Број становника се поново смањује

У Жачу је до 1999. године живело неколико стотина Срба у 79 домова. Протерани су и куће и окућнице су им биле уништене, али се један број мештана, ипак, вратио у свој завичај током 2010. године, када је кренула изградња 24 куће. Живот у Жачу је једно време након повратка почео да цвета, али се у новије време ситуација мења. Данас Срби овде живе у десетак домова

 

 

До рата 1999. године село Жач било је једно од већих српских села на територији општине Исток у коме је било 79 српских домова пуних чељади и вредних домаћина. Торови и стаје бејаху пуни марве, а сваки педаљ плодне земље бејаше обрађиван. Међутим, након што су се југословенске војне и полицијске снаге повукле с простора Косова и Метохије и Срби у Жачу су били остављени на милост и немилост екстремиста. Протерани су са својих вековних огњишта, а њихови богати домови и окућнице уништени и претворени у згаришта и руине. Шуме и воћњаци посечени, бунари затрпани. Црква уништена, гробље оскрнављено. Већина Жачана се тада раселила по централној Србији, али многи од њих с надом да ће се поново вратити у свој завичај. Тако је и било. Током марта 2010. године протерани, мада не сви Срби из Жача, почели су да се враћају у своје спаљено, уништено село. Спавали су под шаторима, али с јаком вољом да поново наставе живот у завичају упркос томе што је њихов повратак наилазио на отпор екстремних Албанаца у окружењу. Било је и каменовања и крађе грађевинског материјала, свакодневних провокација, али је, ипак, живот Срба у Жачу поново настављен. Саграђене су током 2011. године 24 куће, типичне „повратничке” ни налик оним некада богатим домовима Жачана. Међутим, током година вредни домаћини су их дограђивали и проширивали. Поново се у овом обновљеном повратничком селу чуо плач новорођенчади. У једном моменту било је око двадесетак малишана. Међутим, у новије време ситуација што се тиче броја повратника у Жачу, селу које је словило за једно од места са успешнијим процесом повратка, се мења. Она деца која су у међувремену стасала и завршила школу, суочила су се са чињеницом да у ширем окружењу не могу да нађу запослење и обезбеде сигурну материјалну егзистенцију те су кренули како овде кажу „трбухом за крухом”, углавном пут Централне Србије, тако да се број становника овде осипа. Данас преостали Срби у Жачу живе у десетак домаћинстава. Једно од њих је и домаћинство Небојше Дрљевића који се након прогона вратио у село 2010. године. Када је наставио живот у обновљеном дому, кренуо је поново да обрађује имање. Током неколико година је његово домаћинство и газдинство које се проширивало важило за једно од јачих у Жачу, а Небојша за успешног домаћина и узорног пољопривредника који је обрађивао пет хектара земље. Када смо недавно посетили његово домаћинство затекли смо га у кући са млађим синчићем Лазаром, дечкићем од око десетак година. Старији син који му се недавно оженио и снаја му не бејаху кући. А жена му, како рече Небојша, отишла из Жача поново у централну Србију из здравствених разлога. И тамо борави већ неко дуже време. – Изгубио сам некако вољу у последње време. Немам више онај елан да радим земљу и да се бавим сточарством који сам имао када сам се вратио. Син нема стално запослење. Ради у Манастиру Дечани, али то му није стални посао. Ето скоро се оженио, али ако се нешто не промени и ако не нађе стални посао и он и снаја ми, не верујем да ће да остану овде. Дај Боже да ће да остану овде, али тешко. И он ће да оде, к‘о што је учинила и већина младих из ове Осојанске долине у новије време – прича нам Небојша. – Жена је морала да оде. Није имала овде где да се лечи. Кажем вам, изгубио сам некако скроз вољу. И ја немам сигурна и стална примања. Имао сам проблема са новцем, који сам примао на име социјалне помоћи. Укидали су ми. Нешто се ту радило, што мени није јасно, око тих исплата. Покушавам да решим тај проблем. Иначе, jедно време мислио сам да може да се живи од пољопривреде, сточарства, али не иде, посебно не овде у овим нашим условима. Пре неки дан дошли и искључили ми струју у кући, јер нисам имао одакле да платим. Да вам кажем искрено један Албанац ми позајмио 200 евра те сам платио дуг за струју – додаје Небојша. Кућа у којој живе Дрљевићи од 75 квадратних метара дограђена, лепо сређена унутрашњост. На једном од зидова слика Небојшиног деде Мира на белом коњу. Био је, каже Небојша, солунски борац и виђени домаћин и његов деда. Све то имање које има, стицали су знојем и поштеним радом његови преци. – Кад сам морао да напустим Жач, када су нас протерали, мислио сам да ћу умрети од туге, да ће ми срце пући, али некако сам имао наду да ћу се вратити. И када смо се вратили био сам најсрећнији човек на свету, чини ми се. Није ми тешко падао тај живот под шатором једно време, док нам кућа није направљена. А ево сада поново дошло време да сам изгубио вољу и просто више не знам шта да мислим. Понекад ми се по глави врзмају мисли да оставимо ово и одемо, али срце ипак још увек каже не – прича нам тихим гласом Небојша. У суседној кући до његове живи Небојшин отац Милисав који је и најстарији Србин у Жачу. Ушао је у 93 годину живота. Рече нам да га здравље све до скоро добро служило, али да га у новије време издају слух и вид. Деда Милисав се с носталгијом сећа дана када је живот у Жачу бујао. И њега и сина му Небојшу, како нам рекоше, боли и тишти то што се број Срба овде поново смањује и не само у Жачу већ и околним повратничким местима. Безбедносна ситуација у Жачу је данас нешто боља у односу на период када су се Срби у Жачу вратили, када су готово свакодневно били изложени у најмању руку провокацијама екстремних Албанаца. Међутим, како истичу преостали Срби у овом повратничком месту, ипак, сва нека негативна дешавања која се тичу подизања међуетничких тензија између Срба и Албанаца у другим срединама на Косову и Метохији рефлектују се у некој мери и на међуетничке односе у Метохији и да увек постоји тај неки осећај неизвесности. С. Ивковић