МОНДИЈАЛИЗАМ РАЗАРА НАЦИОНАЛНУ УМЕТНОСТ

Иако гази 95. го дину и даље је у стваралачком за носу. Његов ате ље препун је за дивљујућих скулптура. Про гнан са родног Косова и Ме тохије дочекао нас је у цвет ној башти у околини Београ да, а лице му се озарило на помен „Јединства” и Косова и Метохије. Академик, вајар Светомир Арсић Басара го ворио је за „Јединство” о свом развојном путу вајања, али и о значају националне култу ре и уметности и Косову и Метохији.

 

 

• Што је било пресудно да се определите за вајарство ?

Ја сам рођен у условима где уопште скулптура није било. Први пут сам видео скулптуру у селу Плочићи у Банату. То је била Света Ма рија са Христом. Да ли је би ла од гипса или од дрвета не могу да се сетим, али кад сам је видео био сам фасцини ран. Просто ме је она осво јила. Дивио сам се оном ко је то урадио, како је урадио нос, уста, очи и то ме просто тако фасцинирало. А зашто сам се определио? Не знам. То је ваљда нешто предодре ђено што човек носи у себи. У средњој школи сам одлу чио на који одсек да идем, а била су три одсека: сликар ски, вајарски и графички. Ја дотле нисам вајао, али сам осећао нешто да ми је то не како близу, тако да сам се из јаснио за вајарство. Сећам се директор ми је тада рекао: „Па ево и Арсић се јавио на вајарски одсек, а у ствари он боље слика него што ваја”, а ја у ствари уопште нисам ва јао па да се види да ли имам за то дара или не. Али, то је у генима. Јер, човек најтеже у животу проналази себе. То је суштина, кад он нађе зашта је он рођен, онда су сви пробле ми решени. Највећа је гре шка када се бави послом за који нема дара, а његов дар је негде сасвим на другој стра ни, онда се и сам мучи и по сао који обавља је мучење. Ван Гог је то питање поста вљао. Говорио је: „Ја осећам да у мени нешто има, али не знам шта је”. Пронаћи себе у животу је највећи проблем, мислим себе до краја прона ћи. Пронаћи себе значи ни је само вајарство него шта у вајарству, као и у медицини, мислим доктор опште прак се, али да ли је он баш рођен да буде хирург, или психо лог… У уметности, то наро чито се запажа још код ма ле деце. То се назива психо лошки профил ликовног из ражавања. То значи да ли је то дете направљено монумен тално у третману мотива или је графичко. И сада се ту вр ше извесне коректуре колико је то могуће да мало ублажи тај свој екстремитет, да мало буде и графичар ако је мону ментални сликар. Па нпр. ако је он наклоњен монументал ном сликарству да му се пе ро да црта. Он тиме не може да прави велике потезе онда мора да сведе рад на линију. И обрнуто, ако је графичар искључиво цртач, онда му се да четка у руке, он не може да црта четком ситне ствари. То причам ради бољег тог разја шњења и тумачења како се проналази прави пут до сво је личности.

• Да ли је значајнији таленат или упоран рад да би постао добар вајар?

И једно и друго. Таленат је основ, а рад је надградња. Таленат користи рад да би се афирмисао. Имамо то врло често нпр. обично на Акаде мијама је уочљиво а и касни је у животу, да нпр. ако има талента онда обично се осла ња превише на таленат па он да не учи, не ради, не изгра ђује своју личност. Наравно, таленат тражи широко обра зовање, апсолутно познавање стваралаштва од настанка, од првога дана па до данашњег дана и уопште широко обра зовање, широку културу да би могао нешто од себе да да своје. То је сада спој рада и талента. Међутим, ја дефини шем таленат, то је моја лична дефиниција, као неки нагон да се ради, јер таленат неда мира човеку. Мени он неда мира, мислим даноноћно ми неда мира.

• Како успевате и у овим годинама да радите?

Имам огромно радно ис куство. Овладао сам зана том, овладао алатом, овла дао материјалом, све оно што је некад представљало велики проблем то је сад код мене савладано и ја се сада служим тим искуством. Не стала ми је физичка енер гија. Немам ту снагу ко ју сам имао, наравно успо рен је рад, али овај други део, емотивни и стваралач ки, он је апсолутно ту при сутан и сада то је као кад чо век нађе златну жицу па је она у почетку танка као дла ка, али кад крене даље она се све више шири и онда уђе у један огроман простор где се тешко после и сналази. Ја имам хиљаду ствари које треба да урадим, али немам више времена за то. Сад ви ше није проблем инспираци ја, него је проблем реализа ција. То су занимљиве ства ри и то је оно. Кажу вајари дуго живе. Па дуго живе за то што много раде, мислим они који раде много јер рад их одржава, концентрација. И срећа је што је то везано за физички рад и тај део фи зичког посла…

• Да ли Вам се деси да пре спавања размишљате како ћете сутра да завршите одређену скулптуру?

То је одлично питање. У ствари, ако нисам у току но ћи размишљао како да решим проблем који ме мучи у то ку дана и недељама, некада и месецима, и ако нисам у то ку ноћи размишљао шта су традан да радим, тај следећи дан је празан. Ја радим, али радим чисто неке мануелне послове, али не креативне.

• Значи, постоји пројекција у глави?

Управо тако, у току ноћи је размишљање како тај про блем да се реши и сутрадан се приступа реализацији. Не када сам брзећи радио. Уста нем у току ноћи покушава јући да пробам то што ми је дошло на ум да треба да га урадим од неких ствари ко је треба да буду потпуно но ве, оне се у свести формирају као у машти, али у реализа цији када треба то да се спро веде испадне проблем. Човек може да има машту и да лети, али кад проба он падне. Исто то и у вајарству или сликар ству. Уметник сања да напра ви облак али кад проба види да не може, мора да се спусти.

• Шта је за Вас представљао Шарски фрулаш и у којој мери Вам је био доказ и подстицај да сте одабрали право занимање?

Шарског фрулаша сам ра дио на трећој години средње школе. Имали смо слободну тему и наравно свако је ра дио шта је хтео, а ја нарав но шта бих друго него фру лаша. Он ми је најближи. Ја сам био чобан и то је у мени живело. Ја сам то направио чисто интуитивно без икаквог неког претходног академског знања, само на основу дара, али то је испало изванредно. Ја нисам био ни свестан коли ко је то било добро. Нисам до бијао подстицаја, никада нису рекли добро је то што ја ра дим. Напротив, увек су се мр штили, као нешто недостаје у мом раду. А у Нишу био у по зоришту сценограф Рус еми грант, Николај Моргуљенко, он је волео уметност, обра зован, културан и, долазио је да гледа шта раде ђаци и ви део оног мог фрулаша. Он се у њега просто заљубио. Хоће да ми узме ту скулптуру. Ме ни се не даје, али он је пронео кроз Ниш глас, каже: „Овај је измодернирао нешто, не што као Аполон”. Ја још ни сам знао шта је Аполон. Али сад кад га ја гледам, он је из ванредан, ноншалантан, рас терећен, опуштен, свира, слу шају га брда, облаци, шуме.

• Колико су брда и уопште Ваш завичај и Шара имали утицаја на ваше определење за такву врсту рада?

Вероватно је било пресуд но. Највероватније је да је то подсвесно највише утицало. Свако је свој, али је свој са мо на свом терену. На свом тлу си бесмртан то се односи на све области и на све при лике. И та грчка митологи ја је у ствари дубоко истини та, недоречена. Када се стиг не и заврши академија, па се почне стварање и свако треба да нађе себе. Ако не нађе се бе, онда није ништа урадио, не постоји. Ја не могу да ва јам нешто од челика, нешто што је везано за услове да сам нпр. живео на неком асфалту, неком индустријском центру итд. онда би потпуно други садржаји у мојој свести биле, друге представе. Ја сам живео на планини међу качарима, стално се ту нешто радило, гледало како се ради и то је моје тло, то је моја база. Ода тле ја треба да кренем. Ја тре ба да искористим оно што ја имам у односу на све друго. У обради дрвета, није то хвали сање ако кажем да ја ту уоп ште немам конкуренцију, ни како. То је једна модерна об рада лично моја, то сви знају, јер дотле се обрађивало дрво али у класичном смислу. Ни ко није имао храбрости да га расече по дужини, издуби, да пробије, да добије такорећи четврту димензију. Бојажљи во је рађено споља. А дрво је захвалан материјал, оно даје широке могућности. Од ње га могу да се направе разни облици, разне форме, само ако човек има машту и мај сторију да то уради.

• Поред дрвета који Вам је омиљени материјал за израду скулптура?

Сад залазимо већ у један други проблем реализације и могућности за рад, услови за рад. Не бих ја највероватни је у тој мери толико радио у дрвету да ме на то не приси љавају материјални услови. За вајара, богатог вајара сви материјали су мање-више привлачни и захвални, али вајар који нема те могућно сти да користи из материјал них разлога праве материја ле, он се онда сналази и ко ристи оно што му је дато при руци. На пример, ја сам жи вео све време у провинцији у Приштини и треба да шаљем моје радове на изложбу ра није, Октобарски салон или неке друге. И сад ако бих ја радио у камену, што сам и радио у камену нормално, онда та скулптура би треба ло да се транспортује, а то изискује проблем. Не мо же тако, а у дрвету то може, јер је лакше. Ја то упакујем па однесем на железничку станицу и он стигне у Бео град. Друго, дрво је код ме не специјално као вајара до шло до изражаја зато што су се у мом крају углавном мо ји преци бавили обилато об радом дрвета. Наравно, нису радили скулптуре, за то нису ни знали, али су радили дру ге предмете за свакодневну употребу. Мој деда Арса ко ји је живео у турској држави, у турском ропству, је нпр. у Скадру имао своју пинтерску радњу и продавао своје руч не радове, каце, бурад, дрве ни прибор за јело … Турска је тада била велика импери ја, и продавао је у Скадру и другим градовима.

• Како је дошло код Вас до заокрета да напустите класику и окренете се модерном вајарству?

То је исто занимљиво пи тање. Ја сам у средњој шко ли у Нишу која је трајала пет година имао професора ва јара. Он није био много да ровит, али зато што није био много даровит, он је хтео зна њем да надокнади ако може таленат, па је много научио о вајарству и онда се много залагао да објасни ђацима, да им пренесе оно своје зна ње које је имао. Ја сам од ње га научио све оно што се о фигури може научити. Зна чи статика, фигурација ста билност, покрет пропорције, то су три елемента која чине скулптуру и долази онај че тврти моделација која је већ лична ствар. Најважније су у вајарству статика и пропор ција. Дакле, две су најважни је ствари, да фигура стоји и да буде пропорционално јед нака. Ја сам то одлично знао и кад сам дошао на Акаде мију, шта се десило? У ствари, професор ми је био Ра дета Станковић, вајар. Он је из тог класног друштва и он се школовао свуда по свету и одрастао у идеалним услови ма. Међутим, од њега ништа нисам могао да научим даље од онога што сам већ знао. Ја сам знао оно што он треба да предаје, чак и боље од њега. И шта се сад догађа? То спонта но је у човеку да он иде даље. И онда је била изложба Пу нише Анастасијевића вајара који је живео у Паризу, сту дент и он је изложио у гале рији Урусовој, то је стара га лерија, она сад не постоји. Видео сам његову изложбу и то је било нешто што је одуда рало од онога што сам могао да видим, на пример, од на ших вајара Сретена Стојано вића, Стијовића, Мештрови ћа и других. Нешто је код ње га било другачије и модерно. Мени се то одступање од кла сике и пропорције учинило много занимљиво. Њему је негде нога дужа или краћа. И одједном видим да вајарство може да буде шире и друкчи је. Привукао ме је такав на чин рада и ја сам после свом асистенту Миши Поповићу поставио питање шта мисли о Анастасијевићу, он је рекао: „У реду је, али далеко је то још од личног израза”. Мене је то мало збуњивало, ја још нисам ни познавао ту терми нологију и изразе, али сам за памтио „лични израз”. Онда сам у библиотеци енглеске читаонице прелиставао ове часописе и наилазио на не ке модерне форме и оне су ме привлачиле. Тако да сам ја још на студијама скренуо према модерном. Међутим, то ме је коштало много јер мој професор Радета Стан ковић није имао слуха за то. И за њега је то било просто као да вршим неку агресију на вајарство, на класику. Ми смо имали слободну тему ко шта хоће да ради и ја сам био инспирисан једним плакатом за наш Ансамбл „Коло”. Би ле су две фигуре које су про сто одскочиле од земље у ва здуху. То се мени допало и ја сам то као слободну тему по кушао да урадим, нормално да их одигнем у ваздуху, али на модеран начин. Међутим, мој професор, на жалост о њему немам ништа лепо да кажем, кад је дошао код ме не, онако је превалио мало преко језика „има ту покре та, има ту покрета” итд., ни шта даље није коментарисао. А пришао је до следећег ко леге, мог колеге из Македо није, који није уопште осе ћао форму, да кажем радио је тврдо, нема довољно дара, али држи се реалистичког ре шења, он прилази њему: „О, одлично, одлично”. Ја нарав но чујем, слушам, мислим се у себи врага одлично, то ни шта не вреди, али он то ради мене каже одлично, да би мој рад понизио. Поновио је још једном „одлично, одлично, ја за ове керефеке не дајем ни пет пара”, мислећи на мој рад, називајући га „керефе ком”. Добро, он је професор, може да ради шта хоће. Али шта је било онда, он ме је на дипломском оборио. То ме је ужасно поразило, јер то пра ти после човека много у жи воту, ако треба да конкури ше за посао и код колега „пао на дипломском”, значи не ма дара. То је брука на Ака демији. Ја сам то све морао да поднесем, шта сам могао, радио сам други дипломски. Други дипломски пошто је то примењена академија, дечи је играчке, мислим то је била тема. Ја сам то одлично ура дио, изнашао добра решења. Међутим, за то обарање тре бало ми је 10-15 година да до кажем да мој професор није био у праву, да је погрешио. Ето, тако ме та моја тежња ка модерном коштала, што је и нормално.

• Да ли се кајете што сте за оне услове рано напустили класику?

Не, не кајем се иако сам поднео жртву. Уметност се до грађује и мења. Остати само на класици значи остати без идеја, без маште, а сви стре мимо да имамо неки свој лич ни печат, нешто модерније, савршеније. Не може класика вечито да влада, не би се ни звала класика. z Где сте све излагали своје радове? Па, самостално излагао сам у Паризу два пута, а са колективом широм света сам излагао.

• Која Вам је скулптура најуспешнија, а која је Вама најдража?

Обично је на то питање те шко дати одговор, зато што је свака скулптура један поро ђај. Свака је везана за човека. Нека је успешнија више нека мање, али стварањем скулп туре пролази се кроз велику неизвесност, кроз велика ис кушења. То је као кад се уђе да се преплива река. Прво је плићак у почетку, па наизлази дубина и наилазе вирове кад почне човек да се дави и пи тање је да ли ће да преплива или ће да нестане. Тако је са уметничким делом. Када се крене од почетка оно наилази у свом развоју на ту кризу да ли ће да преживи или не. Не може свако дело да буде до бро и да се реши. Некада оно нестане јер једноставно није у могућности вајар да га реа лизује по својој машти. Зато је тај стваралац нервозан, нико не зна зашто, али он је стал но на некој муци и за околи ну врло непријатан, јер игно рише све око себе, као да су му сви други криви.

• Значи ли то да он размишља само о скулптури док је не заврши?

Он размишља искључиво и само о скулптури. Он је ве зан за своју скулптуру, он има своје проблеме у глави, а сада треба још да буде и увиђаван. Ако решим скулптуру која ме мучи месецима у атељеу спонтано заиграм или запе вам. Дакле, спонтано се осе ћам срећним и то је врхунац. После тога мене више ништа не занима. Ја сам решио мој проблем.

• Колико сте у току и шта мислите о садашњим новим вајарима и стварању ?

Мислим да је то врло ши рока једна тема. Скренуло се ту мало с правог пута. Не може да се да кратак одговор зато што је код нас у Срби ји врло сложено то питање. Постоје утицаји такозваног мондијализма који разара националну уметност, и на жалост он се званично код нас реализује. Тај курс имају академије, тај курс имају му зеји, тај курс имају позори шта, а у ствари ја нисам при сталица тога. Ја сам за на ционалну уметност, јер сма трам да мондијализам, од носно интернационализам разара национално биће. Ја сам некада био интернацио налиста у оном смислу кому нистичком, опште људском опште светском, и остајем при томе. Ја јесам за једно људско јединство без сумње, али поштено људско једин ство где ће сви бити равно правни. За такав друштев ни поредак, а не за поредак где ће неко да доминира. Ми трпимо утицаје Запада. То конкретно кад кажем, нпр. наш вајар ради нешто што га није инспирисало ово тло, него што је видео у страном часопису.

• Зашто у тој мери уметници бежи од националног и преузимају туђе? Да ли сматрају да је туђе боље, модерније или се стиде националне уметности?

Сматрају да неће бити до вољно у тренду и прихваће ни уколико заговарају наци онално. Ваљда се стиде соп ствене културе и уметности. То је оно разарање национал ног бића о чему говорим. У ствари то је тај американи зам, то је освајање света пу тем деструкције. Не као што сада Кина ради, да помог не човечанству да хвата ко рак људски, него је супрот но од тога. Значи, ми трпи мо утицај једне културе која има разорну моћ на људско биће. Убија у њему људско, оно што је пресудно за чо века, што човека чини чове ком. Уметност је неотуђива од човека. Уметност настаје са човеком, доласком човека у природи, његовим настан ком у ствари настала је умет ност и она ће нестати заједно са човеком, али она не може да се одстрани од човека. То је код њега урођено исто као жеља за храном, физичка же ља за опстанак, ово је духов на људска жеља. То паралелно све иде. Велика је опера, велика уметност, али велика је уметност оног сељака кад украшава своју капију да му буде лепа, да му буде пријат на за око. Или преља или ве зиља кад тамо везе неки вез да некоме подари нешто. То је чисто психа људска, племе нита. Није то нешто што има или нема, може да га буде или не буде, него је оно нео туђиво од човека, његова сво јина – то је човек. Код нас су ту разни упливи. Ко би могао да размрси те стране агенту ре, Сороша који финансира и лансира да се разбија на ционално у нама, да нестане. Та модерна уметност у Бео граду је отуђила уметност од народа. Нико више на Окто барски салон не иде нити зна кад је отворен.

• Да ли Вам је важније да Ваша скулптура буде вреднована код публике или критике?

Када је Мића Поповић писао реферат да будем при мљен у Академију, он је ре као да код мене подједнако наизлази на исто вреднова ње и код критике и код пу блике. Публика воли моје де ло, али га критика исто не не гира. Оно мора да нађе ком промис, мора да се приближи човеку. Не може да буде оно апстрактно да се догађа негде ван људског домена.

• Ви сте и човек литературе …?

Литература је велика ствар. Велико људско дело као и свака друга уметност. Она је на свој начин нешто што обогаћује људски род и без литературе не бисмо има ли представу света онако ка ко имамо. Велика литература је велико нешто, она је више струко значајна у односу на скулптуру. Она има веће мо гућности да сугерише и мења можда мало више свет. Један Достојевски, један Толстој, један Хомер, Шекспир… то су имена, људи који су успе ли да човека подигну до зве зда. То је нешто задивљујуће у сваком случају. Рада Комазец