцима. Током своје дуге историје паљена је и рушена, али увeк обнављана из пепела. Крај цркве је и гробље на коме из земље вире бројни стари споменици. Деда Живојин и његов син Ђорђе се припремају за сеоску славу, али веле није то ко некада што је било. – Скоро ће празник Младенци. Из разних места су некад људи долазили у нашу цркву на Младенце. Није било ко сад кола, него су ишли пешке или на коњима. Ми, мештани, би увек припремили понешто од јела и носили тамо код цркве да послужимо те људе да се не би гладни кућама својим враћали, али и да уделимо сиротињи. Такав је обичај овде био – присећа се старина. Младенци се и даље светкују као сеоска слава, али нема више оног света ко некада.

ВЕЋИНА ФАМИЛИЈА У ДРАЈКОВЦУ СУ СТАРОСЕДЕОЦИ

Драјковчани на сеоску славу дочекују госте и у својим кућама. Обично им долазе родбина и пријатељи за које припреме свечанију трпезу као и за крсну славу. Ђорићи славе Светог Николу, али има и фамилија које славе Аранђеловдан, Свету Петку и неколико других слава. – Кад је слава оставља се сваки посао, јер мора да се прослави како ваља и доликује, али ни то није више ко некада, јер је много мање гостију – прича Ђорђе. Он је до рата, рече нам, радио у фабрици уља „Милан Зечар” у Урошевцу. Прима такозвани минималац, али се не жали. За њега и оца каже има довољно. Други брат му живи у Врању. Куће које се налазе око деда Живојинове и сина му Ђорђа већином празне или са по једним становником или двоје у њима. Много је младих, каже Ђође, отишло из села. Оду да раде на грађевини негде по централној Србији и не враћају се више. Има, вели он, и доста неожењених мушкараца које су почеле да газе године. И он је каже један од њих. Није каже лако наћи жену за женидбу, а без деце и младих село нема будућности. Има у селу деце, али се њихов број, како нам рече Ђорђе, смањује из године у годину.

ДЕЦА У ШКОЛУ ИДУ У ГОТОВУШУ И ШТРПЦЕ

Већина фамилија у селу укључујући и Ђориће су староседеоци. У селу иначе ближе путу има и албанских породица. У новије време неки од Драјковчана су продали куће и имања. Малинарство које је једно време било изражено и у овом селу на територији општине Штрпце у последње време поново стагнира. Разлог томе кажу јесте, пре свега, нестабилна цена малина, али и радна снага, јер ова грана воћарства изискује пуно рада. У Драјковцу нема српских продавница, сем једне крај пута која је у власништву Албанаца. У амбуланти која се налази недалеко од главног пута који води у Штрпце раде албански лекари. Срби из Драјковца понекад оду код њих, али углавном се, када је у питању примарна здравствена заштита, лече у Штрпцу, које је удаљено око три километра од села. У селу нема осмогодишње ни средње школе, те деца у основну школу иду у оближње село Готовуша, док средњошколци наставу похађају углавном у Штрпцу, где функционише средњошколски центар у склопу кога ради неколико средњих школа. Свако живо домаћинство у селу има баштицу у којој укућани узгајају по нешто од поврћа за своје потребе. А кажу земља је толико овде плодна, да и камен у њу бациш, родио би. И плус ако се томе дода и чиста планинска вода која овде не мањка род је уз мало труда неизбежан. По пијаћу воду која се и у потоку може, како многи кажу, пити без страха, у Драјковце долазе многи и са стране, посебно мештани насеља Штрпце. Ем хладна, ем бистра, равне јој, веле многи, нема. С.Ивковић