Џаба ће бити све ако омладина оде

 Старо српско село у загрљају Шар планине поред лепих и нових кућа, красе и многе старинске куће специфичног стила. Ипак, млади одлазе, превасходно због недостатка посла

 

 

Док се крећемо ка селу Јажинцу ушушканом подно снежних шарпланинских врхова присећамо се старе пошалице која се преноси са генерације на генерацију у Сиринићкој Жупи – „Жи ми Севце, Беревце и три куће у Јажинце”. Децембар је и снег већ прекрио Шару. А пошалица која нам је у тим тренуцима пала напамет је заправо жива прича која се преноси с колена на колено. По тој причи неки домаћин у Јажинцу, некада у минулим годинама угостио случајног пролазника из Румуније да преноћи код њега. Тада су у овим крајевима важила правила да и незнанца треба примити на конак, посебно зими, јер су зиме у овим крајевима од памтивека биле јаке. Ујутру ни госта, а ни секире на трупу за сечу дрва. Газда видео то па кренуо путањом и траговима које је у снегу незнанац остављао да га тражи, не због другог већ због секире. А незнанац, како легенда каже, сирома украо секиру да се одупре вуковима и другој дивљачи ако га успут сретну и кренуо неким својим путем поранивши и не казавши се газди. Сустиго га домаћин и упитао га што му узе секиру, а овај њему: ”Таке ми ваке, трљам шаке, сечиво у торбе. Жи- ′ми Севце, Беревце и три куће у Јажинце, несам је ја узеја…” Прича даље каже да му милостиви газда, стари јажиначки домаћин поверова те гост са секиром у торби настави пут. И није ово једина легенда која се може чути у Јажинцу, селу по коме и два језера на врховима Шар планине, Велико јажиначко језеро и Мало јажиначко, добише још некада давно име. А само село је,  кажу овде, добило име по бројним јазовима који су се у њему налазили некада. И данас Јажинце  пресецају бујни потоци и две реке, Блатештичка и Лепенац. Када крочите у ово место, жубор воде допире са свих страна вазда, нарочито с пролећа када се снег са планинских врхова отапа. Историја места Јажинца је дуга и бурна. По легенди која у овом месту и Сиринићкој Жупи живи, Јажинце се некада налазило на другој локацији од садашње на месту подно оближњег брда Градишта и звало се Градско село. Када је то тачно било, тешко ће вам ко рећи, али људи се радо присећају детаља те старе легенде која каже да је у једном периоду куга задесила то Градско село и сатрла све становнике. Преживеле су само три девојке из Јажинца. Оне су каже легенда чувале овце на месту где је сада село, а тада су овуда били катуни, те је њих куга заобишла. Касније су се оне, док су напасале своја стада подно Превалца упознале са три момка из Горњег села, Небојшом, Кузманом и Андријом. Удале се за њих и изродиле бројну чељад те је село Јажинце које је пресељено на месту где је сада поново је заживело и расло. Према другој легенди у једном периоду ово место је доживело и велики пожар, који је такође десетковао становништво, али га није у потпуности уништио, јер су се молили Светој Петки, коју сматрају својом заштитницом у Јажинцу, селу у коме се број Срба данас из године у годину смањује. Има их око пет стотина како нам рекоше у селу које се простире на потезу између насеља Штрпца и села Севца, још увек једног од највећих у општини Штрпце. Наше прво свратиште осмогодишња школа „Шарски одред” на улазу у село. Како директор није био у тим тренуцима у школи, остало особље није желело да даје било какве информације званичне о школи. – Немојте да нам помињете име, али напишите слободно да се број деце смањује. Одлазе млади из села. Траже посао по Србији. Од чега овде да живе? Кад немају никаква примања. И број деце се смањује – рекоше нам у школи и подсетише на то да је 2000. године у овом месту било преко 30 ђака првака, а данас је укупан број ученика око стотину. На нашу опаску да и по централној Србији села остају без деце и да се неке сеоске школе затварају, добили смо неочекиван одговор: „Да тамо се затварају школе јер нема деце. Овде се деца рађају, али младе породице одлазе и са децом јер нема посла”. С обзиром на то да је протицао прохладан децембарски дан, на улицама у Јажинцу није било много пролазника, а на околним пашњацима, мада је трава већ била сасушена, не видесмо ни једну овцу, или другу марву. Ово село је некада било познато по сточарству. Како смо у разговору са мештанима сазнали, сточарска традиција изумире овде. Тек у два газдинства могу се видети овце које се на прсте могу избројати. Није више веле Јажинце што је било. Почела је и продаја земље у атару овог села, али о томе нико јавно не жели да прича и веле то се ради у тајности. Многе Србе из овог села тишти чињеница да њихова ближа околина добија неки други изглед и мења националну структуру. Недавно су, рекоше нам, код Цркве Светог Стефана у Штрпцу, које је готово састављено са Јажинцем започете десетине викенд кућа. Има наговештаја изградње већег викенд насеља и у рејону Севца где је један Србин који се иселио продао цело имање, готово читаво брдо, са ливадама и пашњацима на којима нови власник жели да инвестира и гради. О томе је кажу у Јажинцу било противљења у Севцу и општини, али исход се још не зна. Људи нису овде велики оптимисти да ће се та градња спречити. Нико не зна ко су власници тих викендица које се граде код Цркве Светог Стефана у Штрпцу. Све је то тако близу Јажинцу, кажу овде. Током посете овом селу свратили смо до Цркве Свете Петке. Била је закључана, али кажу за време празника се отвара. Света Петка се у Јажинцу светкује као сеоска слава. Још увек на дан ове светитељке живи стара традиција да се људи окупљају и одлазе у цркву, где се након литургије бира колачар, а потом се припрема заједничка гозба такозвана „трепза љубави” која се у новије време организује у просторијама Дома културе. Иначе, у Јажинцу се може чути да је на месту где је зграда Дома културе некада, такође, била црква. И зграду овдашњег Дома културе краси икона Свете Петке. Оно што нам је запало за око током боравка у Јажинцу да су куће овде лепе и да има доста нових, али село красе и многе старинске куће специфичног стила. – Џаба ће нам бити све, ако нам омладина оде. То напишите. Нек народ чује, да млади одлазе. Заврше школу, немају посао овде и оду. Е то није добро – прокоментарисао је један старији мештанин Јажинца који није желео да нам каже име. – Ма шта вреди да ми се име повлачи по новинама. Ништа то неће да помогне. Млади одлазе. А ово наше село које се налази на надморској висини од око 900 метара је права ваздушна бања. Да се хоће, може овде народ да се задржи, само треба неко то озбиљно да схвати и да осмисли начин и да мотивише младе. Млади данас траже град, плату и сигурне услове – додао је исти. Док смо возили кроз Јажинце путем ка Севцу, срели смо једног младића. Изашо је, рече нам, да прошета. Каже да се зове Георгије и да је студент медицине. На питање да ли види своју будућност у селу, одмахнуо је руком уз коментар: „Немојте молим вас. Не желим да о томе говорим”. С.Ивковић