ДВАДЕСЕТ ШЕСТ ГОДИНА ОД ПРОГОНА

Пише: Рада Комазец

 

 

Тај јун 1999. године био је неуобичајено топао. Сунце је било огромно, изразито жуто, скоро наранџасто, а при заласку би се претворило у велику црвену куглу. Није било ни дашка ветра, а ведро небо парали су непријатељски авиони и крстареће ракете остављајући беле трагове. Мирис липе на приштевачким улицама заменио је мирис барута. И док се обично гледа у небо кад причамо о васкрсењу, рају, новом животу , Спаситељу…, овог пута са неба је долазила смрт. Сви смо били мете, а неизвесност и страх трајао је једнако и у свитање дана и доласком мрака. Мрачне силе, где ни молитве нису помагале, владале су тих дана и ноћи небеским сводом изнад Србије. Онда је све утихнуло и наступило славље улицама Приштине. Крај је рата. Људуи су се радовали крају рата и агонији, а они мало мудрији немо су посматрали слутећи да пакао за српски народ тек долази. Са терасе стана у центру Приштине могла сам чути и видети све што се одиграва, а посебно кроз прозор дневне собе на којем нисам успела заменити прозорско стакло, које се распало у парампарчад након бомбардовања полицијске станице у Приштини. Подрум зграде је био запуштен и прљав тако да смо све време бомбардовања провели у становима. Напокон неће севати небо и неће одјекивати детонације. Таласала су се жита, косила трава, окопавали виногради, јагањци блејали са метохијских пропланака, само су Бистрице текле тихо као да се страх улио и у њихова корита. Са екрана националне телевизије обраћа се тадашњи председник Србије, са речима да смо победили, а уколико укључимо Радио „Слободну Европу” чујемо од вођа „ОВК” и челника Нато и Запада да је Србија капитулирала. Између тих дијаметрално супротних изјава требало је извући истину. Међутим, и они најмудрији након доласка Руса у центар Приштине поверовали су да је, заиста, наступило право ослобођење. У Русима су Срби видели ослободиоце, као и у Другом светском рату, наду за опстанак на Косову и Метохији, упркос чињеници да су се српске институције из Приштине углавном повукле. Убрзо су војни камиони препуни голобрадих војника кренули пут Мердара. У Приштини је од српских институција остало тада само „Јединство” да „разгони Турке на буљуке као соко тице голубове”. По заласку сунца иза Проклетија, одакле више није ни грануло, сивило и црни облаци ширили су се Метохијом. После Руса улазе немачки војници Кфора у Душанов град – Призрен, а са њима банде „ОВК” у маскирним униформама са црним орловима. Злокобни црни орлови хватали су плен по мирним метохијским селима. Црне вести о злочинима покренуло је српско становништво, јер није више било српске војске ни полиције да их заштити, а Кфор је непријатељски настројен према Србима. Док се непрегледна колона аутомобила и трактора из метохијских села пробијала ка централној Србији по градовима је кренула терористичка рација, убиства и киднаповања преосталих Срба. Танка нит је делила живот од смрти за све оне који су остали. Моје комшије из Приштине Новица Марковић и доктор Петковић, остали су у свом граду. Киднаповани су и трагично завршили. Управо те 1999. и 2000. године када су снаге Кфора и Унмика биле најбројније, када је Косово и Метохија врвило од припадника међународне заједнице, Срби су највише страдали. Двадесет шест година, двадесет шест непреболних рана и 9.490 дана, ми меримо време уназад. Сањамо спаљене домове, отете градове, порушене цркве у којима смо се крстили, примили прву причест, венчавали се и, где нам је служено опело. Нигде се сунце не смеши осим у завичају, нигде птице не певају лепше него у завичају, нигде цвеће не мирише као у завичају, нигде нема бистријих река од Бистрица и нигде нема опеванијег поља од Косовског поља. Нигде није топлије него у рођеном дому. Помрачило је сунце тога јуна, утихнула је песма птица, увело је тек процвало цвеће, плакале су Бистрице, спаљени домови, порушени храмови, а непрегледна колона унесрећених са децом, старим, болесним, кренуле су у нежељену сеобу. Највеће етничко чишћење Срба са Косова и Метохије десило се јуна 1999. године. Колоне Срба пратиле су каменице, псовке и крволочни погледи комшија. Још је свеже сећање проласка кроз шпалир Албанаца на Врањевцу. Гађани смо флашама, каменицама, пљувани и вређани, а неки наши суграђани нису имали среће да дођу до надвожњака спаса у Мердару, јер су их албански терористи извукли из колоне и киднаповали. Није била лака одлука да се напусти дом, али животи су били у опасности сваке минуте и секунде. Корачали смо у дугој непрегледној колони са осећајем страха, неверице и немогућности да људски ум појми да неко може да тако острашћено прогони и мрзи другог човека, јер је припадник друге вере и нације. Сваки прогнаник носи тешко бреме, ожиљке на души и своје неиспричане приче о голготи, а Света књига каже: „Благо прогнанима”.