Дан када у преостале српске домове крочи радост
Село Церница смештено је на делу плодне косовскопоморавске земље, недалеко од регионалног путa Гњилане – Урошевац, на осам километара југозападно од Гњилана. Oд 1999. године познато је као село, симбол српског страдања од екстремних Албанаца. Село је на Светог Илију, 2. августа, било наше одредиште, јер је то дан који Срби вековима у Церници светкују као сеоску славу.
Док смо пролазили кроз највећи део села главном улицом настањеном Албанцима, срели смо тек по неког пролазника. Улазећи у улицу Милоша Петровића, једну од три улице у Церници, које носе српска имена, улазимо у једну од три српске махале у Церници. На почетку поменуте улице, која је име добила по четворогодишњем дечаку, Милошу Петровићу, мучки убијеном у лето 2003. године, када је на њега и још групу Срба који су били испред продавнице, отворена рафална паљба, дочекао нас је призор импровизованих „вашарских тезги”.
СЕДАМ УБИЈЕНИХ У СЕЛУ ОД 1999.
Мало даље од привремене пијаце, на мини кошаркашком игралишту, које се налази надомак степеница којима се из улице Милоша Петровића пење ка црквама Светог Христа Спаса и Светог Илије, седела је група трубача. Рекоше нам да су дошли из Врања и да сваке године долазе у Церницу на празник Светог Илије. На једној од табли на кошаркашком кошу исписано је „Кош за седморицу”. Мало касније сазнали смо да се у Церници око Светог Илије традиционално одржава меморијални турнир у кошарци и да ове године у њему учествује 14 екипа из Косовског Поморавља и централног Косова и Метохије. Турнир се игра у поподневним сатима, а организатори су Срби из овог села. Посвећен је Србима убијеним у послератном периоду. Преко пута мини кошаркашког игралишта, обновљени остаци прелепе цркве Христа Спаса. У њој затичемо млади брачни пар Сентић. Супружници са малим дечаком. Рекоше нам да су из Партеша и да имају родбинске везе за Церницом, а да живе и раде у Швајцарској. Дошли су да се поклоне пред олтаром светиње, како су то њихови преци вековима чинили на велики православни празник. Идући од цркве Христа Спаса степеником ка цркви Светог Илије, с десне стране дочекује нас спомен облежје подигнуто убијеним Србима, а њих је седморо. Изнад слике дечака анђеоског погледа, малог Милоша Петровића, која заузима централно место, велики мермерни црни крст. С обе стране крста у полукругу слике и имена осталих невино страдалих жртава. – Литургију је јутром служио протојереј-ставрофор Драган Којић, парох Партешки. Било је људи и из околних села Партеша, Пасјана. Било је лепо, мада ранијих година било је много више света него сада, али хвала Богу још нас има – каже Миливоје Нисић, председник црквеног одбора у Церници који нас дочекује испред цркве Светог Илије. Миливоје је један од преосталих церничких Срба, који је остао у завичају са својом вишечланом породицом. Отац је тројице синова и деда петоро унучади.
ЖИВИ СЕ У 40 ДОМАЋИНСТАВА
Говори да данас у Церници Срби живе у око четрдесетак домова. Има их нешто мање од две стотине. Албанаца има много више, али како смо сазнали у Церници од овдашњих Срба и њихов број се смањује. И млади албанске националности одлазе из села првенствено због посла. – У послератном периоду било је више напада на Србе и њихову имовину у Церници. Неке куће су миниране, на неке су бачене бомбе. Ипак, Срби су се овде одржали. Осим у махали око цркве, живе и у делу села око црквене капеле посвећене Светој Петки, а мањи број у делу села код некадашњег задружног дома. Највише нас је овде у делу села око цркве Светог Илије и цркве Светог Спаса. Овде се налази и ОШ „Бранко Радичевић” од првог до 8 разреда. Школске просторије су у приватној кући. У протеклој школској години имали смо 15 ученика. И наредне године, колико ми је познато, биће толико деце – рече нам Миливоје. На питање који је највећи проблем у Церници, каже да је то још увек безбедносна ситуација, али исто тако и недостатак довољно добрих услова за опстанак младих у селу. – Када је у питању безбедносна ситауција сада са старим комшијама Албанцима немамо проблема. Међутим, кад дође лето долазе њихови млади из Швајцарске и других земаља и онда имамо те неке провокације с њихове стране, псују, добацују и тако, али на срећу већих инцидената нема – каже Миливоје. Док смо боравили у цркви Светог Илије која је минирана након рата, а потом обновљена, срели смо брачни пар Милована и Виолету Стојановић који живе и раде у Аустрији. И они имају родбинске везе са Церницом и рекоше нам да увек када могу, када су на одмору сврате у Церницу. Звонко Стојковић, Србин из Цернице, који живи у Јагодини, бејаше такође дошао на празник у свој завичај, са својим синовима Марком, Милошем и Лазаром. Срели смо их у цркви Светог Илије. – Уочи празника имали смо једно крштење. Крштена је девојчица Миона Јанковић, једно од троје деце Небојше Јанковића. Они живе овде. Иначе веома ретко имамо крштења и венчања. У овој години до сада нисмо имали ни једно венчање, а нажалост сахрана има пуно – жали се Миливоје. – Како год ето хвала Богу Свети Илија унесе мало радости још увек овде – рече нам домаћин дома у коме су трубачи свирали, Љубомир Симић, уз подсећање на то да је некада у сваком српском дому на Светог Илију било више гостију и да су се испред цркве играла по три кола. С.Ивковић
