ДОСАЊАНИ САН

Пише: Рада Комазец

 

 

Тринаестогодишња ученица Јована Милић, нежна као свила, а лепа као насликана фреска, са сузним очима причала је о животу у страху у свом родном месту на земљи својих прадедова, а једанаестогодишњак Саво Млађовић храбро изговори да жели да се Косово поново ослободи. Кроз обраћање ово двоје деце са Косова и Метохије приликом боравка у Београду откривамо сву судбину, драму, трагедију и жељу српског народа на Косову и Метохији. Јована и Саво рођени су и расту у једном од најјачих утврђења државе Немањића, у близини ушћа реке Ситнице у Ибар, испод тврђаве са које се пружа поглед све до Газиместана, у Жеровници поред Звечана. Снег је забелео а дувају хладни ветрови са Рогозне, Проклетија и Шаре, али Срби на КиМ не страхују од орканских ветрова и циче зиме већ да ли ће неко у далеком свету уцртати на географској карти да баш ту, где су њихови домови и земља, не буде мира. Жеља свих жеља Срба на КиМ може се свести у реченицу малог Саве: „Да Косово поново буде слободно”. Прохујале су године, потписани разни папири, долазили миротворци из целог света, а Јована и Саво још немају слободе. Сви би долазили да расплету косовску драму а само би правили већи заплет. Стање на Косову тапка у месту и, нажалост, онакво је како су га други замислили. Присутна је гомила најразличитијих светских, регионалних, националних, шпијунских и политичких интереса. Сви они говоре о суживоту, о мултикултуралности и мултиетничности на Косову и Метохији, а при том не реагују на сузе мале Јоване и жељи дечака Саве. Дела су гласнија од речи, а ако избројимо дела, односно, недела Албанаца над српским народом доћи ћемо до црне статистике. Миротворци или „забију главу у песак”, или позивају обе стране на уздржаност. Навикнути на такав наратив, од оних који су дошли на КиМ да осигурају мир и слободу за све грађане, Албанци сматрају да је друштвено прихватљиво спалити кућу повратнику Србину, отети му имовину, физички насрнути на њењга и сваког дана вршити притиске на Србе да се иселе. Ни претке им не остављају на миру. Цивилизован однос према мртвима је једно од мерила којим се суди о степену цивилизованости друштва, а сва српска гробља по КиМ девастирана су и у језивом су стању. Хапшења без основа, пресуђивања без суда и правде, утамничења зарад утеривања страха, недемократски режим који спроводи терор и уноси страх Јовани и Сави, то је данас Косово. Прогон са косовске земље траје вековима. Некада отворен и јаван а некада прикривен и тиши. Није то судар само две вере, већ и две културе и две цивилизације. Притисци на Србе се одвијају синхронизовано, на терену га врше Албанци нападима на српски народ, а западни званичници притискују све јаче и јаче Србију да призна такозвано Косово као државу. Нема сумње да се савезништво отимача Косова наставља као и 1999. године за време Нато агресије. Прошлогодишње рањавање српске деце док су носили бадњак нико у Европи не осуди. Заборавише на Конвенцију о правима детета, Женевску декларацију као и Декларацију Уједињених нација. Над поруком коју послаше ово двоје малишана са Косова и Метохије требало би да се замисли и цео српски род. Реченице девојчице Јоване говоре о свим недаћама и мукама кроз које пролази српски народ на најсветијем делу земље Србије. Тај страх од сутра изазива бол и сузу, а Савина јасна порука треба да одзвања у ушима милиона Срба као досањани сан. Текле су Бистрице, Бели Дрим, Ситница и Ибар, а окупатори су долазили и одлазили. У османлијској општој анархији вршено је стално насиље над православним српским и опште хришћанским становништвом. Када су дозрели политички, социјални и друштвени разлози, Србија је са балканским савезницама покренула ратну акцију ослобођења од османске власти. Након непуних пет векова српска војска 1912. ослободила је Косово и Метохију од османске власти а Турци побегли у Анадолију. Српска војска је брзо и ефикасно успоставила ред на Космету. Саборништво, јединство и непоколебљива вера учинили су да Срби на КиМ надживе разне окупаторе и опстану. Питање српског јединства је питање будућности. Осећајем заједништва и слоге, без обзира на идеолошке разлике, постајемо јаки и несаломљиви и верујмо у жељу дечака Саве да Косово опет буде слободно. Да постане досањани сан.