СВЕДОК  ВРЕМЕНА И ЖИВОТА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 

Пише: Рада Комазец

 

 

  Док су  Велуша и Приштевка вијугале од извора у Којловици према центру града, чуло се рзање митраљеза и одзвањање чизама непријатељских војника приштевачким сокацима, група антифашиста склапала је први број „Јединства” не слутећи да праве историју Косова и Метохије. Осамдесет година „Јединства”, осамдесет година хронике једног времена. Што није записано није се ни догодило – рекли су стари латини.  Зачето је „Јединство”  у антифашистичкој борби, у ватри револуционарних збивања, превремено дозрело  за  хватање у коштац са тешкоћама и задацима у новинарству. У почетку, осим воље, најбољих намера и честитости, скоро да је све друго недостајало. Али,  када се срцем корача засигурно се стиже тамо куда се наумило.  А наумило се да „Јединство” постане  сведок времена и живота свеукупног пулсирања живота српског народа на Косову и Метохији .

ЛИСТ АНТИФАШИСТИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ

Још увек су се водиле љуте борбе, са окупаторима и квислинзима. Осамдесет година је само корак у ходу историје, у развоју цивилизације,   међутим, то је веома дуг и изузетно значајан период  у постојању и деловању јединог српског листа на Косову и Метохији „Јединства”. Прошло је 80 година  од када су Обласни комитет КПЈ и Обласни одбор Народног фронта  Косова и Метохије донели одлуку о покретању „Јединства”, листа који се родио као претеча штампе на КиМ после Другог светског рата. Као оснивач потписује се Орган социјалистичког савеза радног народа Косова и Метохије. Први новинарски кадар регрутован је од антифашиста, дотадашњих  политичких комесара и првих уредника и сарадника зидних новина у Приштини и другим местима, а први уредник био је Мита Миљковић који ту остаје до новембра 1946. године, када га на месту уредника наслеђује   Предраг Ајтић. Име „Јединство” потекло је од народног хероја Миладина Поповића којег су убили  албански балисти.

Оружани отпор окупатору на Косову и Метохији није текао као у осталим деловима Србије. За све време рата албанске масе се нису могле активирати  у народноослободилачком покрету, па је у тим условима због непријатељског става Албанаца и сарадње са фашистима и нацистима, покрет против окупатора на КиМ био лишен масовне базе. Прве диверзантске и партизанске  групе састављене су углавном од Срба и Црногораца,  а балистичке хорде су убијале и злостављале српске и црногорске цивиле и палили њихове домове.  Због побуне балиста у Дреници Врховни штаб НОБ и ПОЈ завео је у фебруару 1945. Војну управу на Косову и Метохији и именовао Штаб Косовске дивизије. У јануару и фебруару 1945. године, након сталних борби  угушена је побуна, али су се илегално одржавали све до маја 1945. године.  О суђењима појединим балистичким групама и појединцима, због злочина,  „Јединство” је опширно писало на својим страницама.

Димитрије Дима Васић, човек који је ручно слагао прве странице  „Јединства” испричао је у свом сећању како се слагао први број „Јединства“.

Од њега смо сазнали да је  први број „Јединства” штампан  на машинама из штампарије  Јована Костића из Приштине, а да је пре рата у Приштини  постојала  и штампарија Жике Поповића, код кога је Димитрије Васић учио  занат  и радио. Први број нашег листа  требало је сложити из неколико пута,   јер се располагало малом количином слова, а ручно се слагало. Потом је штампан на шнел-преси  фирме  „Хај Гутенберг” која се ручно покретала.

По казивању Димитрија Васића први број је штампан на  жутом кулеру.

Из Приштине су се редакција „Јединства” и штампарија  преселили у Призрен. Из Косовске Митровице  је пренесен  један аутоматски тигел, а из штампарије Раденковић из Београда су стигли први типографи.

Дима Васић је сећајући се тог периода рекао: „После словослагачког сваки посао  је био песма, јер се овај први може успоредити са рударским”.

Др Милутин Ђуричић у „Јединству” је био од 1945. године, а  био је  главни и одговорни уредник „Јединства” од  1947. године до 1948. године, а поводом 50 година листа „Јединство” 1994. године испричао је своја сећања на прве дане проведене у  „Јединству”.

„У „Јединству” сам дошао  септембра 1945. године као свршени богослов. Међутим, новинарски занат сам учио као „калфа” тадашњег главног и одговорног уредника Петра Стојановића, који је био велики зналац и највећи део времена  проводио у редакцији, писао, редиговао текстове, одржавао везе  са дописницима, којих је тада било мало, увео прве новинарске легитимације.

Моје уредниковање текло је у време наслеђеног тешког стања у земљи, а посебно  на Косову и Метохији.  Од нас као пионира писане речи тражило се много више него што су, у то време, нудиле материјалне и друге могућности  за објективно информисање косметске јавности и нормално излажење листа.

Редакција је имала  једну собу, четири пута четири квадратних метара, два стола, неколико столица, један телефон,  један фото апарат којим су сви знали да рукују. Штампарија је била смештена у једној малој просторији, са најминималнијим фондом слова, нешто мало цицера, петита и гармонда, наслеђених од предратних похабаних штампарија”.

И уопште  почеци у „Јединству” били су изузетно тешки. „Јединство” је  почело да излази практично са четири-пет људи. Највећи терет носили су  Петар Стојановић, (главни уредник), Слободан Ђиновић, (технички уредник), Даница Топаловић, Предраг Ајтић, (најзаслужнији су за покретање  излажења листа и његов најоданији сарадник док је руководио одсеком за штампу Обласног комитета).

 

 

ТИТОВО ОБЕЋАЊЕ АЛБАНЦИМА (ТАДА ЗВАНИЧНО ШИПТАРИМА)

После ослобођења кренула је изградња опустошене и разорене земље, период напора и борбе народа Косовско-метохијске области да обнови земљу и живи у братству и јединству, тада Федералној Народној Републици Југославији како су прокламовали из ЦК КПЈ.

Од првог броја „Јединство” је бележило све фазе развоја Косова и Метохије, истицало задатке и успехе, живело и развијало се упоредо са развитком  привреде и друштвених односа у Косовско-метохијској области. У првим годинама излажења написи у овом листу били су прожети паролом: „Све за обнову земље”, што је био задатак КПЈ, Народног фронта Југославије и  читаве заједнице. Првих шест бројева штампано је у Приштини да би се након тога  заједно са Обласним одбором за  Косово и Метохију преселили  у Призрен. У Призрену је штампано неколико бројева „Јединства” потом се   Обласни одбор КиМ вратио у Приштину а са њиме и установе. Први број, нажалост, није сачуван, осим фотографије насловне стране, а први сачувани број је објављен 20. јануара 1945. године и он је сачуван.

„Јединство” доноси да су у априлу 1945. године  делегација  Шиптара  Косова и Метохије, коју су сачињавали радници, сељаци, занатлије и ретки интелектуалци посетили друга Тита и честитали му   на великим успесима у револуционарној борби. Тада им је друг Тито упутио следеће  речи:

„Шиптарски народ треба да зна да ће му се пружити све могућности да развија и изгради своју културу, да добије своје школе, да унапреди своју пољопривреду. Шиптарски народ ће у новој Југославији добити све оно што народ чини народом”.

 

 

 

ОПИСМЕЊАВАЊЕ СТАНОВНИШТВА И СКИДАЊЕ ФЕРЕЏА И ЗАРА  У КОСОВСКО -МЕТОХИЈСКОЈ ОБЛАСТИ

На првим страницама „Јединства” смо пронашли занимљив текст о  скидању фереџа и зара са шиптарских жена. Албанци су се тада званично звали Шиптари.  Тако „Јединство” бр. 3 доноси:

„У свести маса дошло је до револуционарних промена, нарочито у свести и животу Шиптарки, које је револуција ослободила замрачених одаја  и указала на путеве живота у слободи. Нико, можда са више жудње, више идеала и надања није дочекао ове промене као наша робиња. Пред њима су се отварали нови светови, ломили се стари окови. Четири стотине Шиптарки Призрена дигло је глас против зара и фереџа, тих остатака прошлости недостојних слободне жене. Једног дана скинуло је фереџу 1.179 жена из Суворечког среза. Акција је наишла на велики одзив. Учињен је крај мучној прошлости. За кратко време преко 75.000  Шиптарки скинуло је  фереџе”.

На промени свести као и описмењавању шиптарских жена, данас албанских,  посебно су се истицале Српкиње Танкосава Симић  и Латинка Перовић, пошто  албанских жена у том периоду скоро да и није било писмених.

Најважнији сегмент је био описмењавање становништва на Косову и Метохији, а посебно албанског. Према  једном извештају у „Јединству” 90 посто становништва на Косову и Метохији било је неписмено. Професори и учитељи из централне Србије, а пре свега из Београда и Ниша, послати су са задатком држања течајева и описмењавања становништва на Косову и Метохији. Штампан је и први буквар на шиптарском језику. Затим су дошле године великих улагања у Косово и Метохију, индустријализација покрајине, изградње путева, градова, отварање факултета. Опет су на делу били  Срби и Србија, али и цела Југославија улагала је на КиМ као најнеразвијенији део  бивше нам државе. Не слутећи  да ће кренути по злу и „Јединство” и српски народ  у тадашњој Косовско-метохијској области пригрлио је албански народ, односно Шиптаре, јер су се тако званично и звали. Српски професори, лекари, учитељи, инжењери, глумци, редитељи, новинари учинили су све да албански народ науче и уведу у све сфере друштвеног, културног, па и политичког живота, а држава Србија је несебично улагала и градила како би   Косовско-метохијска област досегла развој осталих делова Југославије и Србије.

 

 

УБРЗАНИ РАЗВОЈ КОСОВА И МЕТОИЈЕ

На пожутелим страницама „Јединства” пише да се након успешног периода обнове кренуло у јачи привредни развитак Косова и Метохије. Инвестиције у индустрији и пољопривреди биле су из године у годину све веће. Прерада метала, повећање производње, ницали су нови објекти…

На том вишедеценијском путу свога постојања и континуираног деловања  „Јединство” је морало да савлађује многе проблеме и тешкоће, слабости и отпоре као и отворене притиске, нарочито после Брионског пленума 1961. године. Маћехински однос према „Јединству” у дужем временском периоду  није обесхрабривао новинарско-технички кадар и друге ентузијасте и ствараоце окупљене око овог јединог писаног гласила на српском језику у објективном информисању јавности о свим проблемима српског становништва на Косову и Метохији.

 

Данас са ове дистанце изузетно је добро видљиво колико су некада биле снажне силе и ветрови којима је више од свега било стало да ту лучу угасе . У том погледу „Јединство” има огромну и незаменљиву друштвену, културну и националну улогу. Ништа мање није значајна ни издавачка делатност која се доста брзо проширила, стекла име и уврстила се међу запажене издаваче у земљи. Било је тешкоћа и проблема, недоумица и отпора. Садашња генерација новинара „Јединства” свесна је да ради један частан и  племенит, иако сложен и одговоран посао.

У једном свом сећању поводом 50 година „Јединства” Никола Савељић, који је обављао дужност главног и одговорног уредника листа „Јединство” од  1973. до 1982. године наводи:

„Тежња „Јединства” је увек била да све што није државна и пословна тајна  буде јавно и доступно јавности. Но, то право било му је некад као и свим другим средствима информисања, нажалост, ускраћено. Пре, и у време ескалације сепаратистичког покрета новинарима су без икаквог оправдања  затварана врата. Такав бирократски однос који је постојао према средствима информисања достигао је врхунац 1981. године када је редакцији стављено до знања да се понашају онако како им се каже. Режим (не)јавности информисања био је последица целокупне друштвене, а на Косову и Метохији и политичке климе, које су – истакао је Савељић – диктирали  некакви „разлози” одговорних појединаца. Но, када се увидело куда све то води, средства информисања су се отворила према јавности и грађанима и у правом смислу била су увек огледало живота – навео је Савељић 1994. године у сећању на „Јединство”.

Тако је и било. Наш лист трпећи и последице од 1981. године јасно се ставља  на страну заштите српских националних и државних интереса на подручју Косова и Метохије. Својим текстовима и указивањем на неправду,  злоупотребе и сецесионизам новинари „Јединства” су оставили неизбрисиви печат.

СЕДИШТЕ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Лист „Јединство” новинарским пером – речју и сликом, већ 80 година сведочи о напору и борби српског народа на овим просторима да се одржи, истраје, да не поклекне и не посустане да сачува своја духовна и историјска обележја и национални идентитет. Новинари и сарадници овог листа су бројним написима и књижевно научним садржајима афирмисали богато духовно наслеђе и неизмерност српске културе која је на овим просторима вековима зрачила сјајем достојним поштовања и  дивљења. У времену гашења српских   духовних изворишта  и заташкавања историјских истина, наша кућа је била и остала скоро једино српско културно жариште  и упориште, лучоноша на згаришту једне моћне цивилизације. Уз лист расла је и наша издавачка делатност те већ 1960. оснива се часопис за културу, књижевност и уметност „Стремљења”, први такве врсте на Косову и Метохији,  кроз који су прошли генерације песника, прозних писаца, књижевник критичара, ликовних стваралаца. „Стремљења” су афирмисала и ствараоце из албанског и турског народа. Убрзо је покренут у оквиру Издавачке делатности „Јединства” и часопис за науку „Обележја”. На страницама „Јединства” бројна су сведочења  о нашем раскућеном, разбаштињеном народу, о времену посусталости и безнађа, али и о времену када смо повезали прекинуте духовне нити и вратили се традицији  и коренима, без којих и ослањања на њих не бисмо могли ни према будућности. Од преласка листа „Јединство” на дневно излажење интензивно је рађено на изналажењу могућности за проширивање делатности, јер су тада само гласила на албанском језику доживљавала препород. Упоредо са нарастањем свести да се мора учинити више на оснивању  гласила  на српском језику, у првом реду за децу школског узраста и младе, настао је дечји лист „Ђурђевак”. Редакција листа „Јединства” је кадровски израстала у све јачи центар писане речи на српском језику на овим просторима око којег се окупљала српска и црногорска интелигенција Космета. Јак интерес за проширивање информативне делатности на српском  језику  преточен  је у конкретну  акцију – покренут је лист  за пољопривреднике „Уранак”,  и лист за просветне, научне  и културне раднике Косова и Метохије „Просветна реч”. У време експанзије развоја у оквиру редакције НИРО „Јединство” основана су Посебна издања која су развила широку делатност оснивајући више тзв. Фабричких листова и  издавање других публикација.

 

Захваљујући  интересовању привреде, чему су у великој мери допринели и законски прописи о информисању радника, „Јединство” је током 70-тих година учинило прве кораке у том правцу. Почели су са издањем поменути фабрички листови.

 

КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА ЛУЧА

То је, у ствари, било време када смо били суочени са великим политичким врењима која су се испољавала у све већој и отвореној тежњи албанских сепаратиста и сецесиониста да јавно мењају дотадашња уставна и законска решења у циљу издвајања КиМ из састава Републике Србије. За разлику од државног и партијског руководства, „Јединство” је и тада, као и у ранијим периодима, знало своју дужност и налазило праве путеве, смело и одлучно указујући на циљеве сепаратиста и протеривање Срба и Црногораца са својих вековних огњишта и завичаја, даље срачунато и планско етничко чишћење  читавих села и области у којима  је српско становништво вековима живело и стварало своју културу, чувало своје светиње, одржавало своја гробља. За разлику од ставова поменуте званичне политике и оних кадрова који су ту политику утврђивали и водили појединаци из редова српске и црногорске националности,  који су у нападима на „Јединство” стицали  политичке поене  и обезбеђивали удобније фотеље, један број Срба и Црногораца који нису били на најистакнутијим функцијама, али су заузимали одређене положаје  у поједеним друштвеним, културно-просветним, научним и привредним областима,  веома се одговорно и коректно поставља дајући велики допринос афирмацији  „Јединства”  и његовој широј делатности  и заједничкој борби  у разобличавању албанског сепаратизма. Иза „Јединства” стоји богата биографија оличена у многотомној хроници коју су исписивале генерације и генерације косовско-метохијских новинара и стваралаца, људи који су будно пратили и доживљавали свакодневна косовско-метохијска збивања. Стотине хиљада новинских страница „Јединства” представљају данас драгоцено сведочанство без кога садашњи и будући хроничари тешко да ће моћи да раде иоле озбиљна истраживања у свим сферама живота на Косову и Метохији.   Иако због познатих околности да луча није увек   бљештила,   да би се увек све видело у  забитом косовско-метохијском простору, она је стално светлила да би показивала постојање једног језика, једне културе, једног народа и његову виталност и способност да ту остаје и траје.

 

 

ПРЕЛАЗАК НА ДНЕВНО ИЗЛАЖЕЊЕ    

 

Неко ће прелиставајући странице „Јединства” доћи до веома занимљивих сазнања.  Из садашње перспективе, наизглед безначајна питања, била су и те како значајна. На пример напис и фотографија са часа алфабетских течајева, задружни домови и домови културе, стубови и бандере далековода, сетва, жетва, жетеоци са српом, ораховачки виногради, сеоске школе, индустрија, факултети, велике богиње, локалне утакмице. Било је то мисионарска улога.  Након победе над фашизмом и окупатором, а у недостатку медија са великим утицајем на информисање маса, требало је полет и патриотизам маса  каналисати и преточити у стваралачку националну енергију за изградњу порушене отаџбине. Требало је промовисати и ширити ударнички покрет међу омладином на радним акцијама, међу рударима од којих је зависило покретање многих индустријских грана. У таквој ситуацији „Јединство” је преузело на себе велику одговорност и улогу мисионарства у области  политике,  привреде,  културе,  здравства, образовања…

У својим сећањима Веселин Симић, директор и главни  уредник „Јединства” у периоду од 1960. до 1971. године за један празнични број је казао како је покушано угасити „Јединство”. Ондашњи Социјалистички савез Косова и Метохије чији је орган било „Јединство” донео је одлуку да  лист „Јединство”  излази као подлистак „Рилиндје”. Веселин Симић и цео тадашњи колектив „Јединства” је оштро реаговао да спречи тихо умирање једине српске новине на КиМ. „Тражили смо да нас прими Душан Мугоша, који је тада био секретар Обласног комитета ПК Косова и Метохије. Примио нас је Душан Мугоша. Наше чврсто аргументоване доказе да одлука коју је донео  Социјалистички  савез  није  добра  и да би са тим потезом и односом према  „Јединству” почео сепаратистички покрет на КиМ, јер гашење листа „Јединство”, јединог листа на српском језику, значило би  лишавање  Срба  и Црногораца овог гласила и информисаности на свом језику – навео је у сећању Веселин Симић.

Године су пролазиле а „Јединство”   1977. године постаје дневна новина. Уколико листамо странице „Јединства” уочићемо препород земље, улагања у заостале крајеве, као што је било Косово и Метохија, описмењавање, отварање школа, факултета, културних установа… Тако да се Косово и Метохија већ седамдесетих може похвалити да је развијеније од неких других делова Југославије. Све до јуна 1999. године и изгона из Приштине, „Јединство” је  била  најзначајнија издавачка кућа јужно од Београда.

 

 

БОРБА ЗА ОПСТАНАК И ИСТИНУ

Вило је то време братства и јединства када се веровало у заједништво, социјалну правду, поштовање и поштење. Онда су кренуле демонстрације и побуне Албанаца тражећи прво федералну јединицу, а потом и републику. „Јединство” је прво, упркос забранама, указивало на притиске којима су изложени Срби и Црногорци на КиМ. Тако још 1972. године „Јединство” на целој страни доноси текст са насловом „Ђуришићима отето имање”, храброг новинара Рајка Милачића из Пећи. У наредном броју је реакција Општинског комитета Дечана у којем заташкава причу оптужујући  новинара „Јединства“ због изнесене истине. Били су ту и текстови Мирка Чупића који су храбро указивали на тортуре над српским народом.

Да „Јединство” као верни хроничар дели судбину сопственог народа доказује чињеница да ту судбину и дели, јер је и сам постао жртва сецесионизма и сепаратизма на Косову и Метохији.

Ако погледамо странице листа „Јединства” од 1997. до 1999. нема ниједног дана да се у дневној новини не доноси убиство или рањавање српских полицајаца. Маја 1999. године на професионалном задатку наш новинар Љубомир Кнежевић платио је животом храброст и жељу да забележи пером и пренесе истину о животу малих људи, српских домаћина у селу Букош. Киднаповали су га прпадници „ОВК” и до данашњег дана о њему се ништа не зна.

Најчаснији и најхрабрији период у осамдесетогодишњем трајању „Јединства” јесте после доласка међународних снага на Косову и Метохији и повратка „ОВК”. После бесомучног тромесечног бомбардовања дошли су ноћи и дани терора на улицама Приштине и других места на Косову и Метохији. Тако смо наговестили да ћемо уз наше читаоце остати у најтежим данима и годинама и за њих и за „Јединство”. У то време, поред информисања о голготама српског народа, забележени пером и фотоапаратом, новинари „Јединства” показали су своје велико срце и племенитост  снабдевајући Србе лековима и намирницама. То су сваког дана чинили најхрабрији међу нама: Светозар Влаховић, Зоран Влашковић, Живомир Вучић, Соња Ивковић, Љиљана Сталетовић, Мирко Чупић, Нада Вукотић, Радомир Стојановић, Војин Тодић, Богић Здравковић,  Новица Китић, Никола Бешевић…

Стајали су чврсто јуна 1999. године на бранику српског језика, писма и истине. Храбри новинари „Јединства” нису устукнули пред сталним претњама Албанаца у згради Дома штампе у Приштини чак и када су били збијени у једну канцеларију гледајући како се уништава писана реч и култура једног народа који је на олтар европске цивилизације приложио разноврсна уметнича дела непролазне вредности. Ни у једном тренутку нису смели да скину са врата пропуснице Кфора јер је то било време када вас је српска реч водила у смрт. И сами су сведоци уништења наше богате издавачке продукције, библиотеке, архива, фото документације и свега што су стварале генерације и генерације новинара, књижевника, културних посленика више од пола века. Са пропусницама Кфора носили су храну и лекове  Србима по КиМ који нису смели из својих домова јер су убиства и киднаповања Срба тада била свакодневна.  Нраброст и племенитост новинара „Јединства“ је јединствена и немерљива.    Након пар месеци Кфор је упозорио новинаре „Јединства“  да напусте Дом штампе у Приштини и да им не могу гарантовати безбедност.  А, када су упркос томе остали поред Кфора који је дежурао у приземљу Дома штампе упала је група Албанаца и  истерала новинаре „Јединства“ из Дома штампе. Сећања нам је освежио Живомир Вучић, који је успео да понесе стонотениски рекет јер је био спортски новинар и у паузама у срећније време играли би стони тенис.   Живомир је после Дома штампе истеран и из свог дома са породицом, а таква је судбина  деведесет пет посто новинара „Јединства“. Свету Влаховића је од сигурне смрти у Приштини спасло знање албанског језика и војници Кфора.  Тако су утихнули  штампарски стројеви за српску реч, а „Јединство” је прогнано као и његов народ. У изгнанству је  брзо оформљена редакција на северу КиМ са мрежом дописника и настављена борба за истину, која се не може прочитати ни у једном другом медију. Због тешког стања у коме се нашло, уместо дневне новине постаје недељник, а дневно издање замењује портал „Јединство”. Наша нова редакција била је прво у Звечану, а последње 22 године у Косовској Митровици. Новинари су одлазили на догађаје у оклопним транспортерима Кфора и радили у „ратној редакцији”. Сузавац, димне бомбе, убиства српских цивила стални насртаји Албанаца обележили су рад наших новинара на терену. Фоторепортер Војин Тодић донео је сто и столице од куће за дописништво „Јединства” у Грачаници где је претходно била књижара „Јединства”.

У априлу ове године Албанци су  „Јединство“ опет избацили из редакције у Косовској Митровици, под изговором да је простор продала Косовска агенција за приватизацију. Вратиле су се слике из Приштине  разбацаних новина и књига…

УПРКОС ЗАБРАНАМА И ПРОГОНИМА СТИЖЕ ДО СВОЈИХ ЧИТАЛАЦА

 

У времену забрана српске робе на Косово и Метохију, па и штампе, „Јединство” је редовно стизало до својих читалаца и било и остало глас народа.  Вредност коју баштинимо  су истина, чињенице и одговорност. Наш задатак  је да истрајемо на путу истине, професионалних стандарда, етике и останемо глас народа. „Јединству” се верује, а давно стечено поверење  нећемо изгубити.

 

Новинари листа „Јединство” сваког дана претабају косовско-метохијску земљу, завире у сваку српску кућу, школу, здравствену станицу. Они посете људе на селу, насликају  њихов живот, посете шетача на улици, учитеља у школи,  спортисту на свом терену…  Незаборавни су текстови о култури о културно-историјским бисерима српског народа на КиМ. То новинари „Јединства” чине и сада исписујући историју Косова и Метохије. У универзуму електронских медија  неки су мислили да ће писани медији  изгубити бој  и бити осуђени на нестајање. Није тако. Мисао преточена у тинту на белом папиру, или на тастатури још дуго ће да живи.  „Јединство” има своју препознатљивост и то није нешто што се може наћи на друштвеним мрежама. Оно што „Јединство”  издваја од других јесте верност ћириличном писму, умереност у извештавању без сензационализма и верност малом човеку. Изнедрило је „Јединство” генерације и генерације најзначајнијих пера и бележи успомене на све који су оставили трага у историји. Упркос репресији и голготама са којима се суочава „Јединство” се поноси својом виталношћу и дуговечношћу и остаје лист народа, истине и правде. Многи су долазили и одлазили, покушавали и одустајали а „Јединство” остаје, упркос свему. У нашим срцима остају приче малих људи и  хуманитарне акције. У протеклих осамдесет година не само да је постао незаобилазни извор информисања Срба на КиМ, већ је оставио  неизбрисив историјски траг у времену и животу српског народа на Косову и Метохији.