„Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945-1969)“

ОБЈАВЉЕНА КЊИГА Др ИГОРА ВУКАДИНОВИЋА, историчара Балканолошког института САНУ

 

– Шездесетих година су се стотине милиона долара сливале на Косову и Метохију из остатка Србије и Југославије, што је омогућавало демографску експлозију Албанаца. Демографски процеси су до 1990. године били такви да су доводили у питање чак и српску већину на нивоу Србије, каже др Вукадиновић
Истраживач-сарадник на Балканолошком институту САНУ Др Игор Вукадиновић је своју истраживачку пажњу усмерио на савремену српску историју, посебно на савремену историју Косова и Метохије и југословенско-албанске односе. Докторску дисертацију на тему „Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945–1969)“ одбранио је 2020. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а потом објавио и књигу.
Др Игор Вукадиновић је свој рад засновао на истраживању необјављених архивских докумената. Поред Архива Југославије, Архива Србије, Дипломатског архива министарства спољних послова, Војног архива, Архива Војводине, извршена су истраживања у Архиву Косова у Приштини и Централном дражвном Архиву Албаније у Тирани. -У албанским партијским и државним документима дошло се до значајних података о догађањима у југословенском партијском врху шездесетих година, попут повезивања албанских руководилаца из Приштине са руководством Савеза комуниста Хрватске и албанском екстремном емиграцијом на Западу. У овим документима налазе се и потврде о масовном исељавању Срба са Косова и Метохије шездесетих година, иако је југословенски партијски врх у то време званично негирао ову појаву. Важан допринос књизи дали су и објављени историјски извори, дела мемоарског карактера, новине, научни чланици и монографије. У књизи је цитирано преко 500 публикација које су се на различите начине дотицале тему аутономије Косова и Метохије у Србије у социјалистичкој Југославији, каже др Вукадиновић.

Јаке веза Албанаца са Хрватима и Словенцима
Период који је Вукадиновић истраживао у научном раду је познат по Брозовом деловању, постављању Фадиља Хоџе да обавља високе државно-партијске функције у покрајинским органима Социјалистичке аутономне покрајине Косово и Метохија (АПКМ) као и у федералним органима СФРЈ. Ево шта нам је о томе рекао:
– Као и остали хрватски и словеначки комунисти у врху КПЈ, Броз је у Косову и Метохији видео простор на којем не треба дозволити потпуно успостављање српске државности, због чега су надлежности АСНОС-а као врховне власти Србије формиране 1944. године првобитно биле ограничене на преткумановску територију Србије. Формирање аутономних јединица у Србији и ограничавање републичке власти на том простору, који је обухватао више од трећине становништва и површине Србије, гарантовало је Хрватској статус економски и политички најснажније федералне јединице у Југославији. У таквим околностима, за најутицајнијег албанског комунисту у КПЈ и највишег албанског руководиоца на Косову и Метохији није изабран неки идеалистичан марксиста или пројугословенски оријентисан Албанац, него Фадиљ Хоџа, који се од почетка свог политичког деловања постављао као албански национални радник. Након сваког од бројних националистичких ексцеса које је Хоџа имао, његов положај у КПЈ није слабио, него је јачао, јер се таква фигура на челу извршне власти Косова уклапала у планове хрватско-словеначког партијског врха.
О томе на који начин је Фадиљ Хоџа остваривао везе са Шиптарима, касније названим Албанцима, у Албанији др Вукадиновић каже:
-Фадиљ Хоџа је у међуратном периоду живео у Албанији, где је завршио Вишу педагошку школу. На Косово и Метохију је дошао након окупације 1941. године као службеник министарства просвете фашистичког окупационог апарата. Након Бујанске конференције, на којој је формиран „Обласни народноослободилачки одбор Косова и Дукађина“, Хоџа је текст донете резолуције послао и Политбироу КПЈ и Енверу Хоџи као секретару КП Албаније. Фадиљ Хоџа се верности Тирани никада није одрекао, на шта најбоље указује његова порука албанском амбасадору у Југославији 1970. године да би се у случају рата између Југославије и Албаније он борио на страни Албаније, као „одани војник Енвера Хоџе“. У том тренутку Фадиљ Хоџа је био члан Извршног бироа Председништва СКЈ, највишег партијског органа у земљи, а касније је постао и члан Председништва СФРЈ.
У то време биле су јаке везе косовских Албанаца са Хрватима, а такође и са Словенциме што су Албанци касније вешто користили за идеју о отцепљењу на основу „права на самоопредељење до отцепљења“.

Пријатељство Фадиља Хоџе са Бакарићем
-Водећи хрватски и словеначки комунисти су у аутономији Косова и Метохије и присуству албанске националне мањине препознали потенцијал за слабљење и дестабилизацију Србије. Већ 1957. године Кардељ је у врху СКЈ пласирао питање националних мањина у Југославији, са циљем јачања положаја косовско-метохијских Албанаца. Он је инсистирао да се питање положаја националних мањина и аутономних јединица у Србији пребаци на савезни ниво власти, како би на решавање овог питања могли директно да утичу водећи хрватски и словеначки комунисти. Фадиљ Хоџа је био свестан ових околности, тако да је развио лично пријатељство са Владимиром Бакарићем, који је од 1944. до 1969. године био први човек Савеза комуниста Хрватске. Ови неформални односи су драстично интензивирани након Брионског пленума, када су Броз, Кардељ и Бакарић постали главни покровитељи албанских националних захтева и политике укидања српске власти у покрајинама, каже Вукадиновић.
Приликом истраживања обимне архивске грађе, историчари наилазе на велики број података, од којих су многи изненађујући. -На неки начин, цела моја перцепција епохе социјалистичке Југославије је значајно промењена након овог истраживања. Међу бројним подацима који су за мене били неочекивани, издвају је се они који показују са колико бруталности и немилосрдности су водећи хрватски и словеначки комунисти укидали надлежности Србије у покрајинама и подстицали експанзију албанског национализма на Косову, као и степен снишодљивости, опортунизма и колаборационизма код водећих српских комуниста, истиче др Вукадиновић.

• Познато је да државни врх у Тирани није имао никакве препреке да сарађује са Приштином. Срби су у периоду који је предмет истраживања нашег саговорника до дана данашњег, били под притиском, малтретирани, застрашивани и прогањани тако да је исељавање било констатно. На какве податаке је наилазио др В укадиновић?

-Подаци у које сам имао увид показују да је до нарушавања националне равнотеже на Косову и Метохији и почетка угрожавања безбедности Срба дошло крајем педесетих година, непосредно након што је југословенски партијски врх почео да посвећује посебну пажњу аутономији Косова и Метохије и положају Албанаца у Србији. Блаженопочивши Патријарх Павле, тадашњи епископ рашко-призренски, бележио је нападе на православне вернике и верске објекте и о томе обавештавао Синод СПЦ. Убрзо затим и безбедносни органи су почели да извештавају о погоршању међунационалних односа и почетку исељавања Срба. Републички секретар унутрашњих послова Војин Лукић је у извештају ЦК СК Србије 1962. године навео да је исељавање Срба са Косова и Метохије достигло такве размере да је постало озбиљан политички проблем.

Демографски процеси на КиМ данас иду другачије
Може ли се и како исправити наша кривица што нисмо приступили континуираном објављивању грађе о периоду који је обрадио научни истраживач др Вукадиновић и о етничком чишћењу Срба са Косова и Метохије како би се осветлила позадина збивања на Косову и Метохији?
-Иако је у српском интересу било расветљавање Брозове улоге у стварању политичке бомбе на Косову и Метохији, комунистичкој власти у Србији 80-их и 90-их година такав приступ није био у интересу, јер је би отворило питање одговорности највиших комунистичких функционера и српске политичке елите која је учествовала у спровођењу такве политике. Зато се српска национална платформа на Косову углавном усмеравала на далеке периоде историје попут средњовековне епохе, Велике сеобе Срба 1690. или „Призренске лиге“, док се о правим узроцима масовне сеобе Срба са Косова и Метохије 1945–1990. и демографске експлозије Албанаца није пуно говорило, иако је за проблеме и притисак са којим се Србија суочавала 90-их година разоткривање комунистичког периода било много значајније, каже Вукадиновић.

• Историчари често у својој методологији праве паралеле посматрајући упоредно поједине периоде. Питали смо др Вукадиновића да упореди период који је истраживао (1945-1969) са данашњим кретањима, догађајима и односом са косовским Албанцима?

-Постоје бројне сличности између две епохе, нарочито на пољу националног односа снага. Данас, као и тада, Албанци имају реалну власт на терену и контролишу извршну власт, правосуђе и органе силе, што се често злоупотребљава. Косовско-метохијски Срби су у неравноправном положају и у статусу грађана другог реда, што је био случај и тада. Ипак, док су тада људи у остатку Србије, под утицајем комунистичке пропаганде, са дозом охолости оптуживали косовско-метохијске Србе да су сами криви због исељавања из покрајине, игноришући њихов стварни положај и проблеме, данас људи у Србији показују много више емпатије и разумевања према Србима са Косова и Метохије. Осим тога, велика је разлика у економским и демографским процесима. Шездесетих година су се стотине милиона долара сливале на Косову и Метохију из остатка Србије и Југославије, што је омогућавало демографску експлозију Албанаца. Демографски процеси су до 1990. године били такви да су доводили у питање чак и српску већину на нивоу Србије. У последње три деценије дошло је до значајних промена по том питању и због масовног исељавања Албанаца из покрајине данас демографски процеси иду другачијим смером.
Иако је примарни циљ комуниста приликом везивања косовског чвора био стварање услова за дезинтеграцију Југославије, проблем је постао толико замршен да је остао нерешен и у деценијама након остваривања тог зацртаног циља. Упркос снажном инсистирању Запада да се српска државност у потпуности укине на Косову и Метохији, због међународног права и подршке Русије и Кине територијалној целовитости Србије и даље није могуће са сигурношћу предвидети коначан ишод овог вишедеценијског спора.

Ескалација исељавања Срба после Брионског пленума
-До праве ескалације исељавања Срба дошло је након Брионског пленума 1966. године, када је покрајинско руководство, уз подршку југословенског партијског врха, практично започело отворени прогон Срба из покрајине. Подаци Завода за статстику показују да је негативни миграциони салдо Срба на Косову и Метохији између 1961. и 1971. године износио преко 40.000 људи. Велики број људи, укључујући и партијске функционере попут Павла Јовићевића, надао се да ће личним молбама Брозу успети да се изборе за заустављање прогона Срба из покрајине. Међутим, Броз је брижљиво водио рачуна да процесе истискивања Србије из покрајина и експанзије Албанаца додатно појача. Након што су се подносиоци ових писама почетком 1969. године жалили да је Фадиљ Хоџа најодговорнији за прогон Срба са посла и њихов катастрофалан положај, Броз је Фадиља Хоџу наградио укључивањем у Извршни биро Председништва СКЈ, највиши партијски орган у држави, напомиње др Игор Вукадиновић
Славица Ђукић