ТЕРОРИСТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Пише: Рада Комазец

 

 

Израз терор први пут је употребљен током Француске револуције како би се указало на опште стање страха које је намерно изазвано у политичке сврхе. Тероризам је смишљена употреба незаконитог насиља ради усађивања страха с намером присиљавања или застрашивања друштва или етничке заједнице, како би се постигли циљеви који су политички, верски, идеолошки… Најтежи вид тероризма су убиства, мучења и киднаповања људи, најчешће из друге етничке заједнице. Тероризам може да буде и увод у рат и сукобе ширих размера . Шездесете и седамдесете године 20. века раздобља су појаве бројних терористичких и анархистичких групација у Европи. Верска искључивост и милитантне политичке идеје биле су довољне за настанак и развитак насиља које је обележило цео 20. Век а прерасла су и у два светска рата. У терористичким акцијама углавном страдају невини људи. Међу најпознатијим терористичким организацијама у Европи у другој половини 20. века су биле: РАФ, Бригате Росе, Црвене бригаде, ИРА, ЕТА. Језа нас је хватала на помен блискоисточних и афричких терористичких организација познатих по монструозности, ИСИС, Ал Каида, Боко Харама… који немилосрдно отимају и убијају људе друге вере да би остварили своје циљеве. Пре неки дан од Аљбина Куртија, премијера такозване државе, коју две трећине света не признаје, чусмо да на северу Косова постоје две терористичке организације „Цивилна заштита” и „Северна бригада”. Наравно, свима је јасно па и Куртију да је то непостојеће , али то је начин да хапси и држи у казаматима Србе под изговором да припадају некаквим терористичким организацијама. А ко је, заправо, терориста и коме се може приписати тероризам сагледајмо у следећем. Структуре такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК) деведесетих година имале су 141 затвор за Србе, махом по приватним кућама. Припадници терористичке „ОВК” су у току 1997. и 1998. године вршили стална киднаповања цивила и припадника војске и полиције Републике Србије. У периоду од 17. до 22. јула 1998. године припадници „ОВК” су током напада на Ораховац, Ретимље и Оптерушу киднаповали и заробили 43 цивила српске националности које су одвели у Клечку. Цивили су мучени и стрељани, а тела су спаљена ради прикривања злочина. Убијени Срби су бацани и у пећину Волујак. У јуну 1999. године монаси манастира Светих Архангела, отац Харитон и отац Стефан отети су од стране припадника „ОВК”. Обезглављено и тешко осакаћено тело оца Харитона пронађено је у околини Призрена августа 2000. године. У Старом Грацком на жетви је зверски убијено 14 Срба. Рафали који су испаљени из непосредне близине покосили су жетеоце, а нико није одговарао. Ово је највећи злочин над Србима на Косову и Метохији, који се десио након рата и доласка међународних снага у нашу јужну покрајину. У мају 2000. године у селу Церница код Гњилана убијено је троје Срба међу којима и мали Милош који је имао само 4 године. Милош и још двоје Срба убијени су испред сеоске продавнице а убили су их терористи које је предводио Африм Зећири припадник „ОВК”. Ни он ни његови помагачи никада нису процесуирани. Активирањем мине на магистралном путу, 16. фебруара 2001. године, у селу Ливадице код Подујева, дигнут је у ваздух први аутобус из конваја којима су протерани Срби са КиМ уз пратњу Кфора ишли на Задушнице. У нападу је на лицу места погинуло 10 људи, а још троје је подлегло касније повредама, док је рањено четрдесет троје Срба. Најмлађа жртва нерасветљеног злочина у Ливадицама је био двогодишњи Данило Цокић. Септембра 2003. у Церници код Гњилана на кућу Миломира Савића и Новице Симијоновића припадници „ОВК” бацили су бомбе после чега је Савић подлегао повредама. У нападу је поред Симијоновића повређено још двоје људи. Године 2003. у августу, на реци Бистрици у Гораждевцу, из аутоматског оружја пуцано је на српску децу која су се купала на реци. Убијени су Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19). Тешко су рањени Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угреновић (20). Аутомобил који је превозио једног од повређених дечака са седам прострелних рана нападнут је од стране Албанаца, јер Кфор није хтео да обезбеди пратњу. Истрага злочина у Гораждевцу није се померила са места. У августу 2003. године у својој кући у Партешу убијени су Богдан и Трајанка Петковић. И поред сведока и очевидаца да су их убили и опљачкали људи у униформама „ОВК”, Унмик и Кфор су овај случај окарактерисали као „спорадичан инцидент”. У марту 2004. године у организацији такозване ослободилачке војске Косова и албанских екстремиста извршен је погром над српским становништвом на Косову и Метохији. Од 17. до 19. марта 2004. године протерано је више од 4000 Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће, оскрнављени српски културно-историјски споменици, а убијено 11 Срба. Ово је само део хронологије терористичких напада на Косову и Метохији, а остаје на читаоцима да процене, да ли ови напади делују циљано од стране проширене терористичке организације, која оперише по целој територији Косова и Метохије, чак и да изоставимо терор и репресију на дневном нивоу, или су терористи графити исписани по северној Косовској Митровици „Северна бригада.“