среда, 22. септембра 2021. | 03:38

Било би више верника да је безбездно

Црква Св Николе у Приштини – настанак, уништавање и обнова.

 

Црква Св Никола у Приштини је током мартовског погорма 2004. године скоро сасвим разорена и попаљена. Црква је обновљена у периоду 2005-2008. године. Данас је Срби само пов ремено посећују а незнатан број верника је и на литургијама. И тако већ 22 године од рата 1999. године


У Приштини постоји и обновљена је православна српска црква Свети Никола, смештена на левој страни пута према излетишту Грмији на узвишеном месту некадашње Варош-махале, у којој су у 19. веку становали само Срби. Црква Светог Николе у Приштини саграђена је 1830. године на темељима старије цркве. Црква је изграђена тек након великог труда тадашњих Срба из Приштине да од султана добију дозволу да изграде свој храм. До тада су се службе вршиле по хришћанским кућма. Северно од цркве смештено је старо православно гробље.Српска православна црква Св Никола у Приштини има статус споменика културе, а о њој води бригу Покрајински завод за заштиту споменика Приштина, од 1999. године измештен у Лепосавићу. Трагајући за подацима како је настајала, шта су претрпели и грађевина и свештенство и верници којима је она била и остала утошичте, мало смо извора нашли о њој. И поред тога што ова црква има значајно место у историји Српске православне цркве и црквене уметности на овом подручју, она није била предмет озбиљније студије. Извори за њено проучавање су врло оскудни, јер веродостојна документација о грађењу и украшавању цркве није сачувана. Детаљнији опис цркве и града Приштине дат је у запису Бранислава Нушића из 1903. године.Први стручни чланак објављен је тек 1993.године.
Претрпела штету па обновљена
Прве значајније измене новија црква Светог Николе у Приштини је доживела почетком20. века, а онда на његовом крају. Током егзодуса Срба са Косова и Метохије од стране Албанаца марта 2004. године црква Св Николе је била запаљена. Тада је изгорео знатан грађевински део цркве као и целокупна архива , иконе и вредан иконостас дебарских мајстора из 19. века. – Црква Светог Николе у Приштини, према извештају КФОР/УНМИК од 18. март 2004.– нападнута је од стране Албанских екстремиста – који су отварили ватру из аутоматског оружја. Пет српских породица и свештеник евакуисани су од стране КФОР-а из старе цркве, а у сукобима је повређен међународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква је потом запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила. Цркву су потом Албанци спалили заједно са парохијским домом. Том приликом у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас у ораховом дрвету, десетине икона и целокупна црквена архива, према изјавама протојереја Мирослава Попадића, тада старешине ове цркве.
У периоду 2005-2008 године објекат цркве је споља и изнутра рестауриран и конзервиран, а црквена порта је сређена. Након разарања од стране Албанаца 2004. године у периоду од 2005. до 2007. године изведене су одређене рестаураторације и том приликом је поправљен оштећени камен и опека у зидовима, прозори и врата су замењени новим, саниран је кровни покривач, а извршена је и поправка унутрашњости. Радови на обнови, санација и реконструкцији звоника, крстионице и парохијског дома звоника започети су 2006. а окончани 2008.године. У истом периоду сређено је и гробље (реконструисан је оградни зид око гробља и санаирани су стари надгробни споменици).
У пламену изгорео вредан иконостас
О страдању и уништавању Српске православне Цркве Св Никола у Приштини, затражили смо одговор и од др Јелене Павличић Шарић, доцента на ФУ Универзитета у Приштини са измештеним седиштем у Косовској Митровици, историчара уметности која је радила истраживања о њој.
-Ова црква је оштећена од стране локалних Албанаца током 1999. а након доласка снага КФОР-а на Косово и Метохију, да би потом 2004. године, у мартовском погрому била скоро сасвим разорена. Том приликом је страдао кров цркве, фреске су оштећене пламеном и гаром, док је изгорела целокупна архива, библиотека, иконе као и вредан иконостас дебарских мајстора из 19. века, због којег је црква својевремено и стављена под заштиту државе као културно добро. Тада је угрожен и живот свештеника који је служио у цркви, и његове породице, који су били принуђени да потом напусте Приштину, каже др Павличић Шарић.
Црква Св. Николе ни данас није безбедна јер је окружена албанским већинским становништвом у Приштини, међу којима је и оних чије су реакције често непријатељске. Поред те физичке небезбедности, трајање ове цркве зависи од свих Срба и других који је памте, посећују, у њој се крсте, венчавају и славе. Зато је важно што се у њој и данас активно служи литургија и верници се редовно, а посебно за велике празнике, окупљају. Одржавају се, такође, и неке културне манифестације.

Дигитализација, добар метод заштите
Када је реч о чувању ове приштинске цркве мора се рећи да је почетком 90-их година прошлог века начињена богата фотодокументација дрвеног иконостаса којег су у 19. веку израдили дебарски копаничари, јер је он и био предмет заштите, напомиње наша сагов орница. А како је 2004. године овај иконостас сасвим изгорео још је драгоценија фотодокументација коју чува Републички завод за заштиту споменика културе. Та је документација једино преостало сведочанство о старом иконсотасу цркве Св Никола у Приштини.
Црква св. Николе добар пример тога колико је документација о наслеђу и његова доступност важна, ако не и кључна. Она је не само извор за проучавање, већ и ”оживљавање споменика” кроз његову реконструкцију и друге методе заштите. Цркву бране и доласци Срба у светињу и литургијски живот који је како-тако одвијао бар до епидемије и пандемије коронавируса током прошле и ове године.
Срби се на Косову и Метохији стално сусрећу са покушајима кривотворења идентитета српског споменичког наслеђа од стране Албанаца. Зато је памћење сачувано у разним медијима прави начин трајног очувања верског, кулутрног и сваког другог наслеђа. Стварање документације, копирање фресака, рукописа, као и дигитализација споменика су један од метода заштите који би требало да буду темељни део сваке заштите. Њима се чувају неке карактеристике споменика али и сазнање о њему, које и јесте главно ”оружје” у очувању идентитета споменика. Цркву Св Никола стари Приштевци и други Срби само повремено посећују а незнатан број верника је и на литургијама. Било би и верника више у безбеднијим условима.
Легенда: Славица Ђукић

Подели на: