ЧУВАЈМО ЈЕДИНСТВО И НАЦИОНАЛНУ КУЛТУРУ

Култура трпи страшан удар дехуманизације, удар отуђења, отуђивања од свог порекла, уопште претвара је у нижу категорију. Млади уметници треба да се држе свога тла, свог порекла, своје традиције, да буду свој на своме, јер он је за свет интересантан само ако из свога народа, из своје земље донесе нешто ново – казао је академик Басара

 

 

Забелели су се врхови Шаре у његовом завичају. Снег је завејао и ливаде по којима је чувао стадо. Пут му је дугачак скоро један век од дечака, сеоског слуге, до академика. Да не може да се одвоји од отетог завичаја сведоче његове скулптуре јединственог и препознатљивог уметничког израза, инспирисане завичајем и националном историјом. Прича да се сваког дана сећа свих стаза, брда, долина, завичајних река и потока, али и тешког живота српског човека на Косову и Метохији. Саговорник „Јединства” о уметности и Косову и Метохији је вајар и академик Светомир Арсић Басара.

• Да ли је било срећних дана за Србе на Косову и Метохији ?

Родио сам се тамо, одрастао и провео радни век. Нико не може боље да исприча о српској трагедији и опстајању у тешким животним околностима од мене. Сиромаштво, ратове, политичке неправде, стална потискивања Срба и на крају прогон доживео сам на сопственој кожи. За Србе на КиМ није никад било добро. Судбина тог краја је да робује од Косовске битке. Ја делим судбину са тим народом и последице таквог стања. Косово и Метохија је било у ропству 634 године. Било је само 25 година слободно. Ослобођено је 1912. после Балканског првог рата, па опет пало под ропство, аустријско, бугарско. Ослобођено је 1918. године, а 1941. поново изгубило слободу. У току рата против Хитлерових освајача, определило се за партизанску борбу, и ту је дошло до великог страдања. Срби су то урадили с надом и вером да ће коначно добити праву слободу. Дошло је Титово време и оно је упало у још веће ропство које је на крају било фатално за српски народ на Косову. Тада је српски народ на Косову и у Метохији, како ја то обично подвлачим, био препуштен сам себи, без икакве заштите. Не само што је био изложен шиптарском сепаратизму, него је и српском аутошовинизму. Комунистичка политика на Косову је била таква да се Србин уништава, да му се не да никаква прилика, не сме да му се да да остане жив.

• Како сте Ви успели да постанете врхунски уметник, упркос свим тим недаћама и искушењима с којима сте се свакодневно суочавали?

Та борба за опстанак мобилише целог човека. Мобилише све његове способности. Ја сам од Бога добио дар да будем вајар и томе нико није могао да стане на пут. То је божији дар. Никола Тесла је својевремено рекао да Бог повремено шаље одређене људе који ће да обаве неки посао, да помере човечанство напред. Тесла је један од тих великих светских имена који је дошао на овај свет да целом човечанству учини да искорачи у јачу и бољу људску цивилизацију. Мени није у тој мери, а у вајарској Бог ми је подарио све што ми је било потребно. У томе ми нико није могао да стане на пут. Таленат не може нико да заустави. Може само да убије ту личност, али не и његов унутрашњи нагон за стваралаштвом. Са тим се човек роди.

• Ко је први открио ваш таленат ?

Ја сам од рођења одмах све умео да урадим. У школи смо имали лепо писање, које ми је у првом разреду предавао млади учитељ Голуб. На крају године дошла је његова вереница. Присуствовала је последњем часу и на крају је питала ко је најбољи ђак. Учитељ је показао на мене и рекао јој: „Да видиш што он лепо пише”. Она је рекла: „Ајде да видимо, нека нешто напише”. Ја сам изашао испред табле и рекао: „Знам шта ћеш да напишеш – шума је зелена”. Написао сам исто као у буквару, никакве разлике није било. То је осећај, та коса танка, па усправна дебела. То је као на виолини кад се свира, па подигни, спусти, појачај, или да утоне тон и глас. Онда је учитељ рекао: „Погледајте како је лепо, просто човек да плати па да гледа”. „Е, баш и да платим”, рекла је његова вереница и дала ми два динара. Био је то велики новац за мене тада.

• Када причамо о просветним радницима, зар нису после рата довођени из централне Србије професори и учитељи да еманципују Албанце?

У току рата дошло је до промене становништва. Сто хиљада Срба је морало да бежи са Косова, јер су били изложени арнаутском терору, а исто толико Албанаца је дошло из Албаније. Са том групом дошли су и њихови учитељи. Они су отварали своје школе. По завршетку рата, Скупштина Србије изгласала је закон да Срби не смеју да се врате на своја огњишта, а Албанцима је дала право да буду равноправни грађани ове земље. Значи, Комунистичка партија је апсолутно и циљано извршила промену структуре становништва на Косову и Метохији. То је било заостало подручје, индустријски, привредно и уопште. Седамдесет посто Срба било је неписмено, а сто посто Албанаца. Била је потребна помоћ да се њихова еманципација што пре обави. То је била политика, и онда су долазили Срби у помоћ. Они су послужили само као мост да Албанци пређу на другу обалу, те је онда дато све на њихово школовање и убрзан процес еманципације. Није се штедео новац за то. Они су слали своје људе на студије од Токија до Њујорка Свуда је било Албанаца. На пример, Шућур Нимани, мој колега сликар је специјализирао у Токију. Сваке недеље је долазио на викенд на Косово. Можете да замислите који су то трошкови и које су то паре одлазиле када он може да сваке недеље путује за Токијо, да иде кад хоће и да дође кад хоће. После је тамо приредио изложбу и одштампао огромни каталог који много кошта.

• Шта сте Ви добили?

Мене су као Србина спутавали. Спутавали су ме да могу уопште да живим. На пример, испуњавао сам све услове да добијем стипендију: учесник сам у рату, члан партије, сиромах, немам ништа, одличан ученик, али не могу да је добијем. Одбијен сам с образложењем да из финансијских разлога нису у стању да ми дају стипендију. То је био пример да се Србин са Косова уопште не прими нигде, па ни на студије. Њему је било забрањено. Дат је задатак да Срби нестану. Напустила га је и српска Влада у Београду. Оборили су ме на дипломском испиту, иако је био добро спремљен и урађен. После много година било ми је јасно зашто је све то рађено против мене – зато што сам Србин. Нису ми дозволи ни да упишем трећи степен. Када сам отишао да подигнем документацију, у студентској служби сам срео декана, кад је већ ту, питао сам га зашто не могу да будем примљен. Навео је неке разлоге од којих је један био да сам престарео. Рекао сам му да то не може да буде оправдање, и да ми Устав дозвољава да бирам време кад ћу да студирам. Тада није би- ло ограничено. Није ни сада. Можеш да упишеш факултет и у стотој години. Али, за мене као не може. Рекао је и да нема новца, на шта сам одговорио да ћу ја да плаћам. „Ти си афирмисан, не треба ти даље школовање”, био је његов следећи аргумент. Онда сам ја окренуо другу страну: „Ја сам мислио да су моји радови слаби, па ме зато нисте примили. Ви сте ову државну институцију претворили у обичну приватну прћију. Ви нисте плаћени да ми затварате пут, да ме обарате. А сада ми не дате да даље упишем. Значи, свуда ми препреку стављате. Једно да запамтите, да ја будем најбољи вајар, то ми нико не може препречити”, рекао сам и демонстративно отишао.

• Да ли сте имали прилике да се касније сусретнете и разговарате?

После пар месеци смо се нашли у Дому инжињера и техничара на неком скупу. Пришао ми је за време паузе и рекао: „Знаш, ја сам добро размислио о свему што си ми рекао. Ти да дођеш да упишеш”. И ја сма после уписао. Био је частан човек, па је погазио ту наредбу. Ја само причам конкретне, сликовите случајеве.

• Када долази Ваше време, прве награде, прве похвале? Који је то период Вашег стварања?

Мени није био проблем стварање, а запажен сам још у партизанима. У радничкој чети штаба дивизије у Приштини, на зидним новинама сам спонтано цртао нови грб. Комесар ме је погледао и рекао: „Овај наш курир баш има смисла за цртање”. Ја тога нисам ни био свестан, за мене је то било нешто нормално. Пошто сам као млад учествовао у рату, требало је да нас шаљу у Чехословачку или у Совјетски Савез. Ја то нисам хтео, био сам преморен, и једва сам чекао да одем кући. Комесар ми је рекао да грешим јер имам таленат за цртање, који ће тамо одмах да запазе. Сада знам да сам направио велику грешку, чега тада нисам био свестан. Да сам отишао у Чешку или Совјетски Савез првих дана, код првог задатка кад би се нешто цртало, одмах бих одлично урадио. Запазили би ме они који знају шта то вреди и колико вреди.

• Кад сте већ формирани као вајар, уметник је ли и тада било присутно фаворизовање Албанаца на штету Срба?

На Косову је од ослобођења кренула афирмација Шиптара, како су се они тада званично називали. На пример, њих нема али мора да их буде, треба их створити. Мора да се створи Шиптар сликар, глумац, научник, и то брзо, да се партија хвали свету како је она један неписмен народ брзо подигла. Тако они добијају звања која не заслужују по знању. На пример, Мусли, будући сликар, примљен је после друге године у Пећи. Доведен је у Академију и тамо, наравно, све мора да се слави, мора да се чује, да се зна. Онда се откупљује његов рад у Приштини, где сам ја завршио студије. На пример, њему откупе триста пута, а мени хоће једанпут. Онда је он био декан, а ја продекан, иако је млађи од мене шест година. Јер, то се отвара за Шиптаре, а Срби су ту само да служе, да статирају, да раде. Једном ми је рекао да има радосну вест за нас, да хоће да нам откупе по један рад. Рекао сам да немам ништа за продају. У ствари, ја бих продао, треба ми новац, али нећу да они мени једном купе, њему триста пута и да се поравњамо. То не може тако. Он је одмах то схватио, поцрвенео и оборио главу. Тада је у Приштину долазио Тито, који је с Јованком присуствовао церемонији куповине Муслијеве слике која му је предата. То је било страшно.

• Причало се да је једна ваша скулптура завршила у тоалету?

Откупили су ми једном једну скулптуру. Та модерна, савршена скулптура била је код Махмута Бакалија. Једном приликом, дошао је код њега аташе за културу из аустријске амбасаде. Запазио је ту модерну и квалитетну скулптуру и питао откуд она ту. После извесног времена чуо сам да је моја скулптура у тоалету. Отишао сам и нашао је испред улаза у тоалет. На њу су чистачице качиле своје крпе, метле итд. Скулптура је била сва мокра. Сутрадан сам рекао једном студенту који је имао кола да оде и узме моју скулптуру из тоалета Покрајинског комитета. Он је отишао и узео скулптуру. Нико га ништа није питао. После сам је освежио, и сада је та савршена, модерна скулптура у мом стану на Новом Београду. То је илустрација у којим сам условима стварао. Али човек се роди и мора да се бори. Не сме да се преда ни по коју цену.

• Протерани сте и не можете у родно Севце?

Постоји више разлога што не идем. Прво, ја сам један од оних који је први осудио све што се на митингу у Титограду, у Подгорици, дешавало пред наш наступ. Тамо сам рекао све што је требало да се каже. Затим сам и на Новом Београду, испред милион људи говорио о Косову. Рекао сам да Косово гори, да тамо влада сепаратизам, да је наша Влада изгубила моћ, не покрива ту територију… Изговорио сам страшно велике и опасне речи. Ових дана сам нашао неке своје говоре. Све сам рекао што је требало да се каже још у то време. Први сам прозвао ове наше издајнике, Перу Стамболића, Дражу Марковића, Милоша Минића. Први сам их у Штрпцу на митингу прозвао да су издајице српског народа. После сам чуо да је Дража Марковић одмах сутрадан ишао у Комитет да тражи да се поведе истрага зашто је прозван као издајник итд. Ја Косово носим у свом срцу. Не могу да одем да ме „Хитлер” легитимише у мом родном крају, да будем роб њему. Које је то понижење, који је то апсурд, докле је то стигло.

• Хајде да се осврнемо на нове младе уметнике. Шта Вам се чини, да ли имамо квалитетне и достојне Ваше наследнике?

То је споредна ствар. Култура трпи страшан удар дехуманизације, удар отуђења, отуђивања од свог порекла, уопште претвара је у нижу категорију. Што се самог стваралаштва тиче, то је страшна ствар, ту су подељени на мондијалисте, светске уметнике који копирају Запад, америчку и европску уметност, долазе овде и приказују је као нешто ново, као нешто прогресивно, и то је огроман апарат, а од српскога нешто, баве се превазиђеном уметношћу.

• Уколико је изложба вајара из Србије нпр. у Токију или Лондону да ли је посећенија она са српском традицијом и националном тематиком или копирана са Запада ?

Национално, него шта. Ево ту имамо конкретни пример. Октобарски салон, то је била једна дивна манифестација, највећа национална ликовна манифестација. Да ли неко зна о њој, јел зна?! А постоји, дају се паре, организује се као сваке друге године, али су довели тамо белосветске луталице. Тамо више нико не иде. Ја сам имао изложбу у Академији, имам књигу утисака, све је наш народ рекао, шта он мисли. Није да он не препознаје шта је вредност, и те како препознаје, и те како зна шта вреди, он је одушевљен. Ја ћу ту књигу да штампам, јер она треба да се штампа, да се види шта народ мисли о нечему шта је стварни квалитет.

• Одакле вуче корење стид од националне културе и уметности?

То су јасне ствари, о томе се стално пише. Али шта Сорош ради? За шта он финансира људе? Да нам буду против себе. Да има паре да они раде. Ту није Сорош сам. Има он укроћене професоре који сматрају да његове идеје пролазе и кроз наставу. На пример, саверемени музеј често прозивам. То није проста ствар, али ја сам сам у тој прозивци. Он је за време Тита основан са циљем да разара српску уметност. Ми имамо са Косова, скоро су сви ови познатији излагали у салону Музеја савремене уметности, Реџеп Фери, Таки… Али мене нема нигде у Протићевој евиденцији као уметника. Он је дошао на Косово да откупљује радове за музеј и откупљивао је само од Албанаца. Мене нигде није евидентирао. Постоји докуменат. И не само мене, него ни из једног града Србије ван Београда. Није била ни једна изложба из тих радова у Музеју савремене уметности, а било је свих других, Македонаца, Словенаца… Он је био и члан Хрватске академије знаности и уметности. Дубоки су корени зла нашег. Сад ћу први пут да прозовем и Галерију музеј у Чачку. Он се везао за тај савремени музеј и просто каља име које носи, име наше чувене сликарке, великог патриоте. Она се жртвовала за отаџбину, али њима ништа не смета да то раде.

• Каква је Ваша порука новим талентима, будућим вајарима?

Да се држе свога тла, свог порекла, своје традиције, да буду свој на своме, јер он је за свет интересантан само ако из свога народа, из своје земље донесе нешто ново. А не оно што је у Паризу било пет година. Сад наши да излажу у Венецији. То сам заборавио да кажем, тај наш павиљон у Венецији служи за ругло. Они о томе не причају, тамо нико не залази, никога то не интересује, јер све што је било овде са закашњењем тамо излажу. Нека направи нешто српско па нека изложи, сви ће доћи да га виде. Јер, интернационална уметност излази из мноштва народа, и зато је она занимљива и богата. Онако униформисана, јединствена, била би монотона и никаква кад би се певао само један глас. Али коме то објаснити?

• Какву бисте поруку послали људима на Косову и Метохији и како видите будућност Космета?

Одмах првих дана кад је бомбардована Србија рекао сам да је то почетак краја европске цивлизације. У Смедереву, на једном скупу сам говорио те речи. Европа је направила једну грешку. Изгубила је разум и повела се за Америком и она бомбардује свој народ, земљу која живи у срцу Европе, бомбардује Србију. Европи нема спаса. То Бог не да да се тако ради. Замислите лудости, они нас терају да потпишемо да признамо Косово. То је једна суманутост, померена свест. Отимају нашу земљу и треба ми још да признамо ту државу, тај народ. То није непријатељ, то је зликовац. Ја не могу, остарео сам, али сам као малолетан био партизан, сто живота бих дао за правду, не један. И сад бих дао живот за Србију. Каква је то срамота и безобразлук, „признајте Косово”. Срце наше да признамо, срце наше да сами извадимо из својих груди. Јел то нормално све?! Па ће она да плати. Руси су превели на свој језик моју изјаву где сам ја рекао кад она овлада Европом, онда ће она да прави границе како она хоће. Неће да пита ко је шта потписао, па ће и Косово да смести тамо где му је место. А то ће да буде. Нико не може да стане на пут руској војсци. Ајде, сада нека крене према Риму, хоће ли Италијан да испали пушку на руског војника? Неће. Мора да дигне белу заставу. И Немац, нека крене руски тенк према Берлину, и да видимо шта ће да ради. Треба отворено то говорити и јасно знамо. То је могло док је Русија ћутала, а сада када је она окренула ово и зато народ на Косову треба да буде пуно стрпљив, то ћемо да видимо. Ту су Шиптари насели.

• Да се подсетимо Вашег писма Билу Клинтону.

Ја сам у „Политици” објавио отворено писмо Клинтону у време бомбардовања. Рекао сам, између осталог, да је он изманипулисало Албанце. Тако је и насловљено. У ствари, он их је навео да ратују против Срба, а Срби су Албанцима најближи и најбољи пријатељи. Ми једино у слози можемо да живимо, не у свађи. Има места за све. Може Србин да живи и у Скадру. Нека живи где ко хоће, али да будемо људи. Ми можемо да спасемо себе само ако будемо имали памет да се поштујемо као народ и да живимо као што су маса међу њима који то чине. Нису сви Албанци зли, то би била погрешна осуда. Има часних, поштених, жртвованих за српство. Знам све Албанце како дишу. Ствари су кренуле у нашу корист, све се дешава онако како треба да буде, како сам ја прогнозирао. Р. Комазец