БЕНЕФИТИ ВАШИНГТОНСКОГ СПОРАЗУМА

Пише: Рада Комазец

 

У жарено политичко лето полако јењава. Усталасано море политичких турбуленција, претећи је запљускивало српску лађу чији је кормилар Александар Вучић, чини се за сада, не окрзнуту провео кроз морске лавиринте сциле и харибде. У сијасет политичких разговора и преговора врхунац налета претећих таласа као да се претворио у бонацу морског опуштања и то баш у Вашингтону, у месту где се очекивала невиђена бура. Када су шватили да Вашингтонски споразум није уопште тако лош по Србију, лавина мржње према председнику Србије усмерена је ка тврдњи да Вашингтонски уговор није обавезујући. Све недоумице око улоге америчког председника у овом споразуму разјаснио је сам Гренел: „Трамп је ту био у улози сведока и потписао је писмо којим потврђује да ће заједно радити на спровођењу споразума“. Посредно или непосредно Вашингтонски споразум директно одређује однос са једном велесилом као што је САД и да су у њој у доброј мери покренуте и договорене добре ствари за нашу земљу. Реално сагледавање последица споразума уз таксативно набрајање плусева и минуса за Србе наводи на закључак да Вашингтонски договор више одговара Србији него Приштини, али понајвише иде у прилог успешности кампање самог Трампа за његов реизбор, који огромна већина Срба код нас и у свету, свакако, прижељкују. Један од очигледних бенефита за нашу земљу после договора у Белој кући је несумњиво раст угледа Србије, стагнација или чак значајна умањеност албанског политичког лобија у самом Вашингтону. Трампу није стран директан излив анимозитета према саговорницима, али према председнику Србије опходио се озбиљно, одговорно, чини се, са добром дозом уважавања као и симпатија, што указује макар и церемонијално на реалност новог третмана наше земље и њених интереса у целини. Критизерска подметања да је Вучић направио нагли заокрет у спољној политици не може се окаректерисати као став провучен кроз филтер политичких превирања, већ више као потреба да се председник Србије нападне свугде и увек уз очекивања слома његове политичке каријере макар и по цену колапса саме српске државе. Несистематичност њихових непрестаних критика не личи на студиозног предлагача и аутора тема који је у ту сврху прегледао адекватну и комплетну грађу. Квазиполитичар се од државника разликује по томе што не назире токове и развој догађаја које треба очекивати или бар предвидети, што га, уз евентуални дефицит мисаоности, чини непоузданим, неодговорним и сврстава у оквире политике рођене у ужасу празнине. Прави државник „нема привелегију“ засновану на реалним жељама, празним прокламацијама и нестварним обећањима, безидејност и безсадржајност већ претпоставку правилног расуђивања и доброг одлучивања. Да би критика била коректна, добронамерна и конструктивна, истина мора бити садржана у тачним подацима. Критике које услед промашености готово свих чињеница, саме по себи постају гротесне. Код дежурних критичара државне политике председника Вучића нејасно је, да ли је то само жал што су изостале на сусрету у Белој кући навијачки однос домаћина према Приштини и што је Александар Вучић разложно, одмерено и убедљиво аргументовано износио српски став и умесно штитио српске интересе пред једним од најмоћнијих људи планете. Кратак осврт на поједине тачке Вашингтонског српоразма показаће пуну успешност наступа српског председника на преговорима у Белој кући од којих смо, морамо признати, и те како стрепели. Неспорно да велики добитник овог споразума може бити Српска православна црква. Обавезујући договор Београда и Приштине о заштити религиозних објеката и промовисању религиозних слобода никако не иде у прилог Приштини, која је пренебегавала и одлуке свога тзв. уставног суда, беспризорно угрожавајући и сам опстанак српских светиња светске и хришћанске вредности. Албанци су већ покушали да дезавуишу ову тачку договора, путем „Кохе диторе“ и разно-разних историчара ревизиониста и фалсификатора који тврде, без икаквих материјалних доказа, да су српске светиње на КиМ древно албанско наслеђе. Али, након Вашингтонског договора тешко да ће у томе успети. Америчка међународна развојна финансијска корпорација долази у Београд ради отварања канцеларије и почетка пројеката кључних за економску нормализацију као што је „Аутопут мира“, железничка веза између Приштине и Мердара, обезбеђивње средстава за финансирање зајмова потребних за мала и средња предузећа као и додатни билатерални пројекти. То је подстрек за све западноевропске инвеститоре и кредитне агенције да улажу у Србију. САД препознаје Србију као локомотиву развоја у региону и зато само у Београду ДФЦ отвара канцеларију. Што се ЕУ тиче, она је несумљиво страховала хоће ли Вашингтонски договор пореметити нешто у њеном, до сада безуспешном, покушају да реши конфликт између Београда и Приштине. Нису одушевљени и по сваку цену би желели да минимизирају значај учешћа Беле куће у економском споразуму о нормализацији односа Београда и Приштине. Многи у ЕУ су били више него уверени да је конфликт коначно и дефинитивно разрешен признањем тзв. државе Косово. Изненада је косовско питање постављено на месту где су најмање очекивали. Решева се тамо где су мислили да је давно решено, али сада у чуду констатујући да не би желели да „кусају чорбу“ коју је Трамп закувао у трци за другим мандатом. Посебно су гневни на Гренела, Трамповог преговарача „булдожера”, који наредбе свога шефа ставља у први и једини план . Не треба сметнути с ума да су добри односи са Израелом истовремено утицајни и на наклоност моћног лобија јеврејског у самој Америци. Према томе, и сви односи са Израелом на овај или онај начин директно указују на оно што би се у будућности могло десити у билатералним односима са једном од најмоћнијих земаља света. Да ли је премештање амбасада Србије из Тел Авива у Јерусалим објективна реалност или потенцијална опасност за Србију није само питање за које се унапред зна да нема коначног одговора, бар не сада и одмах. Ниједан високи званичник Запада, поготово не Трамповог формата, ни званично ни експлицитно није окаректерисао Косово као већински муслимански ентитет, већ је уз име непризнате државе редовно користио термин „демократско друштво или млада косовска демократија“ итд. Јесте изненадни и неочекивани наговештај или обавеза признања Приштине од стране Израела један глас плус у збиру њихових признања, али може бити и гласова минус како наговештава Мухамед Набхар амбасадор Палестине у Београду, алудирајући на чланице Арапске лиге и Организацију исламске сарадње које би могле повући признање косовске независности. Израелско признање Косова јесте и те како важно, али, практично, не може да покрене нову лавину признања. На другој страни би иступање великог броја арапских земаља и државника исламског света отпризнању Косова задало неиздрживо болан ударац „косовској независности“. Односи Србије и Русије су толико прожети историјским факторима, верском истоветношћу, етничком сличношћу, словенском повезаношћу, братским осећањем блискости да би и илузорно било, да на Западу пожељна диверзификација извора енергије, захлади и подрије ове односе. Доследност, сталност и искрена подршка Руске Федерације Ср
бији је трајна, неспорна и непобитна категорија. То, уосталом, често понављају и Лавров и сам Путин у неретким контактима са нашим председником. Србија није само гасно зависна од Русије, везе међу нама су готово непрекидне и нераскидиве у свим сферама. Што се Кине тиче принципијелност и доследност кинеске подршке Србији испољава све облике правилности таквог понашања, а потврђује постојаност братског и „челичног” пријатељства, па самим тим обустава наше набавке „непоуздане 5Г опреме“ не може грубо нарушити све обимније економске односе са најперспективнијом привредном силом света. Судар економског надметања Истока и Запада у Србији даје нашој земљи развојну шансу. Што се тиче „мини Шенгена“, самим тим што је Приштина алергична на сам помен „мини Шенгена“, чини се, да у доброј мери ремети део концепције о „великој Албанији“ и обесмишљава саму идеју о тој авантури. Са наше тачке гледишта промет људи, услуга, идеја робе и капитала је сасвим у реду. Будимо искрени, све до Вашингтонског споразума, 4. септембра, званичници САД су искључиво и само тражили од Србије да призна тзв. независно Косово. Да је Вашингтонски договор, ипак, повољан по Србију, а Трамп благонаклон показатељ је и у томе што Хашим Тачи, иако симпатизер Бајдена, покушава да приволи и окрене Трампа искључиво на албанску страну, додељујући му признање „Орден слободе“ у знак захвалности за амерички допринос „слободи Косова“ и јачање мира и стабилности у земљама Западног Балкана. У косовској скупштини након извештаја Авдулаха Хотија, шеф парламентарне групе Покрета Самоопредељење, Реџеп Сељими оштро је критиковао Хотија истичући да је у овом случају највећи добитник Србија, јер је добила „приступ Јадрану, сувласништво над Газиводама, демонтирање државне границе и остварења идеје за „мини Шенген“. Демократска партија Косова оптужила је Хотија за прихватање, да се тачка која је предвиђала узајамно признање Косова и Србије уклони из документа. Лепеза бројних сусрета председника Вучића са најважнијим светским државницима допуњује се сусретом са актуелним председником САД, уз готово извесну могућност и очекивани реизбор Трампа и његову скорашњу посету Србији. Упркос турбуленцијама на немирној светској политичкој сцени, још једна врата Србији, можда и најважнија, не само симболичном доделом кључева Беле куће Александру Вучићу, за сада су отворена.