„НЕ ДИРАЈТЕ МИ МАЈКУ”

ПОСЛЕ 28 ГОДИНА ОД  ЗЛОЧИНА  НАД СРБИМА У РЕТИМЉУ И ОПТЕРУШИ, ДРАГИЦА БОЖАНИЋ, ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ,  ИСПОВЕДА СВОЈУ НАЈВЕЋУ БОЛ             

Боли ме једнако као и оне 1998. године,  само сам онда имала наду да ћу загрлити моје дете, мог најмлађег Немању и супруга Младена. Али,  наде су одавно угасле а моје срце носи исту бол – са сузним очима говори Драгица. 

 

Међулужје, село у општини Младеновац, није налик Метохији, чак ни  покошено сено нема исти мирис. Само  је сунце упекло као оног јула 1998. у Оптеруши. Када јулско сунце упече над Метохијом, земља не мирише само на зрелу пшеницу и покошену траву,  у Ретимљу и Оптеруши, селима надомак Ораховца, мирише на прекинуту молитву. Тамо земља памти. Она је црна, тешка, родна, али већ деценијама натопљена тишином која вришти.

Двадесет и осам година у Оптеруши и Ретимљу нема више Срба, а душа Драгице Божанић из Оптеруше која је наставила живот у Међулужју код Младеновца,  борави у мраку, у оном истом мраку у којем  су јој одвели  шеснаестогодишње дете  и супруга јула 1998. године.

ЈУЛСКО СУНЦЕ ЈЕ НАВУКЛО ЦРНИНУ 

Средином јула 1998. године у Метохији је била паклена врелина. Али, страх који се увукао у кости мештана Ретимља и Оптеруше био је леден. Тог несрећног лета, идила је прекинута рафалима и крицима. Припадници такозване ОВК опколили су ова мирна, питома села. Напад и заробљавање кренуло је   између 17. и 18. јула.  Припадници „ОВК” отварају бесомучну паљбу и бацају гранате на српске куће у Оптеруши. Мештани, уплашени и опкољени, бивају приморани на предају. Жене одвајају на једну страну, а мушкарце затварају у влажне подруме суседног албанског села одакле су допирали страшни крици – сведичоле су касније преживеле жене.

Цео свет и живот, грађен вековима,  њихових предака на светој српској земљи  руши  се у неколико сати. Људи који су до јуче гледали у небо надајући се киши за своје усеве, одједном су гледали у цеви пушака својих комшија Албанаца. Мушкарци, стубови фамилија и старија мушка деца, одвајани су од жена и мале деце. Очеви су последњи пут стезали руку синовима, а мајке су криле крике и гутале сузе  свесне да се пред њиховим очима цепа ткиво њиховог постојања. Цепала су се и њихова срца.

У Ретимљу је избрисана цела мушка лоза породице Костић. Костићи су били корен тог села, стамени као храстови. У само једном дану, ти храстови су посечени. Одрубљене су главе кућама, а имена четрнаесторице Костића постала су списак на зиду плача. Слична судбина задесила је и Оптерушу, где су српске куће испражњене, а њихови домаћини одведени у мрак из којег се никада нису вратили.

Са истим болом у грудима Драгица Божанић из Оптеруше, по ко зна који пут, само са више бора на лицу, прича своју најболнију причу.

• Боли ме једнако као и оне 1998. године само сам онда имала наду да ћу загрлити моје дете, мог најмлађег Немању и супруга Младена. Али наде су одавно угасле а моје срце носи исту бол.  Сваког јутра се будим са речима мог сина Немање упућену терористима „ОВК” – „Не дирајте ми мајку”, и тада сам га последњи пут видела.  Одвели су га злочинци. Одвели су моје невино дете и супруга у црну ноћ.    Окружен  до зуба наоружаним терористима, моје дете, моје храбро дете повикало је:  „Не дирајте ми мајку”. Једна страна лица му је била обливена крвљу од граната –  кроз сузе, дрхтавим гласом,  говори Драгица и наставља:  – Када су нас  припадници ОВК истерали у двориште, уследио је тренутак који  преживљавам  сваког дана свог живота. Одвајали су мушкарце.  Пала  сам на колена, обухватила   рукама ноге терористе, преклињући на сав глас: „Узмите мене, убијте мене и мужа, али ми не дирајте дете! Он је још увек дете, ништа никоме није урадио!”  Терориста  ме је  грубо одгурнуо цокулом.  Немању су отргли, а он се окренуо и рекао: „Не дирајте ми мајку” – кроз сузе понавља Драгица и додаје,  како су га молили да оде  код њене  фамилије у централну Србију, или  у Призрен код тетке, али није хтео да  их остави.

– Рекао је:  „Где сте ви мајко ту ћу да будем и ја”. Сваки дан од оног тренутка када су га  одвели био је исти – непрекидни круг наде и очаја.  Био је добро дете и увек насмејан, имао је планове за будућност.  Мој супруг Младен је извео на пут генерације и генерације деце радећи као учитељ. Никоме се није замерио, ни мрава није згазио, али џелати нису имали милости – рече нам очајна Драгица.

На питање  како на цео догађај гледа из данашње перспективе, она каже:

Што се тиче боли као што сам вам и рекла она, не да се смањује, већ како старим постаје и јача. Имам ја, хвала Богу, још двоје деце и од њих унучад и праунуче, али мој син  Немања  и супруг Младен моја су непреболна рана. Мучи ме још нешто у вези отмице  и убистава у ораховачком крају. То је било мирно време, лето 1998. године. Мој старији син је био у војсци и не разумем да  се ништа није могло учинити са терористима  и спречити отмице и убиства наших најмилијих. Тражили смо, молили ми мајке  у Канцеларији ОЕБСА у Приштини  и  код наших институција да учине нешто, али знате како се све завршило –  кроз тихе јецаје говори Драгица  и додаје да  сваког дана прича унуцима  о сину и супругу.

Унесрећене  мајке и супруге, лутале  су ходницима неправде тражећи истину. Оне су ходајуће црнине, жене чија су лица избраздана дубоким кањонима туге, а очи пресушиле од плакања. Оне нису тражиле освету, већ своје најмилије и истину о њима.

ИСТИНА У  ПЕЋИНИ  ВОЛУЈАК

– Тражила сам  истину, а можда би ми било  лакше да је нисам  ни  добила. Можда би се надала да су негде живи и да ће се појавити. Онако црна истина  појавила се из пећине. Сахранила сам на Орловачи две три кости мог Немање и Младена,  али верујем да је њихова душа код Господа у рајским  ливадама. Ако се може рећи то ми је утеха, као и мисао да ћемо се једног дана срести. Пронашли су само део мог сина и супруга у хладној и мрачној јами – прошапта Драгица.

Када су годинама касније у јами „Волујак” пронађени посмртни остаци дела несталих Срба из овог краја, истина је блеснула као муња, болна и сурова. Јама је дубока, мрачна утроба земље која је примила тела невиних. Камење у тој јами видело је последње уздахе ораховачких мученика а мајке и сестре заболеле више од неизвесности. У пролеће 2005. године, у мрачној и дубокој јами „Волујак”, код Малишева, спелеолози и истражитељи проналазе масовну гробницу са остацима 36 киднапованих Срба. Међу њима су била тела 13 мушкараца из породице Костић и четворице Божанића, укључујући Младена и малолетног Немању. Убијени су дивљачки, у данима непосредно након отмице.

Та стратишта нису само места злочина, она су места где је убијена људскост. Сваки камен у Метохији данас сведочи о тој неправди. Док свет окреће главу, тишина над уништеним српским гробљима и попаљеним црквама у околини Ораховца говори гласније од било ког  говора. То је тишина која оптужује, то је тишина која подсећа да нико није одговарао за најстрашније злочине над Србима у Ретимљу и Оптеруши. .

Видно нарушеног здравља  охрабривали смо  Драгицу да  мора  због остало двоје деце и унучади  носити се са болом, а она нам исприча да  више без лекова не може да живи те да се  плаши да пође и у продавницу сама, јер, како нам рече,  има учестале тегобе и несвестице.

Упитасмо да ли има жељу да посети завичај, а она одговори:

-Не, више ништа тамо није моје и све сам изгубила. Моје сећање на завичај је она црна ноћ када су нас терористи опколили, напали и киднаповали ми дете и супруга . То ми се враћа као да је било јуче. Ту пуцњаву, крике, одвођење у суседно село, одвајање жена од мушкараца и моје дете како се окреће и говори – „Не дирајте ми мајку”.  То је сећање на моје село и завичај – тихим гласом рече Драгица.

Драгица је рекла оно што све мајке,  сестре и супруге киднапованих и убијених говоре,  јер завичај није само земља, завичај су људи. Када протерате и киднапујете људе, ви сте тој земљи ишчупали душу. Ретимље и Оптеруша данас живе у сећањима расељених, у причама које се преносе с колена на колено у избегличким колективним центрима,или у градовима и селима где су ови мученици морали да  наставе живот. Земља која је рађала животе, узела је животе њихових најмилијих. На растанку Драгица се кроз сузе захвалила „Јединству”  што не заборавља њене најдраже.

ТЕРОРИСТИ УГАСИЛИ ЛОЗУ КОСТИЋА

У питомом Ретимљу, породица Костић представљала је корен и стуб читавог села – домаћини, земљорадници, људи чије су генерације подизале винограде и обнављале старе куће. Прва жртва и крвави увод у  трагедију  је почео 10. јула 1998. године отмицом Југослава Костића, ноћног чувара, који је нестао на свом радном месту. То је била прва злокобна нит која се извукла из платна њиховог дотадашњег живота.

Након вишедневних борби у околини Ораховца, припадници терористичке „ОВК” упадају у куће Костића. На кућном прагу зверски убијају старог домаћина, 62-годишњег Анђелка Костића.

У једном од најстрашнијих призора ове трагедије, Анђелковом сину Живку терористи дају рок од само два сата да сахрани оца.  Направивши  сандук од две обичне даске и старог ћебета, синови су под стражом одведени на сеоско гробље да  сахране оца.

У том страшном јулском дану 17. на 18. јули заробљено је и у логоре одведено четрнаест  мушких чланова породице Костић. Међу њима су била и браћа Лазар и Тодор. Кућа Костића остала је без иједног мушког наследника; њихово породично стабло  посечено  је у једном  дану.

Р. Комазец