Три пута прогањана, али се увек враћа на Косово

СА СВЕТЛАНОМ ВУКМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦОМ НАГРАДЕ „МИРКО ЧУПИЋ“ КОЈУ ДОДЕЉУЈЕ „ПАНОРАМА ЈЕДИНСТВО“

 

Због забране уласка на Косово, директор „Панораме – Јединства“ Рада Комазец је награду Светлани Вукмировић уручила на Мерадру. Поред генетске храбрости, исксутво извештавања са „страшних“ места је Светлану додатно оснажило
Рођена у Приштини, новинарка и уредник РТС-а Светлана Вукмировић живела је и расла у Доњој Дубници код Подујева где је њена породица непрестано била под притиском албанског окружења и честих и жестоких непријатељских напада. Од детињства је желела да буде новинар и да посвдочи о истини и злонамерним нападима на Србе на Косову и Метохији јер је и сама била жртва таквих недела. Можда се и зато као новинар и уредник одважила да храбро извештава и са најризичнијих места и догађаја којих је на Косову и превише. На Дан Јединства 25. децембра прошле године новинско-издавачка кућа „Панорама – Јединство“ јој је доделила награду за новинарску храброст „Мирко Чупић“ која се додељује скоро две деценије. Због забране уласка на Косово, директор „Панораме – Јединства“ Рада Комазец јој је награду уручила на Мерадру. Разговарали смо са С ветланом о њеном животу и раду, о мукотрпном отпору и борби за живот у Подујеву породице Вукмировић .
Срби су се стално исељавали због притиска Албанаца
– Детињство новинарке РТС-а Светлане Вукмнировић, у Дубници није било лако. Одлазили смо у школу уз родитељску пратњу, пратиле су нас каменице, пљување, псовке и изливи мржње на националној основи. Због несигурности и сталних физичких напада Срби су се селили. Многима су претили да уколико се не одселе да ће им деца бити убијена. Истовремено се даље од Космета одвијао леп живот у тадашњој СФРЈ. Наши проблеми су се у држави, у то време, заташкавали и нико скоро није хтео да за њих чује и да их озбиљно швати. Српско становништво је трпело и кључало. Албанско насиље је узимало маха, сећам се демонстрација када су узвикивали“ Косово Република – Реган“.
У то време су већ имали заставу Албаније на свим државним институцијама. И то им се толерисало. Старији памте више, прича Светлана Вукмировић…
Ова храбра новинарка подсећа на све оно што се дешавало и на другим местима на којима су Срби били у мањини, незаштићени и на осами. – Сећам се да су нас крали, да су све отимали и да нисмо често били сигурни. Каменовали су српске ђаке, пуштали на њих псе, туче су изазивала њихова деца. Било је и мање лепих дана када смо се са Албанским вршњацима играли и скијали заједно. Али, као по неком налогу и изненада би нас опет нападали и претили свима. Давне 1981. године када су биле њихове демонстрације памтим да нас је мајка сакрила на таван, а да је она стражарила из шупе, са пушком М-48 док су нам оца Радосава данима и ноћима држали у граду због такозваних информативних разговора. Моји су се борили да остану и да се поправе односи, али било је све горе и горе. Најближа комшиница Незмија Ђони, коју смо помагали кад се, коју годину раније, доселила из Тропоје (Албанија) у српску кућу до нас, коју јој је држава дала на коришћење, напала је и ударила моју најстарију сестру Снежану, а мојој мајци која је дошла да је упита шта се догодило, ставила је велики нож под грло и рекла „српска кучко иди за Србију, ово је Албанија“. Иако је доживела шок моја мајка Радосава је успела да јој одговори: “ Да ли је ово хвала за сву помоћ коју смо вам пружили? И знај, ти си у Србији, дошла си овде из Албаније, врати се тамо ако ниси задовољна“. Случај је завршио на суду. Стигла нам је и информација да планирају да киднапују моју сестру. Због тога, моји ротитељи, најстарију сестру Снежану моментално шаљу у Београд, код мамине тетке. Тамо је наставила школовање и више није могла да се врати на Косово и Метохију.
Напустили Подујево због малтертирања и претњи
Тако је текло детињство Светлане Вукмировић, на породичном имању од седам хектара, када је крајем августа 1984. године дошао отац из Подујева и потресно саопштио да је добио претњу од Албанаца да ће му једног од двојице синова убити уколико се не одсели са Косова и Метохије. Светлана је тада имала само десет година, и први пут је морала да напусти завичај. Отац је та да одлучио да спаси породицу и сместио их је на сигурније место у Шумадију.
-У ноћи кад смо се спаковани са стварима спремали да кренемо, покушали су да нас нападну, стражу нам је са пушком држао ујак Вукоје Гарић са баком Милицом. То се не заборавља, сећа се Светлана.
Светланин отац се вратио у Подујево, а са њим друга по реду сестра Мирјана, која је тада била у средњој школи. – Проблеми су се наставили, Мирјану су претукли у школи а тату су извели на суд за разне измишљотине. Успео је да докаже да је невин али је четрдесет и три пута био на суђењу, подсећа се Светлана.
Живот породице Вукмировић се наставио у Шумадији, а привикавање није било лако. Светлана памти да њени вршњаци нису знали о догађајима Косову и Метохији. А жеља да се врати била је огромна. Обећала је себи да ће то урадити када заврши средњу школу у Крагујевцу. Сваке ноћи са породицом је гледала вести и Дневник РТС-а и извештаје Милисава Милића који јој је као новинар био узор. – Чекала сам дан када ћу постати студент Универзитета у Приштини, што сам и учинила 1993. године. Сећам се да је тада мој отац заплакао, али је био поносан и подржао ме. У то време у сред Шумадије, Албанци су пронашли мога оца и поново му запретили, пуцњи су прошли поред њега.
СРЈ је тада била под економском блокадом, била је јака криза, в елика несташица прехрамбене робе, хиперинфлација и било је тешко. Крајем 1995.године на Светог Николу, почиње хонорарни рад у Телевизији Приштина, захваљујући Горану Ђурковићу.
Знајући да се мало зна о тешком животу Срба на Косову и Метохији желела је да предузме нешто. -Студирала сам и радила у РТС -ТВ Приштина, све до јуна 1999.године. Други пут сам тада морала да напустим Косово Метохију. Трећи пут сам морала да напустим Косово и Метохију када су ми 1. маја 2023. забранили да пређем административну линију на Мердару, која је само километар и по од места где сам одрасла. Како објаснити све то, али тако је б ило.
Емисијом „Право на сутра“ Светлана Вукмировић је постигла успех и вероватно, потпуно новинарско самопоуздање. А о неким новим идејама и плановима каже:
-Лепо сте то рекли и веома је важно самопоуздање. Поред косметских тема имам жељу да радим емисију о Србима у региону и дијаспори, свуда где постоји траг нашег постојања. Ми смо древни народ, и о томе треба говорити.
Исцрпњујуће извештавање са моста на Ибру
Поред, рекло би се, генетске храбрости, професиоанлно бављење новинарством и исксутво извештавања са „страшних“ места је Светлану додатно оснажило. Светлана Вукмировић је извештавала и из северног дела Косовске Митровице када се водила борба на мосту. О томе каже: -После протеривања из Приштине 1999. почела сам да извештавам, исте године, из северног дела Косовске Митровице. Било је тешко, небезбедно и исцрпљујуће. Албански оружани напади и сукоби на Ибарском мосту трајали су месецима, годинама. Тенкови на све стране, позиви да се телима брани мост и сачува град док су меци севали. Ходали смо опрезно улицама јер су митраљезима пуцали из јужног дела града. Гледала сам рањене и убијене Србе, док је сузавцем КФОР покушавао да заустави Албанце. У то време Србе су возили војним транспортерима КФОР-а. Тада сам имала двадесетпет година и велику енергију да све издржим. Да би урадили репортажу морали смо да идемо до нашег дописништва у Краљево, па би се враћали касно назад. Сећам се једном да се покварио ауто у повратку, било је зимско време, дочекали смо јутро у леденом ауту. Сведоци смо и насиља над новинарима па и убистава јер је „бити новинар“ било и остало ризично. Ево шта о томе каже наша саговорница: – Новинарски посао је често ризичан. Ако сте свесни ризика и наставите да радите са тим сазнањем онда сте прихватили све ризике. Живот вам сервира ситуацију и на вама је да ли ћете је заобићи, што је лакше, или ћете урадити праву ствар и наставити да радите.
А новинарска етика, која је данас на испиту и које је све мање?
-Шта је данас новинарска етика, од кога је очекивати..? Жута штампа, површност, кич и „телетабиси“ су свуда. Треба остати нормалан, поред свега што можемо да видимо на нашој медијској сцени, ту су углавном површни новинари који мисле високо о себи. Недостају новинари старог кова, школовани и озбиљни људи, људи од интегритета.
Поносна на своју примарну породицу у којој је било седморо деце и мада постиже запажене и награђиване резултате за Светлану Вукмировић је породица на првом месту. -Ја сам шесто од седморо деце, нас пет сестара и два брата. Велика породица значи много догађаја, заједништво и срећу, исто тако носите и заједнички терет. Породица је оданост, место уточишта где припадате, све. Никада нисте сами, имате најбољу критику и искреност. Говорило се увек: „Јака породица- јака држава“.
Поносна сам на своје родитеље Радосава и Радосаву који су недавно добили велико и заслужено признање у Руском дому“ За љубав и верност“. Управо су прославили 60 година брака.Наша породица је заједно све издржала и све изнела. Зато је породица важно језгро, стуб око којег се чувају највеће људске вредности, каже Вукмировићева.
Славица Ђукић