Опстају упркос горштачким условима живота

 У Сушићу данас Срби живе у тридесетак домова и има их око две стотине. Најтеже је када снег и лед окују село. У децембру били одсечени шест дана од остатка света

 

 

Сушиће је најистуреније село на територији општине Штрпце. На надморској висини од око 1.200 метара у овом месту омеђеном оштрим планинским висовима, данас Срби живе у тридесетак домова и има их око две стотине. Упркос многим невољама које собом носе горштачки услови живота, мештани опстају. Ипак, како се у разговору с њима може чути, број људи у Сушићу из године у годину се осипа. Стари умиру, а млади напуштају село и углавном због посла одлазе највише, како кажу у Сушићу, пут централне и других делова Србије. Неки се поново враћају свом завичају, а неки остају у тој новој средини, градећи себи живот далеко од завичаја. Многе куће и окућнице у новије време остају без својих домаћина изложене пропадању. Иначе, у овом селу се могу још увек видети старинске камене куће, које одишу аутнтичним стилом и подсећају и  на прохујале године и сведоче немо о времешности овог села.

КАД ИХ СНЕГ ЗАВЕЈЕ ПРЕПУШТЕНИ СЕБИ И БОГУ

Када смо прошле недеље походили село Сушиће, удаљено десетак километара од административног седишта општине којој припада, пењући се на више места знатно оштећеним асфалтним друмом, све време нас је пратио осећај да идемо право небу под облаке. А пут који води у ово место из правца Штрпца је толико узак да је заиста права уметност мимоићи се се неким ако наиђе колима из супротног правца. Срећна околност ипак јесте чињеница да су дуж овог стрмог пута на коме се налази више оштрих кривина постављене заштитне банкине, које итекако значе у случају проклизавања возила, што није искључено упркос пажљивој и обазривој вожњи, јер снега и леда овде има више него било где. Чак и прошле недеље овде је било остатака снега који је нападао много више него у другим селима у Штрпцу, два три дана пре нашег доласка и још се није отопио. Како нам рекоше мештани, у децембру су били одсечени шест дана од остатка света, управо због јаке снежне мећаве која бејаше захватила Сушиће, што током зиме овде није ретка појава. А кад их завеје снег онда овдашња школа која је издвојено одељење ОШ „Стаја Марковић” и у коме се настава одвија од првог до четвртог разреда, не ради и, како веле у селу, онда су препштени себи и Богу. Када смо ушли у село испред малене сеоске продавнице, која у тим преподневним сатима бејаше отворена, двојица дечака су весело трчкарала и играла се около, јер их је још неколико сати делило од почетка наставе у школи у Сушићу која овде почиње у 13 часова. Иначе, како смо сазнали ове године наставу у сушићкој школи похађа тринаесторо деце. У продавници на чијим рафовима доминирају кондиторски производи и како смо приметили осим неколико кутија „плазма кекса”, увезеног вероватно преко Македоније није било других артикала произведених у Републици Србији. У тим јутарњим сатима неколико људи било је у продавници. Неки бејаху дошли да нешто купе, а неки од њих, како нам рекоше, дошли да размене коју реч с комшијама, да мало попричају, проћаскају. На питање како се живи данас у Сушићу, рекоше нам да живе како морају и какао се ко снађе. И њима је веле у последње време  велики проблем забрана динара на Косову и Метохији. Већина мештана који имају новчана примања, добијају од стране Републике Србије и од када је забрањена исплата динара, принуђени су да иду стотину километара далеко да би подигли новац. Административни прелаз Кончуљ где се налазе покретни пункт поштанске штедионице удаљен је око сто километара од Сушића и приближно толико су удаљени и други административни прелази, то јест пунктови где најближе могу да подигну новац. Ко нема сопствен превоз, кажу, мора да плати између две и по и три хиљаде динара да га неко вози. Најтеже је старима, који не могу лако да поднесу пут, а таквих у Сушићу има доста. Међу људима које смо срели у сеоској продавници у Сушићу бејаше и 33 годишњи Александар Младеновић. Има супругу и двоје деце и без сталног је запослења. На питање да ли види будућност своје породице у свом родном селу, рече нам да није велики оптимиста. Деца су још каже мала, па и трошкови су мањи, али мораће у једном тренутку да се суочи са тим шта и како даље, пре свега због деце, па ће можда и он попут многих својих сународника кренути „пут под ноге” негде „трбухом за крухом”. Ранијих година сточарство је у Сушићу било примарно занимање мештана, али је оно и овде опало. Све је мање домаћинстава који узгајају стоку. У новије време и у Сушићу, како је то случај у већини других села у Сиринићкој Жупи, мештани су засадили малињаке. Међутим, ове године је већ у најави слабија цена ове врсте воћа, тако да се узгајивачи не надају заради, која је била слаба и минуле године. Тешко је, веле у Сушићу, зарадити неку пару „са стране” и тешко је ако човек нема нека стална примања. Пасиван је ово крај. Још је својевремено руски дипломата и путописац  Иван Јастребов кога је некако пут довео у ово село писао о његовом сиромаштву. „Одржавају их мала стада оваца. Приморани су да иду на рад у удаљена места, као и житељи осталих села ове и Средске Жупе. Вештина им је столарски занат, а воле и да граде куће. Иду у Румунију и Бугарску, отуда и многи боље знају говорити влашки него српски. Пошто много времена проводе у Румунији и дуже бораве с Бугарима  кваре свој језик према бугарском”, писао је тада Јастребов.

РАДУЈУ СЕ ИЗГРАДЊИ ЦРКВЕ

Пре пар година, неколико младих породица са децом иселило се из Сушића и спустило у најближе њима село Горњу Битињу, где им је након што су сами купили  по неколико ари плаца, општина помогла да саграде куће. У Горњој Битињи су услови живота много лакши него у Сушућу у смислу тога да је општински центар ближе, пут и кад је најтежа зима проходан и лекар им је доступнији. А у Сушићу лекар ретко када долази. У новије време, кажу, овде и не долази. Имају амбуланту у којој ради уз неколико других радника медицинска сестра Љусина, иначе српска снајка родом Јерменка, коју је љубав према супругу Србину пре око две деценије довела у ове крајеве. Она им је кажу и лекар, ако затреба. У пола ноћи устаје да својим комшијама укаже помоћ у случају потребе. На питање има ли нечег чиме у Сушићу могу да се похвале, рекоше нам да има и да је то лепа и радосна вест, а то је да је у плану да граде цркву и то у скорије време у атару села. Ово место нема своју цркву. Светкују празник Светог Пантелејмона као сеоску славу. Постоји прича у селу да су некада славили Светог Николу, али пошто због јаких зима нису могли гости да им дођу са стране, променили су сеоску славу те славе Светог Пантелејмона који пада усред лета, 9. авгута. Некада су у Сушићу организовали литије кроз село, а и дан данас постоји дрво Запис око кога су одржаване светковине. Међутим, већ неко време литија овде нема. Иначе, минулих деценија из Сушића су на веће празнике одлазили у село Мушутиште у атару Суве Реке у тамошњи Манастир Свете Тројице. – Ишли смо пешке тамо чаку Мушутиште на сабор, али нам није било тешко. По неколико сати смо ходали. Сакупимо се младићи, девојке, па идемо. Било некад лепо, срећније  време, али били смо и млади – присећа се Александар Младеновић из Сушића дана своје младости и како истиче срећнијих дана живота у селу.

КУЋА СТАНОЈКОВИЋА ПУНА ДЕЦЕ

Током боравка у Сушићу посетили смо и најбројније домаћинство у овом селу, али и шире, породицу Станојковић. Наиме Љиљана и супруг јој Радован изродили су 13 деце. Данас под кровом куће од педесетак квадрата, коју им је, како нам рекоше супружници Станојковић, градила Србија, живи њих дванаесторо. Неке ћерке су се удале, али је стигла и снаја у кућу те број укућана не опада. – Хвала Богу кућа нам је пуна деце. Имамо и 14 унучади, а даће Бог да их буде још више. Не жалимо се. Фали много тога, али нећемо да кукамо. Само Бог нек чува здравље, па за друго како буде – вели Љиљана. Станојковићима је пре неколико година Канцеларија за Косово и Метохију даривала трактор. Имају око три хектара земље. Нешто имају под малинама, а нешто под другим културама, мада кажу фале им прикључне машине да би им посао око земљорадње ишао лакше и био исплатљивији. Нико у овом вишечланом домаћинству нема стални посао. Живе од дечије помоћи, социјале и Радованове пензије. – Током летње сезоне, кад је лепо време онда идемо са братом Југ Богданом да радимо на надницу. Радимо шта год нађемо не бирамо посао, грађевина, земљорадња. Ја сам завршио средњу угоститељску школу, али нема посла. Имад дете од две године и мора да се заради за живот, али ето не могу да нађем неки стални посао – рече нам Андреја Станојковић који под истим кровом живи са родитељима, браћом, сестрама, супругом и синчићем. А занимљива прича је да је његов брат Југ Богдан био девето дете по реду у породици да је по легендарном српском јунаку Југ Богдану (браћа Југовићи) добио име. На наше питање да ли  види будућност у свом завичају, Андреја каже да би волео да остане у свом родном селу, али да би волео да има неки стални посао и сигурне изворе новчаних прихода. – Не знам шта да вам кажем. Видећу. Како Бог рекао, мада млади одавде одлазе. И моја два брата су отишла због посла у Србију – рече нам Андреја. У Сушићу нам рекоше у шали, која заправо и одговара истини, да су тамо вукови и дивље свиње домаће животиње. Не ретко овде се могу видети и медведи. Иначе дивље свиње и вукови су чести овде. Срећу се небројано пута, а током јесени дивље свиње мештанима праве штету, таманећи кукуруз највише.  Некада је и у овом селу било много паса, верних чувара стада, шарпланинаца, али сада је то већ прошлост и шарпланинаци су реткост и овде, а реткост је и познати шарски сир, мада се он у Сушићу још може наћи и вредне домаћице раде га по традиционалној старинској рецептури својих бака и прабака. А ваздух и вода у Сушићу су чистији него било где и ово село је место које слови за здраву животну средину. На поласку из Сушића Радован Станојковић нам је даривао две везе шумског чаја. То је лековита биљка која се ретко где може наћи на другим местима, али је на обронцима око Сушића па и у атару самог села има у изобиљу као и другог лековитог биља. Иначе додајмо да је гостопримство у Сушићу увек било јача страна мештана. Тако је било, тако је и остало. Сваки тренутак проведен с овим људима остаје у сећању управо по њиховој срдачности и љубазности која долази од срца и одише искреношћу. С.Ивковић