ДАН КАДА ЈЕ БИСТРИЦОМ ПОТЕКЛА КРВ

 „Био је посебно дете. Миран, тих, благе нарави, марљив ђак иако мали веома разуман – истиче мајка Пантелије Дакића – Гордана. Само ме боли помисао да ћу умрети а нећу сазнати име убице мога сина – рекла је Иванова мајка Спасенија Јововић.

 

Легенда каже да је Призренска Бистрица променила ток да би прошла преко гроба Синан-паше јер је за живота искористио обрађени камен из манастира Свети Арханђели за изградњу џамије у Призрену. Не у легенди већ у збиљи, неком вишом силом, променила је природни ток и Пећка Бистрица у Гораждевцу две године након проливања дечије крви на овој реци. Негде око двеста педесет метара са једне и друге стране од места убиства и рањавања српске деце 13. августа 2003. године, Бистрица је изместила свој природни ток око сто метара испод старог корита и улива се након тих петсто метара дужине поново у стари ток. Перо Кастратовић мештанин Гораждевца каже да у том делу где сада тече Бистрица никада није имала ни једну притоку и да се верује да је то вишом силом урађено због страдања невине деце.

РАФАЛИМА ПО ГОЛОЈ И ГОЛОБРАДОЈ ДЕЦИ

Нема више плаже на Бистрици, где су српска деца због сталних насртаја Албанаца и непријатељског окружења сатерана у гето имали једину разоноду, али, нажалост, нема више ни Пантелије Дакића, који би данас имао 29 година, ни Ивана Јововића, који би имао 35 година. Ту, на Бистрици, где су рођени, направили прве кораке, изговорили прве речи, научили прва слова, играли се и купали – мучки су убијени с леђа заливши крвљу Бистрицу и своју метохијску земљу. Остало је празно корито Бистрице и обрасла шума у „Куновима” на страдалничком месту српских мученика, а те 2003. године видела се и друга обала Бистрице. Албански терористи који су убијали српске полицајце и војнике, киднаповали српске недужне цивиле, прекинули су смртоносним рафалима детињатво Ивана и Пантелије и завили у црно ово питомо метохијско место које се помиње још 1220. године у повељи краља Стефана Првовенчаног у манастиру Жича.     Ожиљке на души и телу носе за цео живот Марко Богићевић, тада дванаестогодишњак, Драгана Србљак тринаестогодишњакиња, Богдан Букумирић четрнаестогодишњак и Ђорђе Угреновић, двадесетогодишњак. „Било је страшно”, присећа се Перо Кастратовић. – Ми одрасли смо планирали да роштиљамо, деца су била срећна и опуштена од косовске стварности и сталног упозорења родитеља да се чувају. Зачули су се пуцњи који су, чини ми се, трајали целу вечност. Чувши пуцње у селу народ је одмах јурио ка Бистрици. Деца су вриштала, јаукала, прескакала жичану ограду имања да потраже спас за живот – прича нам Пера из Гораждевца, отац троје деце одлучан да остане да живи у свом селу, на свом имању. „Миодраг Дакић је носио своје дете а није га ни препознао од рана. Ја сам, такође, са колима хитне помоћи и повређенима отишао за Пећ. Сећам се Богдана Букумирића којег је погодило осам метака. Он је само уз божију помоћ преживео – навео је Перо Кастратовић, наглашавајући да је велика срамота за међународну заједницу што се то уопште десило у њиховом присуству на КиМ, а још већа неправда и срамота што не открише зликовце и џелате невине деце. Обилазили смо кукурузе да није можда неко остао рањен или страдао. Да је било воље, дошло би се и до истине и одговарале би убице невиних дечака, убеђен је Кастратовић.

ПЛАНИРАН ЗЛОЧИН И ЗАВЕРА ЋУТАЊА

Узалуд је одржана седница СБ УН након овог гнусног злочина, узалуд је Унмик обећао да ће преврнути сваки камен док не нађе убице деце, узалуд је расписана награда од милион долара за откривање убице, јер је у околним албанским селима Заћ, Ромуне, Почешће, Ложане, Плављане, Бежаник као и код свих Албанаца на снази завера ћутања. А, већ 2010. Еулекс обуставља истрагу у, како су навели, недостатку било каквих доказа које би упућивале на убицу. Уверисмо се да је овај чин Еулекса нанео родитељима велику бол и разочарење и да сада, како су рекли, чекају правду од Господа за своју децу. Затекли смо Гордану и Милисава Дакића у пространом дворишту где се играо њихов син Пантелија са сестром Александром и братом Немањом. Радо причају о свом детету. Док износе детаље трагедије тог 13. августа 2003. године, са сузним очима, на питање мајци Гордани какав је дечак био Пантелија, зрачила је топлином и озареношћу док је описивала своје дете: „Био је посебно дете. Миран, тих, благе нарави, марљив ђак иако мали веома разуман. Да ли су то деца код нас рано сазрела због свих дешавања или је мој Панта био посебан”, запитала се мајка Гордана и додала: „ Ништа више није као пре. Личио је мој Панта можда више на мене него на супруга. Бол за убијеним дететом никада неће престати”. Отац Милисав нам присећајући се свог сина исприча један догађај. „Дођоше једном Панта и Немања мој млађи син и обојица плачу. Ја упитах Пантелију: Шта је сине Панто зашто плачеш, а он ми одговори: „Не могу више да се завадим и бијем са целим селом због Немање. Са свима се свађа и бије их и све је он крив а ја морам да га браним када га нападну”. Милисав Дакић, након затварања случаја, не верује више у право и правду. „Обуставом истраге и затварањем предмета поново су убили нашу децу. Не желе да открију убице као што нису открили ниједног убицу над Србима. Мени су 1942. године балисти убили дединог брата. Мојој супрузи су у селу Јеловцу, у општини Клина, киднапована два стрица маја 1998. године Радомир и Драгутин Воштић. Зар морамо ми сваких 30 или 40 година да дајемо жртву. Ко је могао са три аутомата да иде на голу децу”, запита се Милисав Дакић. Он је истакао да је у време рата то била зона одговорности Рамуша Харадинаја и његових и он сумња да су управо они умешани у убиство његовог детета. „Стаза од суседног села Заћ до Бистрице била је утабана, што значи да су долазили да су се припремали за злочин. Код Албанаца ништа није случајно. Не верујем да је то случајно урадио одређени појединац. Ево, ту петсто метара одавде, у селу Плављане је и кућа Агима Чекуа. Мислим да је ово прецизно планирани злочин јер им је Гораждевац „трн у оку”. Ми смо овде од памтивека и нећемо се селити. Ако нисмо отишли са Арсенијем Чарнојевићем нећемо ни сада”, изричит је Милисав Дакић. Спасенија и Милош Јововић нису желели да говоре за медије уз објашњење да су донели такву одлуку: „Када буде пронађен кривац и кажу ми ко је убио моје дете, ми ћемо тада причати. Сваке године причамо и продубљујемо наше ране. Само ме боли помисао да ћу умрети а нећу сазнати име убице мога сина. Када је Еулекс саопштио да је обуставио истрагу 2010. године наша држава није уопште реаговала”, казала је Спасенија наглашавајући да је то све што жели да каже поводом убиства сина. Иначе, рођена сестра Пантелије Дакића, Александра, удата је за брата Ивана Јововића и тако су ове унесрећене породице родбински спојене.

ОЖИЉЦИ НА ДУШИ И ТЕЛУ

Марко Богићевић тада је имао непуних дванаест година и био тешко рањен. Дуго се лечио, а данас о том немилом догађају као двадесетседмогодишњи момак каже: „Никада нећу заборавити тај дан, фијук метака, јурњаву, јауке и плач деце и одраслих. Неко је био у води неко на обали. Пекли смо кукуруз и били срећни. Било нас је много. Старији, млађи, мајке са децом. Касније је утврђено да су три рафала испаљена у нас и скоро 90 метака. У почетку нисам ни осетио да сам рањен. Пошао сам кући и видео крв. Транспортовали су ме за Пећ, а након два дана у Призрен где сам лежао десет дана да би био отпуштен на кућно лечење. Пошто сам се осећао лоше одвели су ме у Косовску Митровицу у болницу а након тога на ВМА у Београд. После извесног времена отпуштен сам поново кући. По повратку у Гораждевац дошло је до компликације и враћају ме сада на Бањицу где остајем скоро три месеца на лечењу. После тога четири године носио сам штаке пошто сам био рањен у кук. Једном сам био у бањи и више не могу пошто немам средстава. Осећам бол на сваку промену времена. Радио сам под уговором у Националној служби за запошљавање и добио сам отказ под изговором да ми не смеју продужавати више уговор и другу особу су запослили на моје место. Чуди ме да су толико прецизни код примене закона када се ради о мени. Желим да живим на својој земљи у Гораждевцу без обзира на све шта сам доживео и што ми је живот висио о концу. Захвалан сам Богу што ме је оставио у животу, а молим оне који могу да ми помогну да могу да се запослим и издржавам моју породицу. Драгана Србљак тада тринаестогодишња девојчица напустила је Гораждевац и сада живи у Београду. Тог 13. августа, како нам је рекла, нерадо се сећа: „Онда нисам била свесна шта се све догађа. Сећам се да ме је све болело и као да је моје сећање на тај немили догађај пресечено. Сада знам да мени и Ђорђу Угреновићу нису пружили адекватну здравствену помоћ у Пећи и да би највероватније умрли да нисмо пребачени у Косовску Митровицу. Мене је метак погодио поред главне артерије на нози и знам да ће ме до краја живота пратити тај крвави пир терориста. У Гораждевац одлазим на крсну славу и славу села Светог Јеремију, када се сви окупимо. Овде сам на сигурном и волим да моји посећују мене и изађу макар пар дана на слободу – рекла је Драгана Србљак. Миомир Портић из Гораждевца на наше питање верује ли да ће некада бити откривени крвници који су побили децу на Бистрици и какав је ефекат овај случај оставио на мештане Гораждевца каже: „Када је неко одговорао за убиства Срба. Убише жетеоце не пронађоше кривце, минираше аутобус и побише људе не нађоше кривце. Неће наћи кривца ни за побијену децу у нашем селу. Свако насиље има негативне ефекте па и ово”, казао је Миомир Протић, наглашавајући да је од 1998. до данас петнаест жртава у Гораждевцу. Поносни и храбри Метохијци остадоше на својим огњиштима, у непријатељском окружењу, да чувају успомене на Пантелију и Ивана и српско име у срцу Метохије. И данас Бистрица тихо тече, али нико не одлази на реку. Некада омиљено место одмора, забаве, дечије граје, смеха и извора живота постало је симбол српског страдања, мука и тишине коме се прилази са страхом, болом у души и питањем неутешних родитеља, зашто нам и ко поби голу децу на купању? Р. Комазец