ОД ПРОСВЕТИТЕЉА ДО „РУЉЕ“

Пише: Рада Комазец

 

 

Сунце би обасјавало средњовековну тврђаву изнад Звечана, подигнуту пре више од хиљаду година изнад ушћа Ситнице у Ибар, ту где је најављено велико уздизање нове српске државе 1091. године, па би се сакрило да се небо исплаче и залије сузама голоруки народ, који вапи за слободом. Као што се Бошку Југовићу крсташ по Косову вијао док је разгонио Турке на буљуке, тако се и сада на 800 метара надморске висине још увек вијори српска тробојка. Са средњовековне српске тврђаве поглед пуца на Ибарску клисуру, Копаоник, Рогозну, косовску равницу, чак до Метохије и снежно белих врхова Шаре. Својим положајем на стеновитом купастом узвишењу тврђава Звечан доминира долином у којој су се некада укрштали важни трговачки каравански путеви ка југу, северу и западу. Сада, уместо трговачких каравана друмове севера српске покрајине запосели су Куртијеви специјалци и зулумћаре над Србима. За Звечан се каже да је значајни римски, византијски и српски средњовековни град. Албански никад био није. Недалеко од Звечана манастир је Бањска, задужбина краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и најмоћнији владар на Балкану свога доба. Голоруки српски народ, који данима протестује, зна коме историјски припада ова земља, ови манастири и задужбине. Специјалне јединице косовске полиције са оклопним транспортерима на силу су увели три градоначелника у општине на северу. Са њима је и косовска полиција запосела српске општине, а Кфор је као „тампон зона” између грађана и полиције. Колико смо само пута од деведесетих слушали тампон зона од УМПРОФОР-а , СФОР-а и КФОР-а. Када је Џозеф Глиден далеке 1874. године оградио своје имање и додао бодље ради боље заштите није ни слутио да ће његова бодљикава жица добити широку примену као електрофицирана ограда нацистичких концентрационих логора. Срби имају најружнија сећања на бодљикаве жице и ограђивања. Савитљива, отпорна на рђање и кидање, двострука или трострука, провидна да се добро виде уперене дуге цеви и наоружани до зуба они који су је прострели према голоруком народу. Мирни протести Срба који траже да се специјалци повуку из општинских зграда и да градоначелници изабрани на нелегалним и нелегитимним изборима 23. априла не долазе у општинске објекте, трају већ данима. Ни магла, која се спустала низ некада импозантни краљевски двор Немањића, ни пљускови кише, ни бодљикаве жице, шок бомбе, сузавац ни полицијски метак у леђа Србину, нису заплашили овај народ да чува и брани своје. Својом љубави према слободи, својим домовима, породицама, радном месту грађани Звечана представљају херојске ликове. Упада нам у очи једна бака која дрхтавим рукама и гласом јасно и гласно истиче, -ово је наше, ове зграде, улице, средњовековну тврђаву, све су градили Срби. Само чувамо своје. Пуно је и младих, чија су лица озарена упркос суморном небу, оклопним возилима косовске полиције и бодљикавој жици. Ове храбре и слободарске људе Аљбин Курти назва фашистичком руљом. Е, то је баш заболело. Након окупације и поделе Југославије 1941. године, Италија је највећи део Косова прикључила Албанији, а Албанци са Косоваи Метохије масовно и добровољно су се прикључили квислиншким формацијама. Прогон Срба и Црногораца био је суров. Многи су убијани док су им домови пљачкани и спаљивани. Почетком и током рата партизански одреди су били састављени од српског и црногораског народа. Окупациони премијер Албаније Мустафа Круја 1942. године јавно позива да се српски колонисти убијају те да треба настојати да се српски живаљ са Косова што пре расели. Тек након пада Италије, мали део албанског становништва укључио се у партизанске одреде, а масовност је и даље остала са фашистичким хордама Немаца до ослобођења. Остаци балистичких група харали су Косовом и Метохијом и након ослобођења и, заправо, никада до краја нису истребљени. По ослобођењу земље Комунистичка партија Југославије на Косову и Метохији, имала је примарни задатак да што брже створи албанску интелигенцију, а са њом и албанску просвету, културу и све друго што чини потпуним друштвени живот једне заједнице. Српски учитељи укључени су да даноноћно раде на описмењавању албанског становништва. Тада су се Албанци на Косову и Метохији званично звали Шиптари. Огромна је заслуга жена Српкиња из АФЖ-а за скидање зара и фереџа са албанских жена и њихово описмењавање. Осамдесетих година прошлог века новине су писале о прескакању векова у развоју Косова и еманципацији Албанаца. Од алфабетских течајева, јер су Албанци на КиМ били махом неписмени, до Академије наука и уметности Косова прошло је само двадесетак година. Професори из Београда и Ниша оснивали су факултете у Приштини и били први предавачи на истим. Институције културе, образовања и информисања стварали су Срби и у њих, иако недорасле и невичне том послу, уводили Албанце. Тако су Срби годинама након ослобођења 1945. имали просветитељску мисију код Албанаца, описменили их и направили им институције, да би потомак тих Албанаца, назвао управо оне, који су чинили све за напредак и еманципацију Албанаца, фашистима и руљом.