Најновије вести

КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ОКУПИРАНО

 Мислим да је у духу нашег народа кроз векове, у тој силној борби за опстанак, комедија била једна врста лека. Човек се у принципу брани смехом кад год може, јер је смех, а нарочито на сопствени рачун, нешто што је по моме осећању најплеменитије. Ако буду решили да нам отму Косово, они ће то учинити силом, као што су га окупирали силом

 

 

Наш живот је саткан од драматичних, духовитих и сетних тренутака. Писац настоји да оно што је запазио у стварности пренесе на папир. Наш саговорник у својим драмама на духовит начин, али реалистично поставља на сцену све проблеме које друштво има. Описује живот у Србији, осликавајући мале људе који задржавају позитиван однос према животу, чак и када се суочавају са неправдом и великим тешкоћама. Али, и сам писац, наш саговорник, постаје осетљив на помен трагедије сопственог народа на Косову и Метохији. Биографија му је подугачка и имала би карактера више од овог интервјуа. Академик, драмски писац и редитељ Душан Ковачевић говори за „Јединство”.

  • Можете ли истаћи неке специфичне карактеристике које српску комедију издваја од сличних форми које се стварају у другим екс-ју таетрима, односно кинематографијама ?

Мислим да је у духу нашег народа кроз векове у тој силној борби за опстанак, комедија била једна врста лека. Човек се у принципу брани смехом кад год може, јер је смех, а нарочито на сопствени рачун, нешто што је по моме осећању најплеменитије. Ако погледамо историју драмске литературе у Србији, ми имамо ту вертикалу од Јована Поповића Стерије, па преко Нушића, Аце Поповића, нешто што је најбитније и најтрајније и највредније у драмској структури. Некада је позоришна критика разлагала дела у ситне комадиће .

  • Имате ли утисак да нема више ни позоришне ни књижевне критике?

Нема одавно озбиљне критике ни простора у медијима за озбиљну критику. Нема људи као што је било у време мога појављивања у позоришту, кад су глумци чекали јутарња издања новина да би прочитали шта је написао Владимир Стаменковић, Јован Христић, Мухарем Терзић, Слободан Селенић… Све су то озбиљна литерарна имена и људи који су се изузетно добро разумели у историју драме, а успут су већина тих критичара били и професори. Данас колико пратим, а да вам искрено кажем не пратим пуно, јер ме одавно не занима превише шта критика пише о ономе што ја пишем. Ове године је 50 година од премијере „Маратонци трче почасни круг” и сад ће 30. децембра бити обележавање 50 година „Радована Трећег”. На тим комадима су генерације критичара писале есеје и критике.

  • Како оцењујете продукцију савремене драме у Србији и у којој мери прати оно што се догађа у светским драматуршким токовима?

Данас је, једноставно, једна нова ера настала овом силном дигитализацијом и компјутерским текстовима. Тако да ја годишње добијем као директор „Звездаре театра” око стотинак драмских рукописа. Од тога је половина само жеља и покушај неких људи да пишу: Ту и тамо се наиђе на неки занимљив текст и кад наиђем на то, онда се на том тексту ради и дорађује. Нисам одавно добио драму за коју сам рекао: „ово може одмах да се игра”. Увек је било још неког дорађивања и дописивања што је потпуно нормално. Ја управо завршавам после дугог времена мој нови комад и радим на коректури шесте верзије. То рачунам да изведем следеће године поводом 40 година од оснивања „Звездаре театра”.

  • Како доживљавате успех својих дела у Европи и свету?

Драго ми је кад чујем. Током ове године ми је изведено негде око десетак комада у разним земљама или региона или света. Пре недељу дана је била премијера „Пролеће у јануару” у Атини по мотивима мог романа „Била једном једна земља”. Велика представа са пуно глумаца. Никита Миливојевић је режирао и кажу да је направио велику и добру представу. Нажалост, нисам био у могућности да идем да видим, али се надам да ће доћи и гостовати овде.

  • С обзиром да се разумемо са комшијама, да ли је задовољавајућа размена театарске продукције у региону ?

И јесте и није. Људи се сналазе, има доста приватних продукција, има тих мањих представа које су згодне за гостовање. Било каква већа представа захтева озбиљну инвестицију и увек се сналазимо. Знате, не можете наплатити цену карте у неком мањем месту као у Београду, плус трошкови, плус пут, дневнице и све то кад се израчуна је неисплативо, тако да се сналазимо. Гостују ове мање камерне представе. Имамо сад неколико њих које су јако лепе, занимљиве и пуно гостују

  • . Када су у питању друштвено политички ангажман и активизам путем позоришта и књижевности, да ли уметник треба да води рачуна о народу из којег долази да можда не пређе линију и скрене у другом правцу?

Не знам. Ја сада у овом комаду који управо завршавам поднаслов је „Преписивање живота”. Ето то вам је најбоље. Преписујем овај живот у коме ми данас живимо, који је и савремен, и модеран, и архитипски и традиционалан. Има свега и свачега у тој причи, али сам ја одавно одлучио да узмем да се играју само домаћи комади јер прича о судбини тужног Мајкла из Америке, бар нашу публику у „Звездари театру” не интересује превише. Везују се за сопствене судбине које виде на себи и то је за мене изузетно битно и важно. Да, као што сам рекао, преписујем живот наравно са свим додацима, украсима, метафорама. Писање драме је јако озбиљан и поприлично тежак литерарни опис јер је ограничен временом и простором.

  • Пре 30 година сте написали као приче „Двадесет српских подела”. Да ли се нешто променило од тада до данас?

Па, ево видели смо сад и гледамо ових дана. Па не можемо да кажемо, сваки народ има своју неку карактеристику. Ми смо као народ преживели страшну тортуру током двадесетог века. По објективним подацима у односу на број становника, српски народ је страдао највише током година, Први и Други светски рат. Преполовио се. Кажу да би без тих геноцида данас нас морало бити преко 30 милиона. Када све то погледате и дођете до оних трагичних дана и година кад смо се поделили на партизане и четнике и убијали се међусобно, а касније комунизам је направио то што је направио – те поделе трају до дан данас, само се не зову тако. Зову се као крајње леви и крајње десни, првосрбијанци и другосрбијанци… Оно што је страшно то ћете наћи у кући два брата који су се поделили. То је проблем и нећемо се тога ослободити, јер подела изазива нову поделу, нова подела ствара јаз међу људима и све заједно то је јако тужно, жалосно и несрећно за један народ.

  • Не могу да Вас не питам за Косово и Метохију…?

Косово и Метохија је територија која је окупирана споља, а изнутра је режим који је, наравно, доведен и највише подсећа на немачку окупацију. Ето то је тренутна ситуација данас. Повремено долазим и имам осећај да поједина места живе у логору, а све је то једна глобална велика прича. Заправо, Косово је трансферзала између Јадранског и Црног мора и на том путу, који се ствара са великом Албанијом, веза преко Макеодније, која ће бити једног дана већином албанска. Бугарска је такође трансферзала која ствара нову територију, а све у тој глобалној причи око тог, не дај Боже, будућег неког глобалног рата и они не желе да им на том путу буде неки реметилачки фактор, као што сумњају да су Срби русофили и да могу једног дана да им праве проблеме. Зато они толеришу Куртија који није нормалан човек, ја то могу да потпишем, јер то што он ради и како се понаша, шта говори – то је стварно не допустиво. А ако га свет воли и толерише, то је на њихов образ.

  • Верујете ли да нам могу отети Косово и Метохију?

Ако буду решили да то учине, они ће то учинити силом, као што су га окупирали силом. Видите ли шта се ради са Украјином? Украјина је у рату, трећина територије и више није под контролом, хоће да је приме у ЕУ. Значи, враћамо се на ону стару изреку „сила Бога не моли, а Бог силу не воли”. То је тако одувек било, а нарочито на овом несрећном балканском простору. Како је ко долазио, задржавао се колико је окупација трајала, годину, пет, десет, са Турцима вековима. Ништа није ново, али ми врло често слабо учимо и слабо памтимо и правимо неке грешке које су недопустиве. Р. Комазец

Подели на: