ОНО ШТО ЈЕ ГРАЂЕНО ВЕКОВИМА И УТЕМЕЉЕНО НА ВЕРИ НЕ МОЖЕ БИТИ УНИШТЕНО

– Косово и Метохија нису само географија, они су живо сведочанство да после сваког страдања долази Васкрс и да оно што је утемељено у вери не може бити уништено. Када политика преузме примат над истином, страдање постаје тише, али не и мање болно. Сваки поломљен крст, сваки оскрнављен споменик, није само чин вандализма, то је порука да нечији живот и сећање нису заштићени. Одговорност је на онима који имају моћ да то спрече, а не чине довољно – рекла је Милена Парлић, помоћница директора Канцеларије за Косово и Метохију

 

 

Културна баштина материјална и нематеријална заједничко је богатство човечанства у својој разноликости и посебности а њена заштита је најважнији елеменат за препознавање, дефинисање и афирмацију културног и националног идентитета. Идентитетски трагови Срба препознају се на Косову и Метохији од раног средњег века где је и био центар Српске православне цркве и средњовековне српске државе. Уништавање светих белега и дивљаштво према хришћанским-православним светињама на КиМ дирало је душу и вређало част, не само сваког хришћанина, већ сваког човека. Уочи Васкрсења Господњег разговарали смо о свему овоме са Миленом Парлић, помоћницом директора Канцеларије за Косово и Метохију задуженом за сарадњу са Српском православном црквом и бригу о културном наслеђу, која је својом једном реченицом дефинисала историју, садашњост и будућност Косова и Метохије: „Нема снажнијег места које у себи сабира страдање, Васкрс и васкрсење од Косова и Метохије”.

• Да ли је на тлу Европе, од Другог светског рата до данас, забележено уништавање верског и културног наслеђа размера какве су задесиле српску баштину на Косову и Метохији?

Да ли међународне организације посвећују довољно пажње механизмима заштите? Тешко је пронаћи пример у савременој Европи где је културно и духовно наслеђе једног народа било тако систематски рушено, паљено и скрнављено као што је то случај са српским светињама на Косову и Метохији. Иза сваког порушеног храма стоји вековна молитва, а иза сваког оштећеног гроба, нечији живот и сећање. Међународна заједница јесте поставила оквире заштите, али је изостала она најважнија, жива и делотворна брига на терену. На Косову и Метохији је од 1999. године порушено, спаљено или тешко оштећено више од 155 православних цркава и манастира, сведочанстава вековног постојања, духовности и идентитета српског народа. Ти светињски темељи, који су преживели векове и царства, постали су мета у времену које је требало да донесе мир и заштиту. Упркос присуству међународне заједнице, починиоци ових дела никада нису адекватно идентификовани, процесуирани нити кажњени. Изостала је правда, а са њом и јасна порука да је уништавање културног и верског наслеђа кажњиво, па смо тако доживели и сведочили поновном уништавању и разарању 2004. године, током поновљеног погрома, као што данас, поред свакодневних покушаја прекрајања историје, сведочимо обнови, народу који се враћа цркви, духу народа који не може бити поробљен, јер оно што је грађено вером, вером се и обнавља.

• Како тумачити историјску чињеницу да је Косово и Метохија простор са најгушћом мрежом српских средњовековних манастира и цркава, док се исламска сакрална архитектура јавља тек са османским периодом?

Да ли постоји намера систематског уништавања српског наслеђа? Историјски извори, повеље српских владара, археолошки налази и османски дефтери, сведоче о континуитету српског духовног и културног присуства. Уништавање и скрнављење српских светиња, документовано се може пратити. Током владавине Османског царства многе цркве су рушене или претваране у џамије, док је део наслеђа нестајао услед запуштености или ограничења у обнови. Истовремено су поједине светиње добијале различите облике заштите и привилегије, што показује да политика није била једнообразна, за разлику од данашњег стања, системског, планског разарања и присвајања. Организованог, али и толерисаног деловања каквом сведочимо, са циљем брисања идентитетских трагова.

• Како објаснити да се у међународним круговима често погром и разарање српских светиња 17. марта 2004. године недовољно помињу?

Да ли политички фактори обликују такав наратив? Док се неки догађаји с правом памте и осуђују, други остају у сенци. Погром из марта 2004. године био је тренутак када су гореле цркве, али и савест света. Ипак, та ватра није осветлила истину онолико колико је требало. Када политика преузме примат над истином, страдање постаје тише, али не и мање болно. zКако тумачити појаву теза о тзв. „косоварском наслеђу”, укључујући тврдње да су српски манастири подигнути на темељима старијих албанских храмова? Такви покушаји нису поткрепљени релевантним историјским, научним доказима и често представљају покушај ревизије историје у функцији савремених политичких циљева. Најзначајнији манастири настали су у оквиру средњовековне српске државе, под покровитељством српских владара из династије Немањића што јасно потврђују историјски извори, повеље, ктиторски натписи и континуитет богослужења. Када се нечије светиње преименују или присвајају, то није само научна грешка, већ дубока неправда. Истина има своје корене и они се не могу ишчупати без последица.

• Постоји ли опасност од чланства „Косова” у УНЕСКО и какве би то последице могло имати по српску културну баштину?

Постоје чињенице документоване и од стране међународних мисија о размерама минирања, рушења, паљења, девастације средњовековних српских манастира од 1999. године, касније током 2004. године, и напади којима сведочимо данас. Да подсетим ваше читаоце, само у последњих пет година евидентирано је 129 напада на верске објекте, вернике и српска православна гробља. У прошлој години 24 напада, а у 2026. години, од јануара до данашњег дана евидентирано је 9 напада. Јасно је да за оне који су до јуче минирали и рушили српске, европске и светске споменике и културно наслеђе, за оне који данас правним, институционалним притисцима оспоравају и прекрајају историју, нема места у међународним организацијама и институцијама, уколико се поштује међународно право које обавезује све државе чланице истог.

• Како је могуће да, упркос законским обавезама, и даље долази до скрнављења и уништавања српских гробаља и споменика?

Ко сноси одговорност? Проблем лежи у недоследној примени међународних стандарда и изостанку санкција. Одговорност је на међународној заједници, свим релевантним институцијама које су дужне да обезбеде међународна загарантована права, кроз поштовање конвенција, декларација, резолуција и кроз јасну примену тих истих права. Недостатак ефикасне заштите охрабрује понављање оваквих инцидената. Када нема казне, неправда постаје навика. Сваки поломљен крст, сваки оскрнављен споменик, није само чин вандализма, то је порука да нечији живот и сећање нису заштићени. Одговорност је на онима који имају моћ да то спрече, а не чине довољно.

• Како објаснити кршење режима специјалних заштитних зона око српских светиња?

Да ли постоји толерисање бесправне градње? Иако међународно-правни оквири постоје, њихова примена на терену не постоји. Свакодневно бележимо случајеве бесправне градње и угрожавања заштићених подручја, што указује на недостатак политичке воље и међународне доследности у примени поштовања међународних стандарда. Много је примера и доказа које проналазимо у забрињавајућим случајевима на које су Епархија рашко-призренска, Канцеларија и све релевантне Владине институције указивале међународним мисијама, желећи да, поштујући загарантована права заштите својину и духовни и историјски интегритет објеката материјалне културне баштине: Отимања катедралне цркве Св. Николе у Новом Брду 2019. године. Девастација читаве амбијенталне целине, већ уништеног Манастира Долац у Клини 2024. године, у сврху изградње магистралног пута Приштина-Пећ, којим би се заувек онемогућила обнова овог важног објекта. Током 2024. године у општини Исток, без икаквог права а претходно без икаквог обавештења, представници привремених институција започели су неке радове на локалитету Манастира Богородице Хвостанске, која представља једну од најстаријих хришћанских богомоља на Косову и Метохији. Нешто раније, према истом моделу, са циљем изградње пута према суседној Црној Гори, доведена је у питање безбедност и интегритет Манастира Христа Пантократора из 14. века у Дечанима. Наиме, радови су покренути у области која је јасно дефинисана у закону као заштићена зона манастира који је под заштитом Унеска као део светске културне баштине. У општини Призрен, током грађевинских радова на изградњи туристичке стазе, без икаквог јавног обавештења, нити права да то раде, 2024. године привремене локалне власти нанеле су непоправљиву штету испосници Св. Петра Коришког из 13. века у селу Кориша. Због специфичног архитектонског облика, који представља благо европске архитектуре и саме конфигурације терена, статика читавог локалитета је доведена у питање, те постоји озбиљна бојазан од урушавања читавог објекта. Током 2024. и 2025. године континуирано се покушава отети Црква Св. архангела Михајла у селу Ракитница у општини Подујево. Забрана градње у оквиру манастирског комплекса у Грачаници… Овај интервју није довољан да се сви примери кршења и узурпације наведу.

• Да ли је стручњацима из централне Србије омогућено да учествују у процесима обнове и рестаурације српских светиња?

Учешће стручњака често је ограничено административним и политичким препрекама. То свакако утиче на квалитет и аутентичност конзерваторских радова, јер је сарадња са матичним институцијама од суштинског значаја. Обнова светиња није само технички посао, то је чин враћања душе простору, а ограничавање присуства оних који најбоље познају ту баштину значи ризиковати њену аутентичност.

• Да ли држава Србија и Српска православна црква имају снаге да очувају и обнове духовни живот у свим деловима Косова и Метохије?

Српски народ је кроз историју много пута био на ивици и увек налазио снагу да опстане. Та снага није само у институцијама, већ у вери, у народу, у свакој упаљеној свећи и свакој молитви. Оно што је грађено вековима не може нестати док постоји вера и љубав. И поред изазова, постоји континуирана борба за очување верског и културног идентитета, управо уз ослањање на веру, народ и своју државу.

• Постоји ли место које снажније симболизује духовну обнову и Васкрс од Косова и Метохије?

Нема снажнијег места које у себи сабира страдање, Васкрс и васкрсење од Косова и Метохије. То је простор где се кроз векове страдало али и устајало, где су рушене светиње, али се изнова уздизала вера, где је бол постајао молитва, а молитва нада. На тој светој земљи свака рана носи сећање, а сваки камен сведочи истрајности. И баш зато, Косово и Метохија нису само географија, они су живо сведочанство да после сваког страдања долази Васкрс и да оно што је утемељено у вери не може бити уништено. Р. Комазец