Без дечје граје село нема будућност

 До рата 1999. године у Брестовику живело око 700 Срба. Данас се њихов број свео на петнаестак углавном старијих

 

 

Око пет километара удаљено од Пећи налази се некада велико, а данас малено повратничко српско село Брестовик. Легенда каже да је име добило по шумама брестова које су некада красиле ове крајеве подно далеких, оштрих врхова Проклетија. И ово метохијско место у коме је до рата живело око 700 српских душа доживело је страдање након повлачења у то време југословенских полицијских и војних јединица с Косова и Метохије. Куће и окућнице су порушене, а становништво протерано од стране екстремних Албанаца у време када су на ове просторе већ увелико крочиле међународне мировне снаге. Ипак, како се може чути од малобројних повратника, а данас их је у селу петнаестак, Бог је пре свега уредио да село на остане пусто, те је 2004. године оно поново заживело, мада живот ни изблиза није оном некадашњем. У селу нема оне дечје граје ко некада, не вију се свадбена кола, премало је радости, а у срцима средовечних повратника тиња туга која постаје јака, нарочито у моментима не тако ретким када се сете не тако давних предратних  година када је живот овде био сасвим другачији, обојен срећом и спокојством. – Живим сам, јер немам своју породицу. Вратио сам се из Србије да тако кажем, када сам добио отказ на послу, 2010. године. Сад већ имам неке године када је касно за промене. Живим што би се рекло од данас до сутра и не тражим од живота пуно. Ту сам где сам. Нико ме не дира за сада, никога не дирам – вели 65-годошњи Драгомир Куч. Један је од малобројних повратника у Брестовик. У суседству, на пар метара удаљеној кући од његове живе његови зет и сестра, такође повратници. Драгомир се не радо присећа, како каже, тих тешких дана када је са својим сународницима морао да напусти родни дом, који је убрзо порушен. И њему и другим повратницима у Брестовик саграђене су нове куће, али малене и неизмалтерисане, ни налик оним њиховим какве су имали до рата, зиданим од камена али лепим.

– Но шта је ту је. Да једемо и пијемо имамо. Нисмо гладни и жедни, мада године притискају, а са њима и болести долазе, али мора да се живи – додаје Драгомир. Тог дана када смо га посетили, на шпорету на дрва, такозваном „смедеревцу” крчкао се пасуљ. – Скувам ја тако себи и пасуљ и кромпир. Купим у граду. Некада смо имали у изобиљу и пасуља и свега. Нисмо морали да купујемо. Имали смо своје. Плодна је ово земља. Камен да бациш у њу никао би. Једно време кад сам се вратио сејао сам кукуруз, али лопови дођу и покраду, таман кад стаса, и одустао сам – каже  Драгомир. Недалеко од његовог скромног повратничког дома налази се, такође малена неизмалтерисана кућа у власништву средовечног Жарка Пешића. Надомак те куће, остаци зидина његовог порушеног дома, кога су звали вила и у коме су у годинама пре рата у миру и слози живела бројна чељад Жаркове фамилије. Жаркова породица, жена и деца живе у Крагујевцу. Дођу с времена на време у Брестовик, али на кратко. Жарко, како каже, живи на релацији Брестовик – Шумадија, мада већи део времена проводи у свом завичају. Ових дана надомак куће посејао је понешто од поврћа. Жао му вели да плодна земља лежи пуста. У Брестовику је након рата саграђено 70 домова.  Већина српских су празна, а у већем броју кућа на улазу у село насељени су Роми. У једној од кућа је и сеоска амбуланта, али у њу лекар не долази. Малобројни брестовички Срби код лекара одлазе у Гораждевац, а по  неко и код приватника, како кажу, Албанаца у Пећи. За сада у Брестовику, како нам рекоше, када су у питању комшије друге вере, живе једни поред других. Срби који су одлучили да се не враћају, продају своју дедовину овде. Млади се у селу на прсте могу избројати и како се може чути чим стасају за посао, одлазе, јер у ширем окружењу да пронађу неко стално запослење шансе су више него мале. А од скромне социјале не желе да живе у годинама када су у пуној радној снази. Брестовички Срби када говоре о будућности села кажу: „Не греје нас баш сунце”, јер како год, без младих, без дечје граје, село нема своју будућност. А у Брестовику нема дечје граје. С.Ивковић