Чекић и наковањ су нам у крви

 – Сматрам успехом када направим добру секиру, на пример, па ми се муштерија захвали на добро урађеном послу. Поред мене и браће је увек отац који нас и даље саветује и учи како треба да радимо – кажe млади ковач Алмир

 

 

Породица Арифи из Јањева се ковачким занатом бави већ четврту генерацију заредом. Алмир, један од најлмађих ковача у овој породици, прича да је њихову ковачку радионицу основао његов прадеда, наследио је деда, потом његов отац. Сада у две радионице, у Грачаници и Јањеву, ради заједно са два брата и оцем. – Ми смо ковачи, али и бравари, почиње Алмир своју причу за „ Јединство” о овом старом занату и наставља: „Имам шестогодишњег сина Емира који обожава да време проводи у ковачници и већ показује велико интересовање за овај посао, али видећемо да ли ће тако да остане. За сада се чини да ће наставити овај посао, који је, да тако кажем, у крви наше породице”. Алмир објашњава да његов старији брат ради само ограде од кованог гвожђа, као и капије, док остали израђују секире различитих тежина, кале их, клепају, као и сав други алат. Израђују и роштиље, лимене пећи, на којима се углавном спрема зимница, али и друге предмете за кућу. На питање шта је основно од алата што сваки ковач мора да има, Алмир наглашава ковачка клешта којима се окреће гвожђе у ватри, али и држи док се клепа, затим чекић и наковањ. Алат са којим он ради у радионици у Грачаници стар је око 40 година и посебно издваја стегу, која је старинска, али служи као и првог дана када је купљена. У радионици у Јањеву алат је још старији, с тим да први алат са којим је радио њихов прадеда чувају као успомену. То је мех којим се распирује ватра, наковањ и чекић. То су музејски примерци и долазили су људи из музеја да их откупе, али Арифи то не продају. Породица Арифи у својим радионицама скорo сав посао ради на старински начин. Прво што се уради ујутро јесте да се заложи ватра како би се формирао жар од ћумура. У тај жар се загрева гвожђе док не буде потпуно ужарено и онда креће процес клепања и каљења у води, с тим да се гвожђе обавезно два пута загрева. Затим се секира, нож, крамп, или шта већ праве, оштри такође на старински начин, а то је на точку који се окреће кроз воду.

– Сав процес се одвија кроз ватру и воду, да тако кажем. Брусилицу скоро и да не користимо, осим ако неко од муштерија не тражи да се све полира због сјаја. Тако направљена секира, на пример, кад прође процес каљена, не може да се искриви или савије, буквално може ексер да пресече да се не оштети – објашњава Алмир. Да су Арифи добри ковачи најбоље потврђује чињеница да се већ деценијама баве овим послом и да од њега не одустају. Са поносом кажу да имају муштерије које код њих долазе већ 30, 40 година. – Наш ковачки занат је сезонски. Свако годишње доба изискује различити алат, па се тако и наш посао прилагођава сезони. Сада клепамо, на пример, раонике за плугове, јер ближи се јесен и сезона орања. Траже се и секире, или нове, или да се старе клепају и оштре, јер идемо ка зими. Оштримо и клепамо мотике, ашове, крампове, све што људи на селу користе – прича Алмир и показује крамп који је тог јутра калио и који је још увек био у води да се хлади, али и две секире које је клепао. Према његовим речима, од ковачког заната може да се живи, али не и обогати. Они имају довољно да плате све дажбине, и да остане за потребе њихових породица, али за нека већа улагања не могу да издвоје новац. Алмир каже да прате новине, и да су свесни да је и ковачки занат напредовао, али они због финансија не могу да иду у корак са њима. Добро би им дошао у радионици апарат за варење, затим и апарат за заваривање тањег лима или жице, веће брусилице и бушилице, али и модернија машина за полирање и оштрење сечива. Алмир прича и како су покушавали да запосле раднике, како је његов отац имао жељу за занат и своје знање подели са другима, али да свако дође у радионицу на неколико дана и оде када схвати да треба доста да се ради, да то није најчистији посао. – Мени је ковачки занат у венама, па ми зато ништа није тешко. Не пада ми тешко ни врућина, ни прашина, јер волим да радим са гвожђем. Сматрам успехом када направим добру секиру, када муштерија буде задовољна и када ми захвали на добро урађеном послу па се изнова врати у радионицу. Поред мене и браће је увек наш отац који нас и даље саветује и учи како треба да радимо – казао нам је Алмир. Наш саговорник са посебним уживањем прича да воли да израђује ножеве, сабље и секире по наруџбини.

– Има људи који то воле да имају као украс у кући, па наручују. Такву врсту оружја калимо са уљем које даје посебну јачину. То су углавном колекционари. Овог лета су туристи долазили у Грачаницу и када прођу поред радње сврате да купе секиру – прича Алмир и додаје да је то вероватно због саме радње где је настала, јер тешко да у Немачкој или Швајцарској још увек има оваквих ковачница. Породица Арифи је радњу у Грачаници отворила пре четири године. Њихове муштерије су Срби из свих околних српских села и та сарадња траје деценијама, на обострано задовољство. М.Чанковић