Егзодус 17. марта обесмислио повратак Срба

Трибина “Марoвски погром на Косову и Метохији – разговори, сведочења, сећања” у Грачаници

Након 17. марта 2004. године јасно је да су Срби на Косову и Метохији опстајали и да ће опстајати, тврди историчар и стручни сарадник Музеја жртава геноцида мср Стефан Радојковић
Поводом обележавања седамнаесте годишњице Погрома на Косову и Метохији 2004. године, Дом културе „Грачаница“ организовао је трибину „Мартовски погром на Косову и Метохији – разговори, сведочења, сећања “на којој је своја истраживања ове важне теме представио историчар мср Стефан Радојковић стручни сарадник Музеја жртава геноцида из Београда. Радојковић је овом приликом упознао публику са мартовским погромом из 2004. године кроз разговоре који је водио са сведоцима овог догађаја или кроз њихова записана сећања током свог научно-истраживачког рада. Своја сећања на Погром 2004. године евоцирао је и Дарко Димитријевић новинар из Гораждевца. Због погоршане епидемијске ситуације трибина је одржана без присуства публике, само уз присуство организатора и представника медија.
Срби су прогоњени због свог идентитета У мартовском погрому је убијено 19 људи, протерано је преко 4.000 Срба, уништено више од 800 кућа, запаљено и оскрнављено 49 православних верских објеката, речено је на Трибини.
-Након 17. марта 2004. године јасно је да су Срби на Косову и Метохији опстајали и да ће опстајати, тврди историчар и стручни сарадник Музеја жртава геноцида мср Стефан Радојковић. -Сам мартовски погром била је заправо кулминација целог петогодишњег периода, који је почео још 1999. године. Оно што сам установио у разговору са разним актерима са албанске стране, они су спомињали ту блокаду пута Приштина – Скопље код Чаглавице, али нигде нису спомињали рањавање Јовице Ивића, нити се помиње зашто је дошло до блокаде пута. Многи детаљи се данас мало знају у Београду. Слика у Београду и остатку Србије углавном је она која је већ толико пута понављана у медијима, међутим надам се да ћемо је допунити и употпунити наше разумевање тих непосредних узрока јер конкретнији узроци су много дубљи. Трудио сам се да пренесем нека лична искуства људи који су успели да преживе мартовски погром, пре свега мислим на др Митру Рељић, као и на друге сведоке. Као директне последице мартовског погрома то су врло конкретно Бечки преговори или тзв. Ахтисаријеви преговори јер у том тренутку међународна заједница, уместо да казни починиоце што директне, што вођство и упозори их на неприхватљивост таквог понашања, она је одлучила да их награди преговорима о статус”, појашњава Радојковић. -Закључци мог истраживања су да Срби јесу пострадали тог 17. марта 2004. године, али исто тако да су опстали и преживели и да тај погром заправо није никакав инцидент, већ је само један у низу такозваних инцидената, а да је заправо најекстремнији облик насиља које је било перманентно, што структурно насиље над Србима на Косову и Метохији, што директно насиље у тим такозваним инцидентима“, рекао је Радојковић. Срби су прогоњени због свог идентитета, закључује Радојковић – Са Ненадом Радосављевићем сам, исто тако, имао прилике да разговарам и он ми је испричао конкретно како су они тих 12 сати преживљавали у центру Приштине, како су Срби који су радили за међународне организације исто тако били таргетирани као и други Срби који нису имали ту, да кажем условно речено, повољнију позицију да су радили за одређене међународне организације“, додао је Радојковић.
Срби су жртве али и победници
-Људи који живе у повратничким срединама у Метохији и даље осећају 17. март на својој кожи, тврди новинар и главни и одговорни уредник Радио Гораждевца Дарко Димитријевић. „Метохија је у то време била неки простор где је почео да се организује повратак људи, да се враћају породице са децом, да једноставно све то заживи. Међутим, све оно што се издешавало у та два дана, јасна је порука била да повратак неће бити могућ у пуном интезитету и да једноставно 17. и 18. март обесмишљавају процес повратка“, истакао је Димитријевић. Март 2004. године је све веће градове, када је у питању јужни део Косова и Метохије, оставио без Срба. -Ја долазим из Пећи. У Пећи имамо само једну старицу, бака Румену Љубић, која је симбол тог времена када смо лепо живели, када смо се лепо слагали, када је било места за људе свих вера и нација. Међутим, сада су то углавном етнички чисти градови у којима живе већински само Албанци, напоменуо је Димитријевић. Стефан Радојковић је јасно нагласио да Срби опстајали на Косову и Метохији и када је било много теже те да ће и сада. -И колико год да су они жртве, они су и победници, јер су опстали до дана данашњег, до марта 2021. године и да је то једна велика ствар која, не само Србима у остатку региона, и у целом свету, другим хришћанским заједницама које страдају и на блиском истоку, јако пуно значи, јер они виде да може да се опстане и то страдање се не разликује од хиршћанског страдања на блиском истоку, Копта у Египту. И многе друге хришћанске заједнице то примећују и полако им постаје јасно шта се дешава овде, рекао је Радојковић.

 С.Ђукић