Животна прича, прича из живота

Све приче се могу сажети у једну, континуитет тешког живота у страху и неизвесности на барикадама и протестима, да се укаже на потребу голог опстанка на својој земљи.

 

Децембарске барикаде на путевима, деветнаест дана и ноћи, по договору , уз чврсте гаранције да специјалне снаге Косова да неће моћи више на север, као и да се неће гонити Срби који су их држали, се уклањају. То би требало да унесе олакшање, јер народ на северу КиМ, који је поднео толику жетву, жељан је само мира и слободног живота. Дејан Пантић, демобилисани полицајац је код своје породице, постигнут је примарни циљ због којег су и биле подигнуте барикаде.
Мали успех је постигнут, и жеља окупљених људи који су дошли у Рашку на састанак са Председником Вучићем, је да се одржи мир, да сви за празнике буду са својим породицама и да у Нову годину уђемо мирнији и спокојнији. Јер страха и неизвесности било је и превише.

Председник ПО општине Лепосавић Зоран Тодић, доскорашњи први полицајац региона Север Александар Филиповић, Снежана Миљојковић, радница из Лепосавића, Славко Симић некадашњи представник Срба у централним косовским институцијама и Јасмина Савић у име свих мајки са КиМ говорили су на овом скупу. Али све се може сажети у речима прве говорнице Снежане Миљојковић.
Снежани је род и дом Косово и Метохија и жели да тако и остане.
-Рођена сам на Косову и Метохији, протерана 1999-е године, удала сам се и вратила на КиМ, родила децу, овде изградила свој дом и желим да овде живим са својом децом. Само да моја деца не буду моје судбине да буду протерана са Косова и Метохије. Ми жене на КиМ желимо само да живимо овде , да рађамо децу и стварамо будућност, казала је Миљојковићева.
А њена животна прича је несвакидашња. Ова храбра жена , након смрти супруга сама се пробијала кроз живот. Поносна Српкиња тако и васпитава своју децу. Направила је кућу, створила топли дом за своју децу и себе и жели само да остане на свом огњишту, што је жеља и свих њених суграђана који су , указујући на свој тежак положај, хладне децембарске дане и ноћи проводили на барикадама.
Знају овдашњи људи да је њихова кућа највеће богатство овог света, да где год да оду, не дао Бог , да буду протерани, неће бити срећни. Жал за родним крајем заувек осећају сви протерани. Не желе ту судбину, зато је најача порука она,, да ће, наставили се терор над српским народом, заувек затворити Север КиМ”.
Одлучан је овдашњи народ, вредних домаћина и горштака који зна да је у свему у праву, јер нема већег права на ковом свету од одбране кућног прага.
Верица Вукојевић