АГРЕСИЈА

Пише: Рада Комазец

 

Још као мале научили су нас да су горе на небу Бог и добри анђели, који нас чувају од зла и лоших људи. Можда су због тога своју паклену операцију западне силе, оличену у Нато пакту, назвале „Милосрдни анђео”. Путујући кроз време, сећања нам се заустављају на немилосрдношћу „Милосрдног анђела”, који је држао Србију под опсадом 78 дана убијајући људе и разарајући села, градове, фабрике, болнице, школе, медијске куће, мостове …

Тог 24. марта 1999. године освануо је дан као и сваки други. Јутарње сунце пробило се кроз облаке и обасјало Србију, најављујући неуобичајено топао дан за ово доба године, али и даноноћне црвене светлости са неба које су сејале смрт.

Иако на Косову и Метохији није било безбрижног одрастања ни живота за Србе због сталних притисака, насиља и демонстрација Албанаца, иако су нам најавили бомбе, народ је негде у себи мислио да се то, ипак, неће десити. Нисмо веровали да ће хришћански Запад ударити на хришћанско свето место, Косово и Метохију, са циљем да га отму и предају узурпатору.

Они мало мудрији и искуснији говорили су да ће Запад свој крвави пир на територији бивше нам државе окончати са КиМ, као и то да се прогон Срба из Републике Српске Крајине десио уз благослов Запада.

Тако је и било. Прве бомбе 19 најмоћнијих земаља света, пале су управо на Косово и Метохију, 24. марта 1999. године у вечерњим сатима. Претходиле су им Вокерове лажи о наводном масакру над цивилима у Рачку. Лаж је сустизала лаж те су највеће светске медијске куће без морала и етике, „Гебелсовом пропагандом” представиле Вокерову лаж као истину.

Сирене, детонације, разорени привредни и цивилни објекти, прасак стакла, облаци прашине, те болни јауци и крици за најмилијим постали су свакодневица у Србији.

Суморна времена сећања стварају горчину у устима и бес због неправде коју смо доживели.

 

Сваког новог дана се гледала смрт у очи. Летеле су нове бомбе и ракете, а довољан је био само један делић да вас убије или осакати.”

 

У том запљускивању плиме гађења на зло овог света које је Нато расипао по Србији, притиска нас и мучи терет искушења, како све то опростити. Сећања на паклене терете које је испуштао „Милосрдни анђео” не бледе.

Сваког новог дана се гледала смрт у очи. Летеле су нове бомбе и ракете, а довољан је био само један делић да вас убије или осакати.

Агресор је био немилосрдан а ваздушни удари стални. Убијали су нас и разарали нам домовину. Направили би мали предах па опет у крваве походе на малу и слободарску земљу. Мета смо били сви и нигде нисмо били сигурни. Бомбе су проналазиле своје жртве, а онда би стигла иронична саопштења убица да су то колатералне штете.
Агресорске бомбе угасиле су око 3.000 живота у Србији.

Био је то живот као у игри „руског рулета”, када господари смрт и верујеш, нећеш баш ти бити жртва. Можда ће те центар за новођење пилота прескочити.

Нека необјашњива сила, снага, емоција и жеља да помогнемо једни другима, држала је Србе тих дана бомбардовања на окупу и у јединству. Показали смо тада најбоље наше особине и да је живот јачи од смрти. Прохујало је 20 година, не могу се потиснути сећања, а пет година после марта 1999. године Албанци нас подсетише на ужасна мартовска страдања, извршивши страшан погром над Србима и нашим светињама. Опет март и нова трагедија Срба. У недељу се навршило 15 година од стравичног погрома Срба 2004. на КиМ, а у наредну недељу навршава се 20 година од агресије Нато пакта. Уместо да сложно уз молитву одајемо помен жртвама и саосећамо са породицама, подсећајући цео свет о стравичном погрому над српским народом и светињама на Космету, у свет је из Србије отишла слика јуришника са моторном тестером, ношени таласом агресије, разарајућим емоцијама и острашћености, без имало емпатије према Косову и Метохији и сопственим жртвама. Зашто баш на дан погрома пожелеше да силом преузму власт изазивањем хаоса и сукоба на улицама главног нам града? Зашто агресија баш у марту, као да нам није доста мартовских агресија?