Од Дечана до Пупинових небеса

Пупин пише у тренутку велике научне славе да му је главни циљ у животу да се бори за право, правду и слободу српског народа. Пупинова наука је била само алатка у рукама овог изузетног човека, којом је освајао пажњу светске јавности, америчког друштва, велики новац, а све што је том алатком стекао, часним научним радом оставио је српском народу

 

Овог 12. марта се навршило 85 година од смрти великог научника, проналазача, професора на Колумбија универзитету, почасног конзула Србије у САД Михајла Пупина. О овом великом Србину, рођеном 9. октобра 1854. године у Идвору у Банату, који је свету оставио многе своје проналаске, али је готово сав свој иметак даривао Идвору, својој отаџбини, својој Цркви православној и народу српскоме, за наш лист говори Александра Нинковић Ташић, председник Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин”. Трагање за истином о Михајлу Пупину за Александру је почело када је листајући једну књигу, пронашла његово име.

– Има више од деценију како сам почела да истражујем Пупина. Када сам у породично наслеђе добила велику монографију манастира Дечани. Моја девојачка слава је Стефан Дечански и ја из огромне кутије извучем две књиге и на десетине у боји илустрација и фотографија и видим на првој страни прве књиге пише: „Штампано из Фонда „Михајла И. Пупина”, Српска краљевска академија.

– Мојим питањем је све почело. Шта лик, шта име оца калемова тражи на најлепшој монографији једног српског манастира? – почиње Александра своју причу. Почела је да трага и несвесно упловила у неишчитане до тада редове бајке о Пупину, оцу калемова и телекомуникације, човеку који је даривао америчкој војсци откриће сонара и начин комуникације између авиона у лету и тиме стекао најјаче и највеће мишиће у свом времену којим је могао да се бори за српску ствар. Бајка о Пупину, ће са Александром као пупинизација вратити великог Пупина отаџбини, не само као научника, већ као борца за изворно, неидеализовано и неизневерено Светосавље. По речима Александре Нинковић Ташић Пупин је био наш највећи заштитник у свету икада, огрнут, нимало случајно, Светосављем.

– Уснила је његова неписмена мајка, (крштена као Алимпија, а Пупин ју је из поштовања звао Пијада) када је Пупин био дечак, Светога Саву како ставља руку на главу њеног сина и каже: „Кћери Пијада, Идвор је сувише мали за твоје дете, пусти у свет његову душу жељну знања”. И та неписмена жена, која има четворо деце, три ћерке и јединог, најмлађег сина, ставља шубару и кожух на свог сина, нема шта друго да му да, сем Светосавља, учи га да је Свети Сава његов заштитник и изговарајући реченице које ће Пупин често понављати кроз живот: ,,Знање су златне лествице којим се иде у небеса” и ,,Знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас кроз живот будућности пун вечне славе” шаље га у свет. Тако је он отишао за питањем шта је светлост. 12. марта 1874. године из луке у Хамбургу бродом Вестфалија креће пут Америке. Истог датума, после 71 године ће се и завршити његов овоземаљски живот. Из мора докумената који су долазили до руку ове вредне младе жене, Пупин је почео да добија нову, одавно заслужену славу, која му је у отаџбини својевремено ускраћена. У отаџбини које се никада није одрекао, о којој је увек са поносом говорио. Пупин пише у тренутку велике научне славе да му је главни циљ у животу да се бори за право, правду и слободу српског народа. Пупинива наука је била само алатка у рукама овог изузетног човека, којом је освајао пажњу светске јавности, америчког друштва, велики новац, а све што је том алатком стекао, часним научним радом оставио је српском народу. Никоме као Пупину није пошло за руком да добије све три научне медаље Америке и почасну медаљу Удружења електроинжењера и Едисонову медаљу и Џон Фрицову медаљу. То је само мала мера његових научних доприноса. Када добија највеће одликовање које даје америчко друштво за науку, медаљу Џона Фрица, само пар година пре упокојења 1932. године, он ће рећи: „Гледам вас, драги пријатељи, највећи индустријалци и научници су ту, али нећете се наљутити ја не видим вас, видим моје другове са идворских пашњака, зар их не чујете како ме питају: ,,Михајло, па који су те свеци и божји анђели водили на твом путу од нашег маленог села до овог величанственог храма знања у Америци”?

ОБНОВИО САМОДРЕЖУ

Иако је постао један од највећих научника 20. века Пупин се није удаљио од Светосавља и од вере своје мајке. О томе Александра казује: – Прво питање које му упућује новинар „Њујорк Тајмса” у његовом дому у Норфолку, у последњем интервјуу, је било: ,,Да ли Вас је, професоре, наука одвојила од Бога?”. Пише како се професор (највећи научник 20.века) смеши и записује његов одговор: ,,Мене је наука приближила Богу, приближила ме је вери моје мајке. Ја се данас надам да ће моја наука људе приближити њеној вери.” Пупин је по речима Александре Нинковић Ташић човек који је провео живот трагајући за вечном истином, и никада зарад личне материјалне користи: – Био је паметан, практичан, прагматичан човек. Својим научним радом је стекао највеће богатство у историји науке и све је дао страдалима, сирочићима, хиљаде дарова и давања, 20.000 светосавских школских стипендија. Узрастали су уз њега и превазилази тешка времена и српски манастири и српске светиње и људи. Цркву Самодрежу на Косову је обновио двадесетих година од темеља, помагао је и Грачаницу и Пећку патријаршију, многа места је он срчано и срдачно помагао. Био је највећи дародавац часописа ,,Српско Косово”. Чак се пред крај живота претплатио на десет година, иако је знао да неће толико живети, али је то био начин да још мало помогне. Захваљујући Михајлу Пупину и његовом пријатељству са Вудру Вилсоном на Белој кући се 1918. године вијорила српска застава и у Америци тога доба је било дозвољено говорити о Србима, српској традицији: – Смео је Пупин да говори јасно, смео је да седи у овалној соби са Петром Перуновићем Перуном, који гусла у народној ношњи Вудру Вилсону, а Пупин преводи народне песме. Смео је на Колумбија универзитету да организује велико вече посвећено Петру Перуновићу Перуну и народној традицији, смео је у тренутку када је био председник Њујоршке академије наука, члан и Француске и Српске академије наука, чувени професор, председник још два научна удружења 1919. године да запише тражећи амерички пасош име и презиме ,,Михаило Идворски Пупин, занимање земљорадник”.

ПУПИН И ДВА СВЕЦА

– Не можемо говорити о идворском пастиру – прича даље Александра – а да не споменемо два свеца. Био је изузетно близак пријатељ, са тада епископом Николајем Велимировићем, данас Светим Владиком Николајем, и пријатељ првог америчког владике, данас Светог Мардарија Либертвилског. – Дружили су се, размењивали мисли, у свим пројектима важним и великим супервизор Пупину је био епископ Николај. У писму Николи Пашићу, Пупин је записао: ,,Знате ли Ви да је епископ Николај исто што је био Свети Сава у средњем веку. То је он данас, Свети Сава међу Англосаксонцима”. Тражио је епископ Николај и звоно за Охрид, тражио је штампарију за Краљево, за манастир Жичу и за Крагујевац… Све што је тражио Николај, све је испуњавао идворски пастир. Не може се он посматрати без тог рада за општу корист српског народа. Ни сујете, ни тешке речи. После Пупинове смрти владика Николај је записао: ,,Упознао сам многе велике људе, али једну стену, једну громаду – звала се Михајло Пупин.” А опет, у једном писму Пупину, пише Мардарије Ускоковић: ,,Плачем професоре, као што су плакали на рекама вавилонским, натапам траву испод себе, новца немам, црква неће бити готова”. Али Пупин му одговара одмах: ,,Не плачите владико, црква ће бити готова”. И у то своје писмо ставља чек на тадашњих огромних 30.000 долара, што је данас више од 300.000 и Свети Мардарије Ускоковић завршава један од највећих и најрадоснијих српских храмова у Америци, храм Светога Саве у Либертвилу. И не само са владикама, Михајло Пупин је друговао и са Николом Теслом: – Пупин пише: ,,Не бисмо ни Никола Тесла, ни ја, постигли ништа у животу, да као дечаци нисмо били загледани у велико звездано небо над нама”. Потпуно различите личности су били Никола Тесла и Михајло Пупин, као и трећи наш великан из света науке Милутин Миланковић, али никада нису окретали главу један од другога. У њиховом делу је увек присутан звездани свод, оно што их наткривљује, али је и народна традиција из које поничу, од почетака до краја ту. Најлепше речи о Милошу Обилићу записао је Никола Тесла. Знате тужно је када то шаље конгресна библиотека на енглеском, а ви видите да никада није преведено на српски језик, то што он говори, а каже: ,,Ви верујете да је навећи спартански краљ Леонида, не знате нашег Милоша Обилића. Обојица умиру храбром смрћу на бојном пољу, али само наш Милош Обилић сам бирајући тренутак своје смрти, умире као жртва. То је веће од спартанског краља”. Е таквих исказа има много, има их као звезданог праха, наткриљују њихова велика научна дела. Учинили смо велики грех, не само заборавом, премештањем истине о идворском пастиру. Последње што Пупин пише пред смрт је есеј о Филипу Вишњићу. Последње што велики Милутин Миланковић пише, јесте велики есеј који комунисти нису дали да се објави, а који носи назив „Смрт Марка Краљевића”. А оно што у ФБИ досијеу Николе Тесле стоји да када су ушли агенти у собу где је он преминуо пронашли су поред њега, књигу српских народних песама, окренуту на страну где је песма „Смрт мајке Југовића”, па то је последње што је велики Никола Тесла читао.

ЗАГЛЕДАНИ У ЗВЕЗДЕ

Александра Нинковић Ташић је ова три великана из нашега рода ставила у корице своје прве књиге коју је назвала „Звездобројци 1”. То објашњава речима: – Без погледа ка звездама, нема Пупина. Не само да нема Пупина, нема ниједног нашег великана. Милутин Миланковић пише да је као дечак, враћајући се са вечери посвећене Светом Сави у цркви, толико био загледан у звездано небо, да му је ћебенце којим је покривен спало, и он добије упалу плућа, али каже: ,,Дуго сам се ја оправљао, али нема везе, тада сам угледао звезду, своју звезду, која је угледала мене и заједно са том звездом, отац канона пише, пролазио сам и кроз своју науку и кроз свој живот”. Тесла пише о звездама као да је песник, а не научник.
Не случајно, предговор Пупиновој аутобиографији пише Милош Црњански, који преко свог јунака из Сеоба, такође трага за звездом у бескрајном плавом кругу. Нажалост, комунисти су из, Пулицером награђене Пупиниве аутобиографије, склонили део предговора о Светом Сави, и док су амерички ђаци имали Пупинову аутобиографију као обавезну лектиру са делом о Светом Сави, у српском издању га није било. То све вратити значи повратити огромну снагу која нас је чувала и бдила над нама. – Данас, ми о Пупину не знамо готово ништа – прича Александра. – На хиљаде докумената који се тичу Николе Тесле никада нису преведени на српски, а Милутина Миланковића под лупом морате да тражите да би сте га нашли. Непознаница је оно што оставља утисак и што оставља траг у модерном добу. Деценијама је било затрпано, осуђено на смрт и пропаст наслеђе наших великана, али видите кад почне да се буди не постоји мера којом се одређује који ће број докумената стићи. Не постоји људска мера, а стигло ми је 700 страна из НАСЕ, ФБИ досије Пупин 133 златне стране, Колумбија универзитет, Вилсонов институт, па Фигаро француски 4.700 укупно разних чланака… Не постоји људска мера, за ову силу која је одговорила на трагање за истином. И морам вам рећи колко год да је моја жеља велика, колико год да трагам са срећом и благословом проналазим хиљаде документа, толико тога остаје недоречено – каже Александара. – Али нећемо нашу причу завршити тужно – закључује Александра. – Заиста је почело отрежњење нашег народа и није све у нашим рукама. Ево, имамо примере у Црној Гори, окупљање благог и дивног народа у литијама јесте благослов. Ја верујем да се насмешио Свети Василије Острошки, а да се од тог осмеха загрејало на десетине хиљада срца и ево шетају, нигде другде они не иду него ка нашем Творцу, носећи икону и носећи чисту мисао и чисто срце. Па ћу завршити Пупиновим речима ,,порази су само кратка одморишта за будуће победе”. Оливера Радић