ПОБЕДА ЖИВОТА

Пише: Рада Комазец

 

 

Одјеци живота сваког народа остављају дубоки траг на месту где се рађао, женио, удавао, одгајао децу, сејао, жeo, знојио се мукотрпним радом, чувао ту земљу као невесту у благословљеном стању и умирао на својој земљи. Вечна је тапија на земљи и да нема поседовних листова и земљишно књижних папира она која се залије крвљу из које ничу црвени божури. Наша хришћанска вера нас учи да патње и мучење доноси близину Богу и Небеском царству, а осети се управо тамо где је вера најјача, где се векови броје, где су нанизане светиње као ђердани око девојачког врата, где се понизно руке пружају према небу молећи за мир и безбедност породице, очувања светиња и спас народа. Тамо где се шири мирис тамјана од кристалног мира горских очију, преко сребрних нити Бистрица, ниских брежуљака који се смењују са виноградима, простора непрегледне плодне земље на којој сунце споро залази, на којој светлост обасјава тишину. Тамо где су светиње преживеле ватру, где још плачу рањене фреске, где се води борба између добра и зла, варварства и цивилизације, вере и невере, где птица кос најлепше пева, након голготе чека се васкрсење. Ту на Косову, на окрвављеном пољу, дому једног народа са истока, запада, севера и југа одјекују звона као најфинија музика и одлазе високо пробијајући облаке молећи за мир Цара небеског. Вековна мука, трпљење, злокобне тишине пратиле су српски дом од продора хорди из Азије које су уништиле Византијско царство, освојиле Цариград и учврстиле се на земљи наших предака по којој смо знојем писали, саградили манастире, цркве и златне олтаре, певали и молили Створитељу и вери отаца наших. А онда завлада зулум, тајност и опрез. Турци су бранили употребу црквених звона па су верници на молитву позивани дрвеним клепеталима. Иако су били под сталном присмотром манастири на Косову и Метохији остала су места где се Васкрс славио уз највеће поштовање вере и традиције. Због зулума велики део становништва био је приморан да невољно напусти своју земљу и оде у друге крајеве носећи са собом сећања на бруј звона и буђење косовског јутра. Османлије су донели мржњу и крвопролиће на нашу благословљену земљу, а они са гудура Проклетија својатају је док је ми чувамо у недрима у души, у оку, у мислима, у сваком гену и на свим мердијанима. Док су свитала кобна јутра, док су се кретали несрећници у непрегледним колонама, нестајући кроз шпалир на Врањевцу и Белој Земљи, док су их куће пратиле мртвим очима затворених прозора, није ишчезао бруј звона и мирис божура. Ни плач ни јаук ни безнађе у очима нису ишчупали Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу, Љевишку, Призрен… Освртали би се сузних очији гледајући косовско небо, обрисе кућа које су се губиле, остављајући са њима све своје радости. Остајали су поломљени звоници поздрављајући их тишином. У дубини сломљени испревртани средњовековни олтари, свеци зачуђених очију и крст. Пратило их је на свим путевима Распеће Христово. Пратило их је док су у страху проводили бесане ноћи и чекали молитвом косовска јутра. Неки их не дочекаше. Прогута их „жута кућа” и пећине, а некима душе сагорише са олтаром. О чему ли су размишљали пре задњег ропца док су умирали са Христом. Да ли су видели слику мајке пре одласка. Да ли им је заискрила нада спаса пре крика у грлу на Христовом путу. Долази васкрсно јутро, Косово је још увек живо. Високо су црквена звона и одјекиваће за све векове, за све који оставише кости на Косову пољу, за све прогнанике и за оне који ће тек доћи умивени косовском росом, успављивани молитвом и тишином. Нечујно ће звонити и звона заробљена жицом и неким чудним направама који им одузимају слободу. Плесаће и звонити у ритму наших срца, разиграно, васкрсно, топло. Звониће ритмом у замаху тела, ветра и срца дуго и свечано, дубоким тоновима, да разбију страх и немир у људима, да растерају силе зла и најаве победу живота. Оживеће и звона на високим звоницима, звониће опет звуком као да је саткан од светла, као да у њему звоне цветови црвених божура, просипаће бисере селима, сокацима двориштима, косовском равницом све до шума и реке. Једни ће нарицати над упокојеним, над срушеним светињама и кућама, над несрећом која нас вековима прати на Косову и Метохији. Вратиће време уназад док су челичне птице сејале семе смрти Васкрса 1999. године. Али, звониће и она звона да означе да после голготе долази васкрсење. Уједначено по златној круни немањићке моћи одјекиваће звона са Грачанице, Пећке патријаршије, Дечана, Бањске, а прогледаће и сагореле очи Богородице Љевишке. Док се сунце осипа по прозорима осветљавајући крст прозрачан и лаган, небо се отвара над Косовом и Метохијом, потвђујући да смо ту и да побеђује живот.