Оливера није убила српска рука

 Наш договор је био да ја подржим њега на изборима у Митровици, а он мене на изборима у Београду. Свака злоупотреба његовог имена ме данас вређа, вређа здраву интелигенцију и зато у томе нисам хтео да учествујем. У истрази, у којој не могу да учествују српски органи, коју води албанска страна и о којој нас ништа не обавештавају ми користимо у политичке сврхе. То је јерес који иде Приштини на руку – казао је Александар Шапић

 

Одговорност за убиство Оливера Ивановића, Албанци окрећу ка Србима на Северу, а тројицу држе заточене од новембра прошле године. То исто чини део опозиције који протестује против власти проширујући оптужницу на државу Србију. Фотографије Оливера Ивановића постале су иконографија у протестима. Док појединци, који никада нису били на КиМ и нису познавали Оливера, у борби за власт користе сваку прилику и место да оптуже државу за убиство и сакупе неки политички поен, дотле се Оливеров пријатељ и сарадник Александар Шапић, није ни оглашавао, како је рекао, из поштовања према Оливеру. Шеснаест месеци од убиства Оливера Ивановића Александар Шапић, говори за „Јединство” о тој трагедији, Бриселском споразуму, решавању косовског проблема и могућности да дођемо до националног консензуса.

• Ви сте подржали Оливера Ивановића пред изборе на КиМ и били у сталном контакту са њиме све до трагедије и убиства. Шта мислите који је мотив и ко је могао да убије Оливера Ивановића?

Ја сам и пре неки дан говорио о томе и могу само да поновим и нећу рећи ни реч више зато што немам никакве информације. Када сам дошао доле постао сам свестан ситуације и тензија која је тада владала пред изборе. Заиста је било незамисливо, толико тензије између Срба. Тада сам тек шватио колико је доле напето. Тешко ми је све пало, јер је ипак то мој народ, без обзира да ли је за ову или ону странку. Мислим да је то тешко падало и Оливеру. Не само зато да ли су за њега или против њега, већ је атмосфера била заиста напета. Знам да ми је и тада говорио да није добра ова тензија. Отишао сам после тога, а избори су прошли. Након избора долазио је код мене и био је доста разочаран. Није ми деловао да у том моменту зна тачно шта и како даље. Имао је на леђима велики баласт процеса који је трајао против њега и зато ми је криво што су данас сви заборавили у каквој се ситуацији налазио тај човек и пре тих избора и након избора. Заиста сам запањен одакле му снага да уопште улази у изборе у ситуацији у којој се налазио. Где не зна да ли ће Шиптари да га осуде на 20 година затвора. Стајао му је мач над главом за неке оптужбе за које, дубоко верујем, су биле лажне. Чак су и многи Албанци сведочили у његову корист. Та кампања за председника општине северне Митровице је била таква, да стварно мислим да никоме не треба да служи на част. Можда нису ни били свесни у том моменту као је то изгледало. Али је прошло и сад је готово. Тамо је он имао неке своје проблеме, како политичке тако и личне. Човек који се сада и у српској и у албанској јавности помиње као главноосумњичени, тај Радојчић, нити сам га видео нити га познајем, али знам да Оливер са њим није био у сјајним односима, како у политичким тако и неким личним. Мени је, морам да вам признам, просто незамисливо да у моменту када пролазе избори како пролазе, када Оливер евидентно није добио ни приближно гласова колико је очекивао, када Српска листа побеђује и формира власт и креће живот неким својим током, да онда након пар месеци неки Србин или неко са те стране убија Оливера на прагу странке, симболично политички. Јер, није случајно убијен на прагу странке, а потом се пали ауто на 500 метара даље итд. Да сте мом сину од шест година рекли ајде напиши ми сценарио, да неко некога убије, а да изгледа очигледно ко је, направио би га баш тако. И да се онда као тај који га је убио још нада, да то нико неће открити. То је просто незамисливо. Осим, да тај неко то заиста и није урадио. Ја стварно мислим и верујем, иако немам никакав доказ за то, да српска рука није убила Оливера Ивановића. Оно што ми још даје за право да тако верујем, је чињеница да је већ прошло годину и по дана, а ништа се не догађа око откривања убиства. Истражни албански органи воде случај. Они су излазили на увиђај и прибављали доказе. Па где су им докази. Било какав доказ за било шта. Нема га. Ухапшено пар Срба, али и даље доказа нема. Након тог убиства овде се заиста дигао део опозиције. Оливер Ивановић да може да гледа одозго рекао би, „да ми је ова популарност када сам био жив, не би имао никаквих проблема у животу”. Оливер се бавио политиком двадесет година, и у Србији се за све то време, мало ћу искарикирати, није три пута споменуло његово име. А Оливер Ивановић је први стао да брани северну Митровицу кад је била угрожена. Оливер Ивановић никад није хтео да напусти Косово и пресели се у Србију. Оливер Ивановић је годинама сматран за једног од најчаснијих , најпаметнијих и најхрабријих Срба са Косова, који је увек био уз српски народ на Косову кад год му је било најтеже, без обзира на његово политичко опредељење. И тек сада када је убијен Србија се сетила да је Оливер Ивановић постојао. И не само то. Него убијени Оливер Ивановић пастаје симбол. Чега симбол? Симбол борбе захваљујући којој неки треба да дођу на власт или се други на њој одржали. Што нису дошли да му помогну када је био у затвору? Онога момента када је он убијен, нема њему више помоћи. Тада можеш само да му одмогнеш, односно његовој породици, ближој, даљој итд. Из поштовања према њему ја више нисам хтео о томе да причам. Прекинуо сам кампању седам дана и нисам хтео једну једину реч да кажем. Наш договор је био да ја подржим њега на изборима у Митровици, а он мене на изборима у Београду. Ја то никада нисам изговорио. Ево сада то први пут говорим вама. Он је убијен два месеца пред те несрећне изборе у Београду.

• Да ли вам се Оливер жалио и да ли се осећао угроженим од некога?

Ја уопште нисам осећао да се он бојао, али је био под великим притиском. Мој утисак је био да је он осећао да се на њега врши притисак, али нисам имао утисак да се плаши за живот. Нисам стекао утисак да се било кога плаши. Ми смо одлазили заједно у Дечане, Газиместан и два дана се нисмо раздвајали. Нисам имао утисак да се Оливер боји за живот, али је био свестан тензије која се ствара међу Србима. Барем сам ја тако закључивао. Сматрао је да ниједни избори нису вредни српске свађе и да Срби треба да буду много јединственији, без обзира на различитости. Да не смемо да дозволимо да Албанци ликују на односе међу нама и на нејединству српског народа.

• Да ли вас вређају разне злоупотребе и сакупљање политичких поена на његовом убиству и трагедији породице?

Вређају, они који га нису познавали и они који му се нису нашли кад му је било тешко, а данас се представљају као његови пријатељи, или пак они који то представљају као симбол борбе овде против нечега. Као што ме једнако вређају и они који су му озбиљне проблеме правили за живота, а као данас исказују велико поштовање за оно што је радио. Дајте бар мало достојанства, па макар ћутите. Тиме ћете га више поштовати. Јер, ако сте тада погрешили, дај бар сад станите. Тако да ме вређа и једно и друго. Гледао сам и људе који су брутални према њему били у тој кампањи, а данас се као бацају у раку за његовим ковчегом. Тако да свака злоупотреба његовог имена ме данас вређа, вређа здраву интелигенцију и зато у томе нисам хтео да учествујем. Нисам причао о Оливеру пуно, баш због свега што сам претходно навео, али су ме у последње време доста питали, а и многи су прешли заиста границу укуса користећи његово име, па сам онда рекао пар речи. Тако да ћу се трудити да убудуће о томе што мење говорим. А то бих и другима препоручио. Пустите га нек почива у миру. Сутра ако будемо имали неке доказе, званичне доказе како је убијен, ко га је убио, зашто га је убио, онда можемо да причамо и о политичкој позадини убиства и да видимо ко стоји иза свега и који је био мотив његовог убиства. У истрази, у којој не могу да учествују српски органи, коју води албанска страна и о којој нас ништа не обавештавају ми користимо у политичке сврхе. То је јерес који иде Приштини на руку. Идем само здравом логиком.

• Како видите решење косовског проблема и да ли међусобне оптужбе власти и опозиције додатно оптерећују тешку ситуацију око Косова и Метохије?

Нисам сигуран да се било шта може решити на начин на који данас углавном функционишу и власт и опозиција, а не само косовски проблем. Ако тражите решење било ког проблема тиме шта ћете по сваку цену оптуживати једни друге, без обзира колико ту има и истине, не покушавајући да тражите решење него оправдање за затечену ситуацију, онда се тешко можемо извући из тог зачараног круга. Нажалост, у Србији се тако резонује већ дужи низ година. Уместо да се покуша извући најбоље, чак и од бивше власти, ако сте постали нова власт. Са друге стране да се не оптужује априори актуелна власт, уколико чини добре ствари. Дакле, треба међусобно да се саслушамо, уколико желимо добробит друштву и држави у којој живимо. Што се тиче самог косовског проблема, тешко је наћи одговор. На српској политичкој сцени већ дуги низ година, постала је нека пракса и део стандардног понашања, да кад год те нешто питају, не смеш нипошто да кажеш да не знаш одговор. Јер, онда значи да ниси довољно паметан. Дакле, ја можда нисам довољно паметан, па онда немам проблем да кажем да постоје ситуације у којима не знам или немам барем довољно информација, да би на квалитетан начин могао да дођем до неког здраворазумног решења.

• Из онога што знате, има ли решења на видику…?

То је вековни проблем, али су се околности кроз векове мењале и то је чињеница. Управо због тога и мислим да има једна ствар са којом се не слажем, а видим да се често користи у терминологији када се помиње проблем Косова. Мислим да термин који се овде често користи, уопште не постоји у светској политици, а то је – КОНАЧНО. Нема коначно. Од када постоји свет, никада ништа није било коначно, па тако ни данас све што се дешава није коначно. Осим ако свет за пар десетина година не буде нестао, али и тада не мора да значи да је ово данас, коначно. Из ових разлога не желим тај термин да користим када причам о Косову. Мислим да и људи у Србији нису довољно упућени да би имали исправан и рационалан став по питању Косова и Метохије.

• Пре пар месеци Вук Јеремић је позвао на рушење Вучића наглашавајући да га треба ломити уз помоћ спољног фактора на Косову јер, како је рекао, ту је најслабији. Да ли тако раде одговорни политичари и да ли треба оптуживати искључиво садашњу власт за стање на КиМ?

Изузетно водим рачуна шта изјављујем и мислим да највећи део људи у опозицији и добар део људи у власти уопште не воде рачуна шта говоре. Не размишљају о последицама онога што изговарају. Поносан сам што немам проблем да данас разговарамо о мојим изјавама, прошле године или свих претходних година, без обзира на околности. Политичари код нас имају проблем да одбране шта су говорили прошле недеље, а камоли нешто раније, али их то не спречава да и даље не мере своје речи. Истовремено, нећу да се бавим изјавом Вука Јеремића или било кога другог. Покушавам, заиста, да будем рационалан и здраворазуман. Што се тиче Косова, да би српски народ могао да има мишљење о једној тако деликатној, вековној теми, мора добро сагледати околности, како кроз историју, тако и данас. Реално сагледати колики нам је маневарски простор у којем се крећемо. Ми кажемо да је наше, Албанци да је њихово. То су једноставно околности на које никада нисмо утицали само ми. Увек су, пре свега, на околности утицале геополитичке ситуације и интереси великих сила, а онда у зависности од знања, умећа, мудрости и мало среће успевали смо да то подручје имамо више или мање, под нашом контролом. Подсетићу вас само да ми данас имамо Северну Македонију, која је независна држава од 1991. године, на којој нисам сигуран да имамо ишта мање светиња него на косовској земљи. Ту су и Црна Гора и БиХ, али то више нико не доводи у питање . Зато што је неко у Јајцу 1943. одлучио да су границе овакве или неки Бадинтер 1991. рекао то су такве границе и сада је то као свето слово. Дакле, хоћу да вам кажем да не може да буде једини аргумент „српске светиње”. Светиња српских има и у окружењу, а не само на Косову. Мислим да српски народ заслужује тачније податке и информације о Косову и Метохији. Барем оно што се дешавало последњих двадесет или тридесет година и шта је јасан став великих светских сила на тему последица наше одлуке о Косову, зато што мислим да је јако манипулисано са тим ставом. Сведоци смо да су у последњих двадесет година овде били сви светски званичници изузевши председника САД . Увек дају изјаве без одређеног става на ту тему.

• Став западних земаља постоји од 2008. године када је Косово прогласило једнострану независност, 84 државе су га одмах признале као независну државу, од тога 23 европске земље од 28 чланица ЕУ. Није ли то став Запада?

Имамо став што се њих тиче, али немамо што се нас тиче. Јер, нико нам није рекао из међународне заједнице, ми од вас очекујемо то, то и то.

• Зар свакодневно не говоре, уз то што су признале назависност Косова, да нема промена граница, да нема повратка на пређашње стање, да је неопходно потписати правно обавезујући споразум, неометање Косова у међународне организације и шта то све значи?

Тачно да кажу уколико урадите то, то и то, ми ћемо ово и ово, а уколико не урадите, биће овако и овако. Када нам то буду рекли српски народ ће да донесе сам одлуку. Ми немамо то. Дешава се манипулација и ту је кључ свега. На овим просторима ће живети наша деца, па одлуку о овим просторима мора да донесу људи који овде живе. Није фер да о томе одлучује било који појединац, па макар донели најпогубнију одлуку по себе. Али, јако је тешко од једног народа да тражиш да донесе одлуку, када не зна које су последице те одлуке. Ајде да почнемо од најбаналнијих ствари. Ако вам неко каже треба да се одрекнете свог презимена или ћемо вам смањити плату. Ти кажеш, смањи плату нећу се одрећи презимена. А уколико каже узећу ти дете, ти кажеш узимај и презиме и све само ми дете не дирај. Није дакле питање који је наш став на тему Косова, већ је питање које могу да буду последице тога става. Мислим, да би они који воде Србију и данас и сутра на томе требало да инсистирају. Велике силе нису фер и зато је још мање фер захтевати од српског народа да у таквим околностима донесе коначно решење. Зато ја немам решење за Косово и Метохију под овим околностима.

• Да ли су велике силе искрене у критици према Приштини због увођења антицивилизацијских такси Београду и имају ли по вама механизме да натерају Приштину да укине таксу?

Ми то исто не знамо. Наравно да имају механизме да то ураде. Уведите им санкције и они нестану за три месеца. И Русија је у проблему због санкција, а не нека мала земља. Али, чињеница је да у последњих тридесет година нисмо имали ситуацију да Срби имају неку врсту неспоразума са неким народом у региону, око било чега, а да као у последњих шест месеци опште јавно мњење, европско и светско, је на страни Срба. Као што је сад случај на примеру такси. И то је чињеница. Да ли су успели да их убеде, видимо да још нису, а да ли желе да их убеде, е то још не знамо. Међутим, данас први пут кажу Срби су у праву, укините таксе. Никада нисмо чули за 30 година Срби су у праву за било шта. Дакле, и то је нешто ново. Да ли они желе или не желе, не могу да читам мисли. Ми увек полазимо од претпоставке да Албанци не би никада урадили ништа да негде немају зелено светло. Али сви људи су склони грешкама, па и Албанци. Видећемо да ли је овде у питању грешка или нешто друго.

• Бриселски дијалог је покренут 2011. године од стране претходне власти, а 2013. подржала га је садашња власт и опозиција у парлементу Србије. Зашто су сада несугласице између власти и опозиције због Бриселског споразума?

Питајте њих. То је данас добро питање које сви прескачу. Скоро цео парламент, преко 90 посто је 2013. године гласањем, дало подршку Бриселском дијалогу. И власт и опозиција. Нити сам седео у скупштини, нити сам био на високој функцији тадашње опозиције, нити сам гласао. Тадашња власт 2013. године на челу са Дачићем као премијером и том владом, је ушла у Бриселски споразум, не само са подршком својих посланика у парламенту, него са скоро апсолутном подршком преко 90 посто посланика. Значи, целокупном српском јавности, ако се гледа кроз парламент и посланике. Све што се имплементирало након 2013. године је имало легимитет управо тада од посланика који су дигли руку. Чак имате изјаве у том моменту тадашњих лидера опозиције који кажу, стављамо мораторијум од два месеца на било каква дешавања, сугестије или критике, да не би отежавали актуелној власти улазак у бриселске преговоре итд. Све оно што данас опозиција замера власти, је оно за шта су им тада дали зелено светло, а то је да имплементирају Бриселски споразум. А, у њега спада и укидање српских институција и увођење полиције, судства, интеграције, добијање позивног броја и све оно што пише у самом споразуму. Зашто то некоме тек данас смета, питајте њих, не мене, пошто мене ни тад нико није питао, ни да ли ми смета или ми не смета. Овде нико нема довољно достојанства да каже, па јесте и ми смо били за то, али смо можда погрешили. Не, овде се сви праве луди и чекају да се све заборави. Испада сада, да у ствари нико није био за Бриселски споразум. Е управо тако се урушава наше друштво. Тако понижавате рођени народ. Уништавате још више, ову већ јадну земљу. Уводите стање које је потпуно равно шизофренији, где свако свакога напада да би прикрио сопствене лажи и доводи земљу у атмосферу полуграђанског рата. Не желим у томе да учествујем. Ја сам човек, пре свега, космополита. Прошао сам цео свет. Живео и на Истоку и на Западу и заиста мислим да људе не треба мерити и делити, ни по вери, ни по нацији, већ по ономе какви суштински јесу, добри или лоши. Али, сложићете се, да нико не може да ми забрани да свој рођени народ волим више него друге. При том, никога не мрзећи. Па не мрзиш ни комшијску децу, али своју ипак волиш највише. Тако и ја волим свој народ и нећу да учиним ништа што може да начини штету српском друштву и свом народу, па макар никада не био ни на једној високој функцији у српској политици. Ја на то немам права. Зато се и трудим да по питању одређених ствари не реагујем онако како би требало, по политичком неписаном правилу у Србији, а то је: „Ако је овај против тебе онда га увек нападај иако некад нешто добро ради, а ако је овај за тебе, увек га подржавај, иако у нечему погреши”. Е видите, ја тако нећу. Зато што је мени на првом месту интерес српског друштва и овог нашег јадног и напаћеног народа, са којим манипулише ко и како стигне у зависности од тренутног страначког интереса. Ја нећу никад учествовати у томе. Зато кажем и фер је да се каже. Бриселски споразум актуелна власт имплементира на основу подршке коју је добила од скоро целокупног српског парламента 2013. године. На прсте једне руке да избројимо оне који су гласали против Бриселског споразума. То је тачно и то се не доводи у питање. Шта има више да дискутујемо о Бриселском споразуму који је потписан. Можемо да дискутујемо, да ли су га Шиптари испунили или нису. Е сада зашто када видиш да неко не испуњава своје обавезе и ти се не зауставиш, је доста логично питање? Није баш мудро да ми испунимо све, а они ништа. Немам толико знања у овом моменту из те области да би рекао да ли је Бриселски споразум добар или лош. Али, претпостављам да није баш било пуно избора у моменту кад је потписиван.

• По вашем виђењу постоји ли икакав начин да се нађе консензус и заједнички именитељ око елементарних државних и националних интереса?

Управо ово што сте ви сада рекли, суштина је и разлог мог уласка у националну политику. Макар платио политичку цену, спреман сам да о томе јавно причам и говорим. Сматрам да нема озбиљне будућности за један народ без слоге и јединства. То можемо видети и на другим примерима, ако погледамо око себе. Јевреји нису велик народ , али су успели да се спасу кроз своју историју из далеко тежих ситуација него што су наше, само захваљујући томе. Или на пример код Хрвата и Албанаца, постоје ствари које се код њих не дискутују када се ради о националном и државном интересу. То су рецимо показали и Срби у Републици Српској. Они су имали исто међу собом конфликте најширих размера, али када је био угрожен интерес свих Срба у БиХ, они су се скупљали одмах и сви као један заузимали јединствен став. Ајмо мало да се за почетак угледамо на нашу браћу из Републике Српске, ако нећемо на Албанце или Хрвате. Они су умели у датим моментима да буду јединствени. Сигурно је да, да би се дошло до националног консензуса на одређену тему, да у датом моменту вероватно формално профитира онај ко је на власти. Међутим, дугорочно гледано, профитира српски народ. Зато што је власт промењива. Једнако замерам и власти и опозицији на ту тему. Зато што мислим да власт, без обзира на неретку и значајну злурадо одст стране опозиције, по питању тих ствари, мора да покаже толеранцију и да на сваку злурадост одговори – добро ајмо заиста да седнемо и разговарамо. Свесни смо да сте као опозиција исфрустрирани, јер немате власт, тако је свугде у свету, али ајде да покушамо да седнемо и разговарамо. Власт позива на враћање у парламент. Апсолутно подржавам то. Али, они су заборавили да су тај исти парламент управо они обесмислили претходних годину и по дана, са чувеним амандманима и још чувенијим звонцем. Није га обесмислила опозиција, обесмислила га је власт. Ајде сада да отворимо тему Косова и причамо о њој шест месеци ако треба. Наравно, и опозиција прави своје грешке. Дај да постигнемо национални консензус за правац којим ће ићи српски народ на овим просторима. Не можемо да правимо стогодишњу стратегију, а бавимо се петпарачким стварима. Да ли је овај реко ово или оно. Овде се ради о делу наше територије, о опстанку српског народа. Сваким даном све нас је мање и мање. Није све у животу црно-бело.

Р. Комазец