Војиновића кула и Војиновића мост у новом светлу

 Кула и мост су стављени под заштиту државе Србије као непокретно културно добро од изузетног значаја 1949. године

 

Најстарије урбано насеље на Косову и један од најстаријих градова на просторима старе Србије уз десну обалу Ситнице је Вучитрн. У самом средишту данашњег Вучитрна налазе се релативно добро очувани остаци Војновића куле из 14. века, која као аутентичан сведок подсећа на некадашњи утврђени град на реци Ситници. Био је то један од највећих и најважнијих градова Вука Бранковића, господара Дренице и Косова, у коме је он подуже времена столовао. Средствима Европске уније, од 220.000 евра, Војиновића кула и Војиновића мост су ревитализовани и заштићени 2016. и 2017. године. Војиновића мост је и ограђен тако да се не може колима поред њега. Простор око моста је потрављен па је најстарији камени мост у Србији, на Ситници из 14. века, дошао до изражаја. У вечерњим сатима рефлектори обасјавају средњовековну грађевину. Обликом и димензијама мост и данас представља градитељски подухват: састављен је од девет лукова, а укупна дужина му је 135 метара. Војиновића камени мост је један од најстаријих и највећих објеката те врсте на Балкану и уврштен је међу најзначајније српске средњовековне споменике на Косову и Метохији.

СИТНИЦА НЕ ТЕЧЕ ИСПОД МОСТА

Мост је подигнут да би премостио Ситницу, на траси караванског пута Дубровник – Скопље, а направљен је од, наизменично ређаног, правилно тесаног, камења црвене и сиве боје. Дугачак је 135 метара са девет лукова, док је ширина моста пет метара. Лукови на мосту су асиметрични, а највећи од њих има ширину од близу 13 метара. Ток Ситнице се временом мењао, тако да је првобитно подигнуто пет лукова, да би им касније било дозидано још четири лука полукружног облика. Река је у наредним вековима наставила да мења ток и ствара наносе око моста, тако да данас испод њега више не тече Ситница, а услед речних наноса му је смањена и укупна дужина. Војиновића кула је градска тврђава у Вучитрну. Била је седиште Ђурђа Бранковића (1427—1456) у доба док је био обласни господар Косова. Каснији летописци (Ами Буе, Гиљфердинг) су забележили да сама утврда потиче још из Душановог доба и да је то стара тврђава са неколико кула усред вароши. Међутим, сам Вучитрн је подигнут на месту римског Витијанума (лат. Витианум), тако да је сама тврђава старија од времена цара Душана (краљ 1331— 1346, цар 1346—1355). Данас је од целокупног утврђења опстала само донжон кула која се у народу назива Војиновића са делом бедема у облику квадрата. Сам донжон спада у ред најлепших кула тог типа у овом делу Србије због својих лепих пропорција и правилно поређаног камења у њеним зидовима. На њеним зидовима, дебљине око 3 м, се виде остаци машикула, пушкарница, а поред затвореног приземља, имала је спрат, над којим се налазио отворени врх куле са грудобраном. Као и сви донжонови и кула Војиновића није имала улаз у приземљу, већ тек на спрату са јужне стране и њему се прилазило дрвеним степеницама које су се у случају опасности могле лако уклонити.

КУЛА НАЈЛЕПША ГРАЂЕВИНА

Позиција града је била таква да Вучитрн у 15. веку постаје важно трговачко и административно средиште, а као такав остаје и након турског продирања на те просторе све до 18. века. Кула и зидине „Каљаје” остају једини сведок овог историјског периода. Велика четвртаста тврђава била је покривена и сва испреграђивана за скупљање пшенице, јечма и кукуруза које је скупљано на име беговског десетка. Висока квадратна донжон кула је била смештена на северној страни тврђаве. У једном делу је био смештен кадија и налазио се турски суд. Са западне стране тврђаве је био најлакши прилаз те је због боље одбране имала две стрелнице – пушкарнице које су и данас остале очуване. Једна је од најлепших очуваних грађевина из периода средњег века на овим просторима. Кула и мост су стављени под заштиту државе као непокретно културно добро од изузетног значаја на основу одлуке Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије у Београду, бр. 858 од 19. маја 1949. Закон о заштити споменика културе и природних реткости. З.Влашковић