РАСКОМАДАНА ДУША

Пише: Рада Комазец

 

На митровачком шеталишту смењивали су се облаци и сунце. Деловало је као да се пробија сунце са Газиместана да отера сивило дана и облаке, али они су се ваљали иза Црнуша и прекривали плаветнило неба. На мосту карабињери и неколико полицајаца косовске полиције. Помислих, добро је. Прошли пут их је било много више и надлетали су дронови док смо ми одржавали редакцијски колегијум на отвореном. Телефон ми даје знак да ми стижу поруке. Погледам, опет онај. Пеци шаље поруке и прети полицијом ако не изађемо до сутра у 13 часова из наше редакције. Не обичном полицијом већ специјалним јединицама РОСУ. Сутра је задњи дан или до зуба наоружана специјална полиција упада у већ једном прогнану редакцију „Јединства“. Да је обрнути случај заседао би Савет безбедности УН. Улазимо у редакцију. Још увек је уредна. Универзитетска библиотека се иселила пре десетак дана. Остали смо сами. Шта ћемо, он неће да одустане да нас избаци – забринуто ме упита Сања. Видим да јој је сломљено срце као и свима нама. Таман што су се мало зацелиле ране од 1999. отварају се нове. Сви чекају мој одговор или решење. Док ишчекујем, сломљеног срца, што да урадимо, зазвони ми телефон. Са друге стране жице женски глас из Београда – државни орган. Стидим се уместо ње шта је у том моменту тражила од мене и од „Јединства”. Рекох јој шта се догађа са редакцијом „Јединства” да нас избацују по други пут, а госпођа је наставила своју причу као да је све у најбољем реду. Кроз мисли ми пролази арапска изрека: „Никоме не причај ако ти је тешко. Добићеш сажаљење па ударац”. У међувремену стигло је неколико порука од Пеција, јер се након позива „органа” нисам више јављала на телефон. Из порука и пређашњег разговора са Пецијем закључих да има у северној Косовској Митровици денуцијанте, који прате сваки наш покрет око редакције. Састанци од претходне недеље са УНМИКОМ , КФОРОМ и ОЕБСОМ не уродише плодом. Све су то пажљиво тефтерили у неким својим роковницима који ће лежати по фиокама. Осећала сам притисак тмурног неба на глави. Срушили су ми се мутни облаци изнад Црнуша и свет на главу. Покушавам да размишљам о лепим стварима, о драгим људима, али стежу се и груди и грло. Очајна, бесна, резигнирана у моменту пожелих да напустим и „Јединство” и „Панораму , да заборавим све и одем. Нађох се у безнађу, а мисли се расипљу на све стране. Сетих се Светиног завета на недељу дана пре његовог пута у вечност да чувам „Јединство”. Веровао је у мене, а „Јединство” му је било друга породица. Сетих се генерација и генерација новинара који су пуних 80 година градили ову новину. Сетих се мојих најлепших година борбе за опстанак „Јединства”. Није ово ни прва „олуја”, ни први прогон „Јединства” ни први насртаји и претње Албанаца, али ни први непријатни позив од „органа”. Сања, Зоран, Момирка, Јована, Немања, Верица, Соња… чекају од мене одговор. Због храбрих и пожртвованих новинара „Јединства”, који сваког дана претабају Косово и Метохију, због малих обичних људи који са љубављу чекаји нови број „Јединства”, немам права да одустанем. Дајем изјаве за медије и од немоћи, туге и збуњености говорећи о годинама „Јединства” кажем да има осамнаест уместо осамдесет година. Подмладих „Јединство”. А оно за нас као и за српски народ на Косову и Метохији није само обична новина. Оно је више од новине, оно исписује историју Косова и Метохије, оно се дочекује са радошћу. „Јединство” се, једноставно, воли. Од 8. маја покушавамо да уђемо у траг продајама и препродајама наше редакције из које нас Албанац избацује без налога и управног поступка према „Јединству“ као правном субјекту. Коме припада наша редакција: да ли Бишевцу који ју је купио од друштвеног предузећа Лукс још 1997. године, да ли Универзитету који ју је купио од Бишевца, или Албанцу Пецију који ју је наводно купио од Косовске агенције за приватизацију, или нама који смо ту више од две деценије. Ни криви ни дужни нашли смо се по други пут на раскрсници како даље. Рекох Зорану и Сањи да понесу рачунаре кући. Стависмо по кутијама књиге и још неке ситнице. Пријатељ нам превезе два стола у једну просторију у Бошњачкој махали уз коментар да тамо ништа више не може да стане. Укоричена „Јединства” остависмо код другог пријатеља, а полице осташе да зјапе на ходнику. И да смо их скинули немамо где са њиме, сежу све до плафона. Један орман се распаде од расклапања, а поломљена столица остаде испред редакције. Не може више ништа да стане у просторију где планирамо да оформимо нову редакцију. Роми и бескућници осете када неко одлази са стварима те се брзо сакупише да потраже плен. Преостали намештај рашчерупаше и понесоше а остаде један велики редакцијски сто и разбацано „Јединство” по поду. Нисам скидала наочаре за сунце да ми се не види суза у оку и нека нова бора коју добих ових дана. Морала сам да будем јака. Ово је теже од 1999. године. Тада сам била млада и нисам осећала тежину догађаја као данас. Последњи пут бацих поглед кроз велике прозоре који су добро осветљавали нашу редакцију из које нас истераше исти они који су то учинили и 1999. године. Сања се врати да узме урамљену слику са зида. Глас јој је подрхтавао а слика јој испаде и распаде се у комаде. Призор је био језив од комада стакла, рама и „Јединства” по поду наше редакције, где смо боравили више од две деценије и која нам је заменила отети дом у Приштини. Гледајући отету редакцију, разбацане новине и књиге, раскомадану слику, душа ми се ломила у комаде као и она поломљена слика.