Оазе духовности браниоци вере

 У црквама у Истоку, Пећи, Урошевцу, Вучитрну, Приштини и јужном делу Косовске Митровице вратили се свештеници са породицама и они су данас једини Срби тамо. Полиција даноноћно чува и цркве и свештенство у њима

 

Повратак протераних Срба са Косова и Метохије је скоро стао, јер од 250.000 протераних до сада се вратило тек 1,9 одсто повратника, највише у 40-так села Метохије у општинама Исток, Клина и Пећ. Недостатак сигурности и слободе кретања су кључни разлози што није остварен већи повратак. Повратка у градовима практично није ни било. Радује што се свештенство вратило у неколико цркава у градовима и данас су они једини чувари и браниоци српства и светиња у Истоку, Пећи, Урошевцу, Вучитрну, Приштини и јужном делу Косовске Митровице. У градићу Истоку на крајњем северу Метохије, данас живи десетак Срба. Поред осталих ту је свештеник Небојша Секулић са супругом Александром и троје деце, седмогодишњим Гаврилом, четворогодишњим Петром и трогодишњим Андрејом. Петочлана свештеничка породица живи у парохијском дому Цркве Светих апостола Петра и Павла у центру града којој је на свети дан – Источни петак, 9. априла 2010. године у обновљеној цркви, после скрнављења 1999.године служена прва литургија.

СВЕТИЊЕ ЧУВА ПОЛИЦИЈА

Црква Светог Јована – Митрополија у Пећи која је порушена у етничком погрому Албанаца 2004. године, обновљена је и освештана 12. септембра 2012.године. Међу Србима из Пећи црква је много познатија под називом – Митрополија. Православни Храм Светог Јована у строгом центру Пећи, поред градског корзоа, има два свештеника, јереја Слободана Марковића и ђакона Бојана Јевтића, којима је ово прво службовање. – Од првог јануара 2012. године се водимо као свештеници у граду Пећи, а прешли смо са породицом овде 3. августа 2012. године – каже јереј Слободан Марковић. У Пећи је некада живело 18.000 Срба, а данас у самом центру живи само 90-годишња Румена Љубић. Ова некадашња учитељица и професорка српског језика, пензионерка, живи сама у очуваној породичној кући у центру града. У општини Урошевац је пре сукоба на Косову живело око 30.000 Срба, од чега близу 12.000 у граду. Данас у центру Урошевца, од половине 2014. године, од Срба живе само јереј Трајко Влајковић, (27) парох урошевачки, са супругом Александром (25) и ћеркицама, четворогодишњом Саром и двогодишњом Софијом. Парохијски дом и Цркву Св. цара Уроша у Урошевцу обезбеђују припадници Косовске полиције. У граду Ђаковица, на двадесетак километара од манастира Високи Дечани, данас станују само две Српкиње, и то у Цркви Пресвете Богородице. Практично саме у стопроцентном окружењу Албанаца, тешко да се може рећи да Теоктиста (Полексија Кастратовић) и Јоаникија (Ружица Спајић) имају нормалан живот. Једино што их чува од потенцијалних напада албанског становништва јесте капија на улазу у порту и локална полиција. У Приштини данас живи 35 Срба. Најмлађи српски становник је деветогодишња ћерка – каже Дарко Маринковић (37), свештеник у Цркви Свети Никола, јединој православној цркви у Приштини. Када је стигао у Приштину, ту је живело 49 Срба, а данас их је тек 30-так. Црква Светог Николе у Приштини је саграђена 1830. године а данас је окружена са три џамије. Свештеник Маринковић са супругом Милицом (33), сином Филипом (13) и ћерком Анастасијом (7) живи у црквеној кући опасаној високом металном оградом. Са њима живе још један поп и попадија. Они су им у овом граду једини пријатељи. Од 17. марта 2004. године до 20. септембра 2015.године Храм Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, први пут од постојања 1896. године, био је без свештеника. У Храму Светог Саве у Јужној Митровици, поново се служи света литургија од 20. септембра 2015. године. Литургију је служио свештник Саша Митровић, који је заједно са својом породицом, од почетка септембра живео у обновљеном парохијском дому у Јужној Митровици. Свештеника Сашу Митровића заменио је јереј Ненад Стојановић 1.августа 2016. године, који су са супругом и децом једини Срби данас у јужном делу Косовске Митровице.

ВЕРНИЦИ ДОЛАЗЕ ЗА ПРАЗНИКЕ

У етнички очишћеном Вучитрну, до 1999. године живело је око 1500 Срба. Једини живи сведок њиховог постојања и након 18 година је Црква Светог Илије, у коју за празник и храмовну славу долазе расељени да обиђу своју светињу и присуствују богослужењу. Делимично обновљена црква, која је више пута паљена и рушена, поново је оживела 2013. године, са доласком, из села Попе код Тутина, свештеника Симе Чимбуровића.
– Он је прихватио да служи у цркви која је била спаљена и која је преживела оно што су наши сународници преживели недавно, оно што се десило са њиховим домовима. Његова највећа заслуга је, да својим боравком овде у овом храму, са својом породицом, чини да ово место и даље буде живо, да богослужи и да се у овом граду, где нема ни једне српске породице, служи литургија – каже владика Теодосије. Поред самотног живота свештенства у градовима има и неколико случајева где су у појединим местима једини становници само по једно српско уво. Тако, Наташа Марковић је једина преостала Српкиња, у селу Брежаник надомак Пећи, међу 300 албанских домаћинстава. Препуштена је пуних 20 година на милост и немилост комшија Албанаца. У центру Дечана, данас са 50.000 Албанаца, до 1999. године у Манастирској улици, која води према манастиру Високи Дечани, а данас у улици Сами Чекуа, у стамбеној згради српство брани и чува, од новембра 2014. године, једини Србин у овом метохијском градићу, повратник Бошко Ћирић (54). Када су Високи Дечани завршени 1335. године, и дуго после, овде, али ни у широј околини није било Албанаца. Данас је све другачије. З.Влашковић