ДИПЛОМАТСКОМ ОФАНЗИВОМ СРБИЈЕ ОД 2015. КОСОВУ ЈЕ ЗАУСТАВЉЕН ПУТ У МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

 Ситуација у међународној заједници је променљива. евентуално примање „Косова” у Унеско и административно-организациона контрола над нашим наслеђем, које би Приштина неизбежно стекла, створило би шири простор за разне махинације у вези са његовим статусом, од физичког до симболичког. Синдром карактеристичан за читав бивши југословенски простор јесте да се нове државности афирмишу и потврђују програмским, доследним и опсесивним успостављањем што веће дистанце према свему српском, од историје, језика, преко културе до духовности – рекао је проф. др Дарко Танасковић

 

Већ деценију стрепимо да четири стуба српске духовности на Косову и Метохији, Грачаница, Пећка патријаршија, Високи Дечани и Црква Богородице Љевишке, постану албански, односно косоварски. Приштина настоји да фалсификовањем историје избрише вековно присуство Срба на Косову и Метохији и присвоји наше културно наслеђе. Пошто Конвенција о заштити светског културног и природног наслеђа УНЕСКО важи по територијалном принципу, уколико би Косово постало пуноправни члан УНЕСКО, Приштини би припало административно право над српским светињама и другим нашим историјским споменицима. Како је изгледала борба Србије и шта чека Србију уколико Косово поново поднесе захтев за пријем у УНЕСКО за „Јединство” говори проф. др Дарко Танасковић, филолог, оријенталиста, књижевник, преводилац, дипломата СРЈ и бивши амбасадор Србије при УНЕСКО.

  • Када би Приштина и њени покровитељи могли да активирају кандидатуру за Унеско?

Идуће године, јер се ове године не одржава заседање Генералне конференције Унеска, а разматрање захтева за пријем нових чланова обавља се искључиво на тим заседањима, која се одржавају у новембру. Прелиминарани процес кандидатуре, а са њим и кампања, обично крећу већ током пролећа, јер о сваком предлогу треба претходно да се изјасни Извршни савет Унеска. Ово тело, у неку руку „влада Унеска”, препоручује или не препоручује стављање захтева за пријем на дневни ред заседања ГК. Србија је у другом мандату за редом чланица Извршног савета.

  • У којој мери је кампања Србије за повлачења признања Косова и Метохије смирила нашу стрепњу од пријема КиМ у међународне организације?

Кампање, како она за пријем, тако и она против пријема, теку, практично, сваке друге године, у периоду до заседања Генералне конференције, а нарочито су интензивне пред заседање Извршног савета и саме Генералне конференције. Србија је, у тешким околностима, водила успешну кампању против пријема „Косова” 2015. године, када је пут Приштине ка чланству у драматичном финишу заустављен са само два гласа разлике. На том истом заседању Србија је изабрана и за чланицу ИС, тако да је 2017. године била у повољнијој позицији да током целе године износи аргументе против учлањења једне у сваком погледу проблематичне парадржаве у специјализовану агенцију УН за образовање, науку и културу, а и да се докаже као озбиљан и конструктиван партнер унутар Организације. С обзиром на извесну промену односа снага и расположења у међународној заједници, унутрашњу политичку кризу на „Косову”, више него јасно упозорење утицајних покровитеља из ЕУ да су им изгледи за успех мали, као и ојачани положај Србије у Унеску, приштинске власти су тада у последњи час одустале од авантуре обнављања захтева. Колико знам, прошле године нису ни разматрале кандидатуру. Како сада стоје ствари, тешко је поверовати да би следеће могли имати боље изгледе, сем ако се у међувремену не догоди неко чудо. Србија, међутим, мора и у Унеску и на широј међународној сцени стално и доследно обезвређивати и побијати аргументе које би Приштина и њени савезници могли изнети у прилог пријема „Косова”. То није кампања, већ редовно политичко деловање и стални дипломатски налог, као и задатак за науку и струку. Једино тако можемо обезбедити услове да евентуалну нову кандидатуру „Косова” чекамо смирено, али никако спокојно и безбрижно. Јер, без обзира на садашњи застој, „освајање” међународних организација трајан је приоритет власти у Приштини и њихових ментора. А ситуација у међународној заједници је променљива.

  • Да ли би се Албанци толико грчевито борили да преузму наше светиње, да имају сопствени културни идентитет?

Ниједна заједница није без одређеног културног идентитета, па тако ни албанска на КиМ. Међутим, компоненте мањинског културног идентитета шиптарске заједнице у бившој Југославији и, потом, у Србији, а садашње већине на „Косову”, не поседују кохерентност и носивост да би могле представљати конзистентан идентитет једне модерне државе, ни на историјском (дијахронијском), ни на савременом (синхронијском) плану. Такве државе никада није било, па следствено ни таквог органског културног идентитета. Он се сада настоји синтетизовати диригованим (псеудо)културним инжењерингом. Систематским кривотворењем чињеница и процеса из прошлости, укључујући и посезање за српским културним и духовним наслеђем универзалне вредности и његово формално „косовизовање”, желело би се стићи до једног хетерогеног конструкта који би онда био политички, пропагандно и квазинаучно хомогенизован и пројектован као културно наслеђе и културни идентитет државе „Косово”. При томе, некакви „Косовари”, као политички народ и носилац суверенитета на „Косову”, никада неће постојати, а и активна великоалбанска идеја противречи пројекту специфичног косовског културног идентитета, Дакле, све је то крајње конфузно и без подлоге у истинској реалности културе. Све, сем брисања Срба из евиденције…

  • Да ли би уласком Косова у Унеско по аутоматизму била промењена културноисторијска припадност културног наслеђа на простору КиМ, упркос чињеници да је на снази Резолуција 1244?

Не може пријем у неку организацију, па чак и Унеско, променити оно што у питању називате „културно-историјском припадношћу” неког културног наслеђа, јер она је историјски и цивилизацијски неопозиво оверена. Оно што би у хипотетичком случају уласка „Косова” у Унеско било измењено, и што никако не би било повољно, јесте ново систематизовање и класификовање нашег културног и духовног наслеђа на КиМ. Оно би, у складу са територијално-административном таксономијом која се при„ мењује у Унеску, у документима ове организације било вођено под рубриком „Косово”, а не „Србија”. Јер, независно од тога којој цивилизацијској формацији и културно-историјској традицији припада, укупно наслеђе света систематизује се према државној територији на којој се налази. У том и само у том смислу, целокупно културно наслеђе на „Косову” сматрало би се да припада „Косову”, као што, рецимо, османски споменици на територији Србије припадају Србији. Наша баштина, нпр. манастир Високи Дечани, не би тиме постала косовска или албанска, као што ни нека џамија у Новом Пазару системски не може припадати српској култури. Међутим, с обзиром на све оно што је садржао одговор на Ваше претходно питање, евентуално примање „Косова” у Унеско и административно-организациона контрола над нашим наслеђем, које би Приштина неизбежно стекла, створило би шири простор за разне махинације у вези са његовим статусом, од физичког до симболичког

  • Црква Светог Николе у Новом Брду је пример фалсификовања и отимања српског културног наслеђа. Да ли су Унеску важнији докази који указују на фалсификовање историје или политичка подршка земаља чланица Унеска?

Све је важно. Нема неважних појединости и свему плански и систематски треба посвећивати потребну пажњу. Аргументовано разобличавање разних безочних фалсификаторских насртаја, за шта је једна од илустрација и вишеструка злоупотреба локалитета Ново Брдо, изузетно је значајно, премда има шватања и да није, јер се истина, тобоже, зна. Сто пута поновљена, а особито пропагандно снажно подржана лаж постаје истина. Такве „истине” могу у кључним тренуцима утицати при доношењу политичких одлука недовољно обавештених или тенденциозно „препарираних” представника у међународним организацијама. Узалуд ћемо накнадно доказивати, и доказати, да они који одлучују нису располагали тачним и веродостојним сазнањима. Мора се деловати правовремено, а то значи стално. Наравно, суштински је битно обезбедити и поуздану општу политичку наклоност и/или прагматично савезништво одређеног броја држава, невезано за неко конкретно питање, али које се, у већој или мањој мери, испољава у постављању према свим конкретним питањима.

  • Да ли су докази Србије о мартовском погрому 2004. године, односно масовном уништењу српског културног наслеђа на КиМ имали значаја код одлучивања о пријему Косова у ову међународну организацију?

Јесу, свакако. Један од јаких аргумената против примања „Косова” у Унеско био је осведочено непријатељски и рушилачки однос према српском културном и духовном наслеђу оних којима би, парадоксално, уласком у Организацију, била поверена одговорност да се о њему старају. Верујем да нећу погрешити, ако кажем да је чувени снимак албанског хулигана који ломи и руши крст на Цркви Св.Илије у Подујеву, а који је обишао свет, нанео више штете косовским напорима да се представе као уљуђена заједница подобна да уђе у Унеско од стотина дипломатских нота.

  • Како сте Ви лично доживљавали борбу у Унеску са Приштином и њеним менторима?

Било је то непоновљиво дипломатско и људско искуство из једног изванредног колективног прегнућа. „Пријатељи Косова” су све време настојали да нас, као и све остале, обешрабре и убеде да је пријем „Косова” у Унеско свршен чин, те да се узалуд опиремо. А не треба заборавити да су се у тој скупини изразито активних косовских лобиста тада налазили, поред осталих, САД, Канада, В.Британија, Немачка, Аустрија, Француска, Саудијска Арабија, Турска, арапске земље Залива, и њихови клијенти… Срећом, и ми смо имали, и нашли, пријатеље. Осећали смо да се клатно у међународној заједници полако помера из положаја већинске подршке Приштини у међународним организацијама, али смо се и плашили да се неће битније, односно довољно померити до датума гласања у Генералној конференцији. Све се дипломатски даноноћно одвијало на сечиву ножа. Ипак, успели смо, за длаку. Овом одлуком из 2015. о одбијању захтева за пријем „Косова” у Унеско учињен је важан политички, али и психолошки прелом. Од тада су кола Приштине на путу ка чланству у међународним организацијама кренула низбрдо…

  • Има ли разлике у садашњим дешавањима у Црној Гори, које је изазвао контроверзни Закон о вероисповести, са настојањима Приштине да отме наше цркве и манастире на КиМ ?

Разлике су велике, јер су две ситуације по много чему другачије и несамерљиве. Оно што им је заједничко јесте, рекао бих, синдром карактеристичан за читав бивши југословенски простор, да се нове државности афирмишу и потврђују програмским, доследним и опсесивним успостављањем што веће дистанце према свему српском, од историје, језика, преко културе, до духовности. Разумљиво је, стога, да је Српска православна црква, као очувани темељ, залог и чуварка националног идентитета у свим временима и невременима, на мети изразито грубих насртаја и притисака. При томе, у Црној Гори је сукоб још дубљи и судбоноснији, јер се тамо не само државни, већ и национални програм драстично антисрпски реализује, што није случај са косовскометохијским Албанцима. Они не осећају потребу да се национално, већ само политички и територијално еманципују кроз обрачун са Србима и Србијом. ззКао члан Мешовите православно-католичке комисије, која је расправљала о улози некадашњег хрватског надбискупа Алојзија Степинца у злочинима НДХ, шта мислите о његовој канонизацији и да ли ватиканска архива има довољно доказа о томе? Процес канонизације кардинала и загребачког надбискупа Алојзија Степинца очигледно је у застоју, а налази се, иначе, пред самим крајем, односно доведен је до тога да између Степинчеве блажености и светости стоји само папина одлука. Изгледа да папа Фрања ту одлуку засад нема намеру да донесе, јер је свестан до каквих би све последица она довела, посебно на плану екуменског дијалога, до кога је папи веома стало. Није, међутим, папин опрез условљен само тим прагматичним разлогом повезаним са приоритетима његовог понтификата, већ и сазнањем, на које је и сам јавно указао, да у погледу историјске улоге кардинала Степинца има, најблаже речено, одређених нејасноћа. Папа, који није само католик, већ и хришћанин (што неки, особито у Хрватској, као да заборављају), држи до јединства вишеструко угроженог хришћанства и не жели да се доносе одлуке које још више деле, већ оне које зближавају све следбенике или традиционалне баштинике Христовог наука. У новоотвореном делу ватиканских архива, који се односи на време противречног понтификата папе Пија XИИ (1939 – 1958) свакако има много докумената који се непосредно и посредно односе на везе Свете Столице са усташком НДХ, као и на деловање надбискупа Алојзија Степинца. Али, и без те досад непознате грађе, објективна представа о његовој одговорности већ је прилично стабилизована, и то не само у српској и јеврејској историјској свести и јавном мњењу, већ и знатно шире. Рад заједничке православно-католичке комисије, коју у питању помињете, а која је била формирана управо на иницијативу папе Фрање и у договору са патријархом Иринејем, одвијао се у коректној атмосфери и био је сазнајно и симболички користан, иако се очекивано није могла постићи сагласност у оцени личности и деловања кардинала Степинца пре, за време и после Другог светског рата.

  • Да ли промењен однос ЕУ према мигрантској кризи може бити погубан по Србију, односно прети ли опасност да постанемо паркинг за „заглављене” мигранте?

Не познајем довољно читав комплекс сложене миграцијске проблематике, тако да се о појединим њеним аспектима не могу компетентно изјашњавати, а камоли давати процене и прогнозе. Тај феномен доживљавам као још један знак времена, опомену да са светом нешто озбиљно није у реду. Видели смо да он може попримити библијске размере, али и да се њиме може и неморално манипулисати. С обзиром на своју географску позицију, међународни положај, поштовање правних норми и досадашњу прилично пермисивну политику према мигрантима, засновану на поштовању елементарних људских права, која се у њој води, чини ми се да Србији прети опасност да се у вези са мигрантском кризом нађе пред још већим проблемима. Уосталом, управо док ми разговарамо, донета је одлука да се контингент војне полиције размести у Шиду и околини, ради заштите и умиривања наших грађана који се налазе под физичким и психолошким притиском услед неконтролисаног присуства и кретања миграната у њиховој средини. Сва је прилика да ће политика према мигрантима морати да се заоштри, зарад заштите виталних интереса Србије и њених грађана. Само, да не буде касно… У Европи ће свако гледати првенствено своје државно-националне интересе.

  • Зашто мигранти из исламског света не желе да прихвате средину у коју су дошли, већ би да тој средини наметну своје норме живљења?

За покушај одговора на ово важно питање било би потребно много више простора од онога који нам овом приликом стоји на располагању. Начелно говорећи, ислам као религија на знатно прецизнији и обавезнији начин уређује друштвене конвенције верниковог понашања у свим сферама живота од хришћанства. А затим, муслимани су, просечно посматрано, оданији својој вери него што су то хришћани, поготово у великим делом секуларизованој Европи, коју због тога понекад зову и постхришћанском. Кад су у некој средини у мањини, муслимани настоје да на сваки начин интерно очувају и примењују своје норме и стандарде приватности и друштвености, а кад су у већини, склони су да сматрају логичним да их наметну иноверној мањини, јер се ислам доктринарно сматра супериорном и коначном Објавом Божије/Алахове истине. Ово је, наравно, све крајње уопштено речено, а свака конкретна ситуација изискује и засебно аналитичко разматрање. Рада КОМАЗЕЦ

Подели на: