НИ ОНДА НИ ДАНАС ЗАПАД НЕ ОДУСТАЈЕ ОД „НЕЗАВИСНОГ КОСОВА”

Тек што смо тужним сећањем обележили двадесетогодишњицу погрома над српским народом на Косову и Метохији, 17. марта 2024. године, пред нама је сећање на још једно страшно страдање српског народа у новијој историји -двадесет пет година од НАТО бомбардовања Југославије, односно Србије. Да ли се могло избећи бомбардовање, како је било у Приштини након прогона српског становништва и да ли је ДОС пропустио прилику око решавања косовског проблема – нека су од питања Зорану Анђелковићу, бившем председнику Привременог извршног већа АП Косова и Метохије. zКада посматрате догађаје са ове дистанце, да ли се могло избећи НАТО бомбардовање? Па 1998-1999. сигурно не. Да ли је могло раније, можда је могло, али уз остваривање оних циљева који су и данас на дневном реду Запада, а то је независно Косово. Албанци су се деценијама припремали за отцепљење и лобирали широм света.

• Дакле, и даље мислите да је било немогуће спречити бомбе на Србију…?

Циљ за независно Косово је најављиван још крајем 70-их година, почетком 80- их, разбијањем Југославије и одвајањем Косова, тако да то није било ново. То је био циљ Запада од којег ни данас не одустају. Да ли смо ми могли да спречимо тако нешто, па ево боримо се већ трећу деценију, или барем две и по деценије од бомбардовања. Тешко се борити са силама, ма колико били у праву.

• Да ли су власти у Србији направиле тада грешку и да ли им је фалило политичке мудрости?

Ту немам никакве дилеме. Основни проблем на Косову и Метохији је тај, што и једни и други желе да владају сами, а оне друге потисну у други план или етнички очисте, што Албанци чине деценијама Србима. Ја сам пробао то да променим, тако што сам у покрајинској влади имао Албанце, али то није добро примљено чак ни од Срба. На почетку кад сам објавио Извршно веће, неки су се смејали по кафанама и оговарали како је то „циганско сокаче”, због броја Албанаца који су били у Извршном већу. Да наведем пример, ја сам инсистирао да се организују избори у општинама у којима су Албанци чинили већину, а две албанске политичке партије сам помогао да се формирају на Косову и Метохији. Заговарао сам да они сами учествују у тим изборима, а да не учествује ни једна партија са представницима који имају доминантно Србе или српске политичке партије, али то није прошло. Моји предлози за нове општине попут Ранилука, Ропотова, Шилова, укључујући Прилужје и Јуник, ни то није прошло. Касније смо добили те општине и Прилужје. Ја сам мислио да Прилужје и Племетина, такође, треба да буду српске општине. Тако је то било и ја немам проблем да то кажем. Иако је познат зацртани циљ Запада, нама је тада фалило пуно више тактике и мудрости.

• Како је било тих ратних година обављати посао на терену?

Што каже наш народ „било, па се не поновило”. Али знате, увек имате довољан број људи који разумеју шта хоћете. Неки разумеју одмах, неки разумеју касније. На пример, ја знам како су неки чланови већа љути на мене због одређених одлука које смо донели у току рата и бомбардовања, када сам враћао Албанце, када сам помагао Албанце, носио им хуманитарну помоћ и сличне ствари. Међутим, када се завршио рат, организовали су ми ручак да се захвале и кажу: „Да нисмо тебе слушали, питање где би заглавили”. Него ви морате да идете даље када верујете у нешто, морате да идете напред, онако како верујете па колико успете. Не можете много да успете, али колико год можете у тим условима да изгурате неку причу која покушава да направи заједнички живот људи у таквим срединама, добро је.

• Да ли је тачно да су се Срби са КиМ делили и у групама долазили код Милошевића оптужујући једни друге?

То је било 90-их година. Тада је било више групација. Делили су се они по разним основама, није то спорно. На једном састанку су тражили да дођу код Милошевића, када сам ја довео њих тридесетак, испало је да сам намерно направио пола-пола, иако није било тако. Тешко је било у тим турбулентним временима удовољити сваком човеку који мисли да је само његово мишљење исправно. Свађа међу Србима је увек било.

• Значи ли то да сте имали двоструку улогу, да мирите Србе и да обављате све оно због чега сте и дошли на КиМ?

На жалост је тако. Мало је познато да сам ја ишао код патријарха Павла да га молим да Артемије не станује у Грачаници у манастиру, јер је то женски манастир и да не доводи припаднике КФОР-а и УНМИК-а свако вече. Патријарх Павле ми је рекао: „Знате, он је епископ, има право да спава у било ком манастиру”. Рекао сам да има право, само није поштено, није добро, треба да остане као епископ у Призрену, на шта ми је патријарх одговорио да није безбедно. Није безбедно ни мени у Приштини, али сам био тамо. Онда ме Артемије после тога прозвао да сам ја организовао напад на Олбрајтову кад је дошла у Грачаницу и у Ваљево на митинг опозиције. На крају се завршило онако како сам ја говорио. Тако да, на жалост, не помаже вам ситуација у којој после неког времена будете у праву за оно што сте тада покушали да урадите или радили. Тада вам замере, а када се докаже да сте били у праву сви забораве.

• Како је било функционисати и обављати посао у Приштини непосредно после бомбардовања и прогона највећег броја Срба са КиМ?

Тада не размишљате шта може да вам се деси. Ја седим са тим људима до 10-11 сати из УНМИК-а расправљамо и онда кренем за Београд. Они кажу: „Где ћеш ти сада?” Ја им одговорим: „Кад ја прођем сада кроз Косово са овим аутомобилом, они мисле или сам њихов или сам луд, ни један ни други им не треба”. Да будем искрен, ми смо у ту зграду где смо се преселили уз помоћ КФОР-а, где је некад био Покрајински комитет, направили амбуланту, апотеку и кухињу. Ту се углавном и спавало и ствар је функционисала. Кренули смо да издајемо и пасоше. Кад сам то тражио од УНМИК-а они су рекли да неће ни један Албанац да дође да узме пасош, а после неколико дана у тој улици није могло да се прође колико је Албанаца тражило пасош Србије.

• Када је дошао ДОС на власт, да ли су направили пропусте и да ли су као демократске снаге могли да остваре можда бољу сарадњу са Међународном заједницом?

Ту немам дилеме. Они нису остваривали сарадњу, они су се удварали тој тзв. међународној заједници. Прва ствар је шта су радили, све те наше људе Албанце, Муслимане, Горанце, Египћане, оне који су били чланови већа и остале запослене, одмах су оставили без примања и тако се ми одужујемо некима који су били са нама. Нису они били у том већу зато што су волели Зорана Анђелковића, него су веровали Србији. Зато су прихватали да буду као Албанци у Привременом Извршном већу КиМ. Они су одмах остављени без примања и без плате. Друга ствар је, одмах су ту зграду ,коју сам ја добио захваљујући коректном односу са УНМИК-ом на крају крајева и због коректног односа са специјалним изаслаником генералног секретара, са којим сам имао добру сарадњу. Ми смо добили ту зграду, односно други и трећи спрат и двориште, где је био некад Покрајински комитет. Одмах иза преузимања власти ДОС је ту зграду затворио, преселио у Чаглавицу, или не знам где и однели намештај. Тако смо изгубили ту централну зграду одмах у центру Приштине, где су људи из Приштине могли да долазе и да осете присуство Републике Србије.

• Неки људи замерају председнику Вучићу зашто не пошаље војску на Косово. Какво је Ваше мишљење по том питању?

Ти који замерају председнику Вучићу што не шаље војску на Косово, седе у београдским кафићима. Ја сам се нагледао београдских кафића и 1998. и 1999. кад су младићи гинули по Дреници и по Косову и Метохији и кад су људи киднаповани и убијани на Косову и Метохији. Када дођем по неки викенд у Београд, па прошетам, пуни београдски кафићи. Тако да ти који из кафића прозивају да се уђе са војском први не би у тој војсци били и не би узели пушку и не би пуцали, него би мислили да треба неко други да ратује. Лако је навијати за рат, јер то код неких радикалних структура пролази. Много је тешко навијати за мир. Али, једино се миром може бранити Србија до тренутка док немаш другог излаза, него мораш да се браниш на други начин. Мислим да све треба учинити да до тог тренутка не дође.

• На КиМ је НАТО пакт и шта би онда значило слање војске?

Као што видите, ја сам чак избегао о томе да говорим. Није поента у томе ко је доле, него је поента да ли желите да ратујете или покушавате да решите проблем на један други начин, миран начин. Када уђете у сукоб, ви не знате са ким ћете све да ратујете. Нисмо ми 1999. ратовали са „ОВК”, ратовали смо са НАТО-ом. Не мислим само на бомбардовање него мислим на помоћ испоручивања оружја, на политичку подршку „ОВК”, тврдње да то није терористичка организација него борци за слободу и да они имају право да убијају у тој својој функцији.

• Какву видите улогу међународне заједнице у овом конфликту и у самом односу Београда и Приштине када су преговори у питању?

Ми морамо да знамо да је у ствари то увек два према један и председник Вучић је тога свестан. Онај ко преговара у име српске стране има са друге стране, не само неког Куртија, без обзира како се он звао, него има и његове спонзоре. Мислим да тога Срби треба да буду свесни, а председник Вучић сасвим сигурно то разуме.

• Како видите сада ситуацију на Косову и Метохији и колико је Србији остало маневарског простора?

На жалост, мало је маневарског простора, али и у том малом маневарском простору се председник Вучић сналази максимално добро колико год може. Када вам укину динар, није то питање само укидања динара, него вам забране да плаћате динаром онда вам тај динар који ви примите, чак и када дођете у Рашку или када дођете у Мердаре, што је Поштанска штедионица сјајно урадила отварањем експозитура није употребљив на КиМ. Дакле, за тај новац не можете куповати на КиМ. Према томе, ако нема могућности за функционисање динара, онда су људи угрожени. Нису само ти појединци који примају плату, пензију, него и институције које тамо функционишу, амбуланте, болнице, клинички центар, школе… Држава Србија и председник Вучић све чине да се нађе решење за тај проблем. Р. Комазец