ПРВИ ДАН ПАКЛА

Пише: Рада Комазец

 

Тек је календарски наступило пролеће. Топлије него претходних година. Тог јутра 24. марта 1999. године у Голешкој улици у Приштини, данас Реџепа Луција, пробудило ме је лупање комшија низ степениште. Носили су канте, метле и неке ствари у подрум зграде. Иако је сваки стан имао свој подрум одвојен дрвеном ламперијом, били су толико неуредни да скоро нико није ни улазио доле. Због јединих становника у подруму зграде – мишева, који су знали и пут до спратова, често се примењивала дератизација. Иначе, Приштина као и сви градови на КиМ била је карактеристична по ужасно прљавим улазима у зграде, разваљеним улазним вратима, а не памтим, а сећање ме још увек добро служи, да је у некој стамбеној згради у Приштини нормално радио лифт. Поглед са терасе првог спрата одвукао ме је на препуне канте за смеће и две средовечне комшинице са метлама у руци. Иако је улица у центру Приштине прометна и бучна, није било пролазника нити уобичајена музике из кафеа „Ballantines”. Чудна тишина обавила је град. Већ су најавили, вечерас ће кренути да нас убијају. Ипак су „фер”. Уредно су најавили да ће данас кренути наше умирање и као у руском рулету ̶ ко преживи. Дакле, сви чекамо смрт, а верујемо да ћемо преживети. Смрт нико не воли, сви се плаше и колико год била извесна боримо се макар још један дан на светлу. Спремих се да одем до Дома штампе Крагујевачком улицом, не знам како је данас називају, поред Полицијске станице. Сусретох двојицу пролазника и пса луталицу. Иако је поодавно свануло град је спавао. На улазу у Дом штампе, осетих мирис мортаделе и угледах портира са огромним сендвичем који ме кроз залогаје поздрави и рече: „Шта год да се догоди мора се јести и писати”. Насмејале су ме његове речи, а алузија је била на новинаре „Јединства” који су целе ноћи дежурали по територији Косова и Метохије, а који су и оног кобног дана били на радним задацима. Спустили су се са дванаестог на први спрат, одакле се чуо жагор као да се ништа не дешава. Свако је радио свој посао. Новинари, фоторепортери, возачи „Јединства” сви су били ту и чекали распоред за терен тог дана. Није било „не могу“ или „нећу“. Старији и искуснији прихватали су на себе послове и дежурства тих тешких дана за српски народ, Косово и Метохију и Србију. Главна Видовданска улица у Приштини, данас Ноне Терезе, другим данима препуна ужурбаних пролазника и галаме, била је ћутљива и мирна, са неколико пролазника и затвореним продавницама, као у време великих празника. Није било ни дашка ветра да зањише гране приштинског дрвореда и тако унесе мало живости. Сунце је већ на средини свог данашњег пута и обасјавајући Приштину као да нам шаље осмехе, баш онако како смо га цртали као деца.Празна је и тераса хотела „Гранд”, а до јуче је била препуна новинара из целог света. У последњих месец дана сакупљали су се као лешинари да одраде свој прљави задатак за владе својих земаља. Зато су и дошли. У етар су послали лажи о Рачку и сијасет пратећих обмана јавности света. Свој прљави задатак су завршили и отишли, радујући се што ће можда за неколико сати јаукати нечија мајка. Медијска западна машинерија попут Гебелса била је претходница бомбардовању, припремила терен и покварено се повукла са својим прљавим лажима које ће просипати током свих дана бомбардовања, а које не престају ни данас. Док смо ми ишчекивали вести са РТС или БК, на свакој албанској тераси попут кишобрана била је сателитска антена. На дневнику се обично чуло оно што је требало да чујемо. Непосредно поред моје терасе била је тераса из суседног улаза Албанца. Са његовом кћерком Анитом, која је савршено говорила српски, често сам ћаскала преко терасе. Тог дана никога није било у њиховом стану. Током бомбардовања чух да су сви отишли у Лондон. Сунце се сакрило негде иза облака, сутон ширила нити а црни мрак жељно чекао да овлада градом. Комшије су ужарбано силазиле у онај прљави подрум којег су вероватно мало уредиле комшинице. У улазу је било Срба, Албанаца и Турака. Сви су похрлили у подрум. Остадох у стану на првом спрату, не желећи у подрум где су се легли мишеви, или што смо били млађи те нисмо ни свесни опасности која нас тих дана вребала са неба. Док нам је тешко склопљених руку молимо Бога и погледамо у небо очекијући помоћ. Топлина и светлост дана долазе са неба. Када ударе сушне године, а жедна земља испуцаних усана тражи освежење, молимо се Богу да пусти кишу са неба. Када изугубимо најдраже у мислима на њих гледамо у небо где су њихове душе. Верујемо да су на небу Бог и анђели, а ђаво у паклу. Како сада смрт да стиже са неба? Да ли се то ђаво спрема за ратне походе. Моје размишљање прекинула је страшна детонација и светлеће небо у даљини ђаволског знака. Помислих, почело је сејање смрти. Отрчах брзо у прљави подрум где ми направише неко место. Погледах около, подрум колико – толико упристојен, али ће ми заувек остати урезане уплашене очи девојчица професора Дробњаковића и питања упућених њиховој мајци, да ли ће сада ту да спавају. Пролазили су дани и бесане ноћи са светлећим ракетама, а ми се навикосмо те нисмо ни силазили у подрум. Смрт нас је тада заобишла са неба, али пакао који је направила на земљи је настављен. Професора Дробњаковића убила је злочиначка рука „ОВК” на радном месту, на Економском факултету у Приштини, а смрт је посејана широм Србије. Ницала је из рушевина болница, фабрика, мостова, дворишта, породичних домова, школа, телевизија, њива…