МРАК ЈЕ ПРОГУТАО СВЕТЛА ПРИШТИНЕ

Пише: Рада Комазец

 

 

Пролазе године, деца су постала људи, бројимо боре на лицу, али не заборављамо тежину тишине коју је секао урлик челика 78 дана. Свака сирена била је беспомоћни крик јер је непријатељ био неумољив. Приштина те ноћи није спавала. Буђењем пролећа Приштина би била као на сликарском платну. Арабеска боја од расцветалог дрвећа у Грмији, првих најава пролећа и дрвореда липа са једне и друге стране корзоа. Сунце се пробијало кроз њихове крошње и златним нитима плесало по асфалту, а у двориштима кућа у „Градић Пејтону” процветао је бадем, оживеле би улице, тргови, као онај стари део у којем сваки сокак има своју причу тако и нови делови града. Док су са Цркве Св. Николе брујала звона, са џамије је певао хоџа. Преплитао се живот и нису сметали ни различити језици, ни различите културе ни различити људи. Радост, љубав и смех испуњавали би јутра, дане и вечери. Са терасе стана посматрала бих људски крвоток – приштински корзо и реке младости и моде која се сваког дана и вечери сливала у њега. Иако се већ одавно гласно причало да ће сунце да замени црнило, нисмо веровали све док није дошло. Очекивали смо позитивно решење. Веровали да ћемо избећи бомбардовање и као увек надали се у руску заштиту. Људи су јавно говорили: „Није могуће да ће нас гађати у нашој земљи. Косово је колевка наше државе, Цркве и идентитета, неће се дрзнути да нам отимају наше ”. Највећи део народа се надао да до тога неће доћи. А онда сунце се сакрило негде далеко иза Проклетија, завршавајући последњи плес на приштинским улицама. Угашена је музика, јер је нико није слушао. Тротоаре, баште, грају… све је гутала тишина. Град је уснуо као никада раније и као никада пре. Само би се понекад чуо ужурбани корак полиције и понека мачка. Повремени страх те спусти у подрум а, ваљда, младост, инат и пркос попне те опет у стан и она мисао, „неће ваљда баш мене”. Нису само зграде стајале као окамењени дивови чекајући пресуду, или као болесник у анастезији чекајући хируршки рез, већ цео један народ. Нису се те ноћи виделе звезде, небом је јездио нечастиви и осветљавао га вриском крстарећих ракета, бацајући ватру и остављајући ожиљке које никакви мелеми ни године не лече. Била је то најстрашнија светлост која је осветљавала град. Пролазника није ни било, сви су се спустили у подруме у којима су у Приштини господарили мишеви и влага, а тек понеким храбријим терасе су биле осматрачнице пакла. Тај одвратни мирис подрума засићен буђи и хладног бетона ушао нам је у кости и не може се заборавити. У мрачним утробама зграда пролећа су постала за многе само сећања, док су крстареће ракете крстариле нашим небом изнад Грачанице, Светих Дечана, Пећке патријаршије… Баш Косово и Метохију, места где смо најближи Богу, антихристи су највише разарали да би отели нашу свету земљу и предали онима који су вековима прогонили Србе и хришћане те масовно палили српске – хришћанске светиње. Звезде су тих ноћи узмицале пред црним муњама и сејачима смрти. Ракете, детонације и звукови сирена постала су нам свакодневица, а расцветали бадеми посипани су оловном прашином и барутом. Експлозије су потресале предграђа и војне објекте, али је прави страх ушао у домове када су први прозори попуцали у центру града. Поред војне инфраструктуре, страдали су објекти који су били жила куцавица града попут главне поште у Приштини. Пројектили су парали небо, разарали нашу земљу, убијали наш народ и тако 78 дана и ноћи. Некада би у сред бела дана пао мрак од бомби и детонација, а понекад би светлила ноћ од злокобних светиљки које су тражиле жртву. Када је гађано гробље попуцали су сви прозори чак у центру града. Разјапљених чељусти звери са неба гутали су нам децу, мајке, очеве, болнице, школе, фабрике, мостове, градове… Пролеће је мирисало на метал и барут. Тих дана Приштини су ишчупали срце, одузели осмех, златне сунчане нити које би плесале по асфалту кроз мирисне крошње липа, играју свој прљави и најружнији плес уз музику сејача смрти. Мрак је прогутао светла Приштине.