Јун 1999. највећи егзодус и погром Срба на Косову и Метохији

Пише: Рада Комазец

 

 

Како је бити у збегу, у колони знају само они који то доживе, разумеју само они који то доживе и носе ожиљке на души само они који то доживе. Сећања никада неће да избледе како на живот пре јуна 1999. тако и на промицање километарске колоне од Приштине ка Мердару. Снага емоције призива сећање на заједнички проведен најлепши део живота, дане младости, весеља, првих љубави и сазревања. Дане и године што се најдубље и најживље памте. Нараво, са дозом сете јер су давно прошли, али јун 1999. најдубље је урезан у сећања јер је тада највећем делу Срба са Косова и Метохије све нестало, осим сећања. Неумољиви јун 1999. године заувек је однео неке драге људе, порушио домове, храмове, сачинио збегове, етнички очистио интелектуалце и градове, попалио села, отео завичај. Када је завршила пуцњава и славље на улицама Приштине због краја бомбардовања и наводне победе наступила је сурова реалност. Јунско сунце заменили су најмрачнији облаци. Навукли су се од Проклетија, Шаре, до Голеша, Чичавице и Лаба. Војска и полиција Републике Србије морала је да се повуче како би их по Кумановском споразуму и Резолуцији 1244 замениле снаге Кфора. У Приштину су почеле да пристижу колоне избеглица из Метохије. Сведочили су о страховитом терору Албанаца, о паљењу манастира и цркава. Причали су да припадници „ОВК” отимају људе из збегова и пале српске куће. Слике избегличких колона сличне онима из Крајине ̶ аутомобили, трактори, камиони препуни нејачи и ствари утоварених на брзину, притисли су тих дана путеве равног Косова и Метохије. Јун 1999. године, био је то месец када је танка нит делила живот од смрти. Није била лака одлука напустити вековно огњиште и кренути, али живот је био у опасности сваке минуте и секунде. Кидала се душа очајника при растанку од кућног прага, од стаза детињства, од гробова предака, од дела живота и полазак до неког места без адресе. Док је у Косову Пољу генерал Мајкл Џексон смиривао уплашене Србе окупљене у дворишту основне школе као и ономад Слободан Милошевић са речима „Нико не сме да вас напада”, дотле је у Приштину пристизало хиљаде Албанаца, а међу њима и терористи „ОВК” који су упадали у куће и станове, киднаповали, убијали и силовали. Отмице су производиле већи страх од убиства. Пристизале су вести о киднаповањима и убиствима сваког дана. Сведок догађаја у Косову Пољу био је новинар „Јединства” Живомир Вучић који је са „главом у торби” верно пратио сва дешавања у Косову Пољу и околним местима. Припадници норвешког Кфора нису били наклоњени српском народу и често су претресали српске куће у Косову Пољу, Бресју и Угљару по пријави Албанаца. Слао је тада новинар „Јединства” Живомир Вучић информације и за друге медије у Србији јер других српских новинара ту није било. Као пожртвовани новинар упао је у очи локалном Албанцу који га је пријавио те су га припадници Кфора у Бресју код Цркве Свете Катарине, на 40 степени, више од два сата држали и малтретирали иако је било видно и јасно да је само новинар који ради свој посао. Новембра 2000. године док је учествовао у хуманитарној акцији за помоћ Србима – огрев за зиму, припадници Кфора му одузимају пропусницу Кфора под изговором да је злоупотребио новинарску легитимацију да би старачким домаћинствима носио и делио огрев. Нестали су градови, нестала је култура, нестала је српска страна улице у Приштини. Говорило се шапатом. Док је било најопасније збијени у једну просторију у Дому штампе, остали су новинари „Јединства”, остала је једина српска институција у градовима на КиМ. Остало је „Јединство” са народом да бележи трагедију свог народа. Са пропусницама Кфора све до новембра 1999. године, док им исти тај Кфор није наложио да оду, остали су у Приштини новинари и радници „Јединства”: Света Влаховић, Никола Бешевић, Војин Тодић, Будимка Славковић, Драган Јанковић, Љиљана Сталетовић, Бранислав Смилић, Бранко Секулић, Богић Здравковић, Нада Вукотић, Момирка Чанковић, Данијела Трмчић, Новица Китић, Златибор Денић, Ненад Каличанин, Живомир Вучић, Мирко Чупић, Петар Сарић, остали су у најтежем времену, остали су најхрабрији и поносни смо на њих и на „Јединство” као највернијег тумача српске историје и чувара српске писане речи на КиМ. Којег год сапатника упитам за највећи прогон и погром српског народа на Косову и Метохији, а то је несумљиво био јун 1999. године, осећа се грч на његовом лицу, тескоба и чућете речи, зашто се „гура под тепих” јун 1999. године. Месец и година највеће српске несреће на Косову и Метохији, месец и година када је био отворен лов на Србе и месец и година када су убијани и киднаповани. Месец када су дуж пута Приштина – Мердаре у заседи попут најкрволочнијих звери чекали терористи „ОВК” да „улове“ неког Србина који путује сам или му можда стане неочекивано аутомобил, а онда би и Срби из тог аутомобила нестали без трага. Толико је мало фотографија, видео записа и текстова о највећој трагедији српског народа на Косову и Метохији јер је то била забрањена тема, а најстрашнији егзодус са Косова и Метохије или пут живота, представљао се јавности другачије, а народу који је спашавао живу главу приписивали су се епитети кривице. Не постоје људи који имају право да нам украду истину на сећање, на збегове, на бол, на завичај, на Косово и Метохију. Превише је народа који живе или су живели са нама, а отимају нам и фалсификују историју, отимају и наше знамените личности. Уместо да се свим интелектуалним снагама супротставимо таквим фалсификаторима ми и сами, због ситних и привелегованих интереса, фалсификујемо нашу стварност, наше трагедије. Да, рецимо већ једном јавно- највећи погром и етничко чишћење Срба са простора Косова и Метохије десио се јуна месеца 1999. године. Никада то не смемо заборавити.