Одсечени од остатка света губе наду у опстанак

У Костадинцу се данас живот одвија у 7 домова. Пут до села у очајном стању и један од главних разлога да су људи одлазили годинама уназад

 

 

До села Костадинца сакривеног од остатка света, на косама Костадиначке реке у далеком побрђу што се пружа на северу изнад Косовске Каменице, од које је удаљено око 15 километара, може се доћи само теренским возилом, лошим и тешко проходним путем или пешице ураслим козјим стазама и путељцима који већим делом кроз шуму воде до овог места. Призори који се данас могу видети у Костадинцу су срцепарајући и више него тужни. Дим се из оџака вије само у седам домова  у овом селу одвојеном у две махале, како их мештани од давнина зову: „ Маала с ову страну реке” и „Маала с ону страну реке”. Врата и капије на другим домовима, а било их је 28 до пре неку годину, данас су забрављени, изложена пропадању. Дворшта већине напуштених кућа и окућница, некада правих домаћинских, данас урасла у коров и делују застрашујуће. Кад смо прошле седмице походили ово село, до кога смо стигли пешице, пробијајући се добрим делом кроз шумски густиш, требало нам је поприлично времена да пронађемо куће у Костадинцу у којима живот још увек тече. У првим тренуцима изгледало је да овде нема никог. Језива тишина преплављивала је околиш. Ниоткуда у тим тренуцима није допирао људски глас, ниоткуда није било псећег лавежа. Није се чуо ни пој птица, иако је протицао неубичајено топао фебруарски дан. И док смо тако ходали, опхрвани неким чудним тешким осећајем као да нам је на груди пала огромна стена која гуши и притиска, зачуо се тихи јек звона, оног које се качи на говедима. Охрабрила нас је чињеница да смо убрзо угледали неколико крава које су пасле на маленој ливадици у једном делу села. Када смо пришли, престале су да пасу и неким укамењени погледом гледале у нас и изгледале као да су и оне изненађене што виде неког ко је у ово село дошао са стране, јер Костадинце је тако удаљено село у које случајних пролазника нема. Овде се може доћи само с намером. Убрзо додатно охрабрење да ћемо наићи  на људе улилило нам је једно кученце које нам је весело машући репићем трчало у сусрет, а потом му се придружило још једно, које такође није лајало. Некако интуитивно с вером да ту има некога, покуцали смо на једну од капија, на којој није било катанца. Осећај нас није преварио. Капију нам је отворила жена у црнини и љубазно нас је позвала да уђемо када смо се представили ко смо, а очигледно није крила ни задовољство као и њен муж који се убрзо појавио на вратима куће, што је, ето, неко, ко зна после ког времена, прескочио праг њиховог дома. Бејаху то средовечни супружници Стојан и Мица Ристић. Живе сами. Немају деце. Стојан је, како нам рече, радио у једном грађевинском предузећу у Београду до 2013. године. Сада чека пензију до које га дели још око годину дана. На питање како живе у овом далеком селу до кога се заиста не стиже нимало лако, рекоше нам да живе – како морају.

УДАЉЕНОСТ И ЛОШ ПУТ ОТЕРАЛИ ЉУДЕ

– Све што имамо то је овде. Немамо где да идемо, а да имамо ишли би. Многи су одавде отишли. Пре свега лош пут  и та удаљеност су отерали људе. Последњи пут су поправљали пут до села 2011. године, али су га урадили тако да је убрзо поново постао тешко проходан. Чули смо причу да ће Општина Косовска Каменица да ради овај наш пут ове године, али дај Боже да се то деси. Донели су неколико камиона песка тамо горе близу фарме, али ето га стоји тамо већ дуже – рече нам Стојан. Он и његова браћа, која одавно не живе у Костадинцу, имају више хектара земље. Нешто мало Стојан обрађује, али вели да већину радова мора да плати, орање, да му неко дотера летину и остало. – Ја немам механизацију. Платим Албанце из Копривнице, дођу изору ми, кад треба дотерају ми сено. Иначе сам све ручно косим. Имам једну краву и кокошке, па ми за њих треба храна. Другу марву немам, а некад смо имали и овце и много говеда. Свако домаћинство је овде имало по 30 и више оваца, по 10 и више говеда. Нема тога више. Пропадамо, ко што видите. Све нас је мање из године у годину из дана у дан – рече нам Стојан. И он и жена му Мица више него љубазни и гостопримљиви, а то је одлика која је увек, кажу, красила људе у овим крајевима који нагињу ка административној линији која се пружа према Сијаринској Бањи и Медвеђи. Стојан је вели једном ишао пешака у Сијаринску Бању и требало му је око 5 сати хода да тамо стигне. На питање како се снабдевају намирницама и потрепштинма за кућу, Стојан нам рече да то набављају углавном у Косовској Каменици. – Идем до негде пешице, тамо до оне фарме на оном брду, а онда платим такси. Узме ми 10 евра, довезе ме до фарме па онда пешке. Носим на леђима, теглим што се каже. Ко те пита. Пре неки дан купио сам неке немирнице, једва сам их донео. Оболео сам. Почиње старост да притиска. Иначе, годишње купим по 300 килограма брашна, снабдем се за дуже време. Платим да ми неко довезе довде неким возилом које може да стигне овде. Кад немам паре, позајмим. Да вам кажем право позајмим од Албанаца. Од наших и нема ко да ти позајми. Имам неке Албанце у Копривници које знам, а то је село једно 40 минута хода одавде. Дају ми паре на позајмицу кад ми треба, не могу да грешим душу, па кад имам вратим – вели Стојан који нам, како рече, сада има нека мања примања. – Е сад има да буде права мука. За ту малу, да кажем, цркавицу пара морамо чак у Бујановац да идемо. А да одем и да се вратим има да ме кошта најмање 30 евра, али и око тога ко те пита. Ћути, трпи и сналази се како знаш и умеш – каже Стојан. У том делу Костадинца где он живи са женом, живе још и Саша и отац му Новица Савић, Горан Стојановић са мајком Живком и Предраг Нисић који је учитељ у око пет шест километара удаљеном селу Босцу.

ШКОЛА ЗАТВОРЕНА ПРЕ 11 ГОДИНА

– Ја радим као учитељ 35 година. Сваког дана идем пешице око два километра до асфалтног пута где остављам кола, а онда оданде до школе у Босцу. Па кад се вратим опет оставим кола тамо па пешице до куће. Имали смо ми овде школу до 2013. године, али пошто нема деце, школа је затворена – рече нам уча Предраг. Његова породица живи у Болечу код Београда. Иначе како нам рекоше у Костадинцу, већина мештана из овог села отишла је у селима око Београда, а има и доста оних који су отишли у јабланички крај, највише их је у Бојнику и околини. – Мајка ми је скоро непокретна, стара и болесна. Има 82 године. Ја не радим нигде. Док је она жива бићу овде, а кад ње не буде било идем. Нема шта да тражим овде. Јесте ово моје родно место, али као што видите овде опстанка нема. Кад нема људи и нема младих нема овде опстанка – рече нам Горан, један од преосталих мештана Костадинца. И по његовој причи највећи проблем је што је пут до села у катастрофалном стању и што се до села заиста стиже тешко. – Сто пута су само на папиру градили и сређивали пут. Неко је дебело ућарио на нашој муци – убеђен је Горан. Иначе, како нам рече, када је он био ученик у Костадинцу је у његовом разреду било 34 ученика, а данас нема ниједног. У другом делу села, „Маали с оне стране реке” како је зову или понеко је зове и „Маала у реку”, јер је ближа реци, живе средовечни супружници Живорад и Радмила Трајковић и породица Марковић, која је најбројнија у Костадинцу. То су супружници Младен и Убавка и синови им Бојан и Лазар и ћерка Анђела. Она већи део времена проводи у Косовској Митровици где студира. Прошлог лета, трећи син Марковића изненада је преминуо у 24 години. Марковићи се баве сточарством. Имају осам крава и како нам рече тридесетогодишњи Бојан, кога смо срели, кад смо се лошим путем враћали из Костадинца, а он такође пешице ишао ка селу. – Чувамо краве, продамо телад и од тога живимо. Обрађујемо и земљу колико можемо, али да вам кажем нема овде опстанка. Још мало па ћемо вероватно да продамо ако можемо то земље што имамо и да идемо одавде. Немамо као што видите пут. Одсечени смо од света. Разболи се неко, не може код лекара да оде – вели Бојан. На питање да ли би нека девојка дошла у његово село пошто је он момак стасао за женидбу, рече нам да не планира да се жени док живи у Костадинцу, тим пре што и да хоће ниједна девојка вероватно не би дошла да живи у таквим условима.

– Здравље, кад одемо одавде онда надам се да ћу, ако Бог да, да формирам своју породицу – вели Бојан. Док смо напуштали Костадинце, на једној кући, на којој је капија била закатанчена,  окачен црни барјак, онакав какав се поставља кад неко умре. Стојан који нас је отпратио док смо напуштали село, рече нам да је један старина умро недавно и да су му синови дошли из, како вели, Србије, сахранили га и отишли, а кућа остала празна.

– То је нажалост судбина овог села – вели Стојан. Рече нам да је некада из већине кућа у Костадинцу по неко радио у иностранству. Међутим, људи овде нису улагали, већ су градили куће и куповали имања далеко од свог завичаја. Општина и друге надлежене структуре никда нису довољно водили рачуна о овом месту да се у њему побољшају животни услови – каже Стојан. Да је било тога, можда би народ овде и опстао. – Ми се са Албанцима из околних села овде никада нисмо свађали и људи нису отишли због неког притиска на националној основи, већ слободно напишите због лошег пута, пре свега, и лоших услова живота – рекао нам је Стојан када смо напуштали Костадинце. Једна од кућа у Костадинцу је продата Албанцима, али тај власник не живи у њој. Током боравка у овом селу чули смо да продаја српских имања овде није изражена, али постоји. Они који продају земљу, продају је у бесцење, 20-30 евра по једном ару. С.Ивковић