Гојку Ђогу “Златни крст кнеза Лазара“, Милошу Шобајићу „Лонгин“

Жири књижевне манифестације „Видовданско песничко бденије“ 2019. која се одржава у Грачаници одлучио је да награда „Златни крст кнеза Лазара“ припадне Гојку Ђогу, песнику из Београда.

 

„Гојко Ђого је песник снажних изазова које савременој, идеолошки обележеној друштвеној ситуацији испоставља митско-историјска свест и њој примерен песнички доживљај света“, каже се у одлуци жирија и додаје да је „овај песник био убеђен у оно што је српска друштвена, политичка и идеолошка пракса довољно јасно показала, а то је да се национална самосвест сасвим лепо може уклопити унутар идеја о демократском поретку“.

„Грачаничка повеља“ припала је Мирославу Максимовићу, песнику из Београда. Он је „песник који непрестано тражи и успешно налази равнотежу између изворног, традиционалног лирског начела и модерности у доживљају света и вербалној експресији“, закључује жири.

Благоје Баковић песник из Врбаса добио је „Кондир косовке девојке“ за богат поетски опус у коме песник „поставља питање колективне, народне судбине, а у том контексту он својим лирским језиком итекако има шта да каже“.

Награда „Перо деспота Стефана Лазревића“ припала је Јани Алексић, песникињи из Београда за поезију у којој ауторка показује „како се модернитет може неговати напоредо са свешћу о специфичностима националне културе и са дубинским разумевањем судбине српског народа у преломним, апокалиптичким историјским дешавањима“, саопштио је жири који је радио у саставу: песник Иван Негришорац, проф. др Слободан Владушић и књижевни критичар мср Жарко Миленковић.

Жири за доделу ликовних награда „Лонгин“ и „Димитрије Поповић“ за 2019. годину који је радио у саставу: проф. мр Петар Ђуза, академска сликарка Маја Тодић и историчар уметности Небојша Јевтић, донео је одлуку да се награда за животно дело „Лонгин“ додели истакнутом српском сликару и вајару Милошу Шобајићу из Београда, за изузетан сликарски опус у коме „мотиви сукоба, насиља, изгона и жртве као архетип цивилизације која се провлачи кроз читаву историју и човекову потребу да се и тако распет, огољен и одран, ослободи тог моћног притиска и искорачи у други свет“ а награда за младог уметника „Димитрије Поповић“ сликару Лазару Шошевићу из Урошевца (Ниша).

Награде додељује Дом културе “Грацаница”, а покровитељи су Министарство културе и информисања Владе Републике Србије и Канцеларија за Косово и Метохију.

ЗЛАТНИ КРСТ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА

ГОЈКО ЂОГО је песник снажних изазова које савременој, идеолошки обележеној друштвеној ситуацији испоставља митско-историјска свест и њој примерен песнички доживљај света. Аутор је више књига песама: „Туга пингвина“ (1967), „Модрица“ (1974), „Кукута“ (1977), „Вунена времена“ (1981), „Изабране и нове песме (1986), „Црно руно“ (2002), „Грана од облака: изабране и нове песме“ (2014), „Клупко“ (2018) и др. Аутор је и неколико књига есеја: „Одбрана поезије“ (2006), „Есеји“ (2006), „Попудбина“ (2006), „Поезија као апокриф“ (2008) и „Пут уз пут“ (2017). Ђогова збирка „Вунена времена“ имала је изузетно снажно, терапеутско дејство у тренуцима када је требало пробудити се из догматског титоистичког дремежа и развити неопходне облике критичке свести како би се у новим историјским околностима, у периоду транзиције, могао обезбедити достојанствени опстанак српскога народа.

За свој песнички ангажман Ђого је био спреман да плати одиста високу цену, па и да одслужи затворску казну која у сваком тоталитарном друштву, па и у његовом врло специфичном облику у СФР Југославији, нужно мора да уследи. Овај песник је био убеђен управо у оно што је српска друштвена, политичка и идеолошка пракса довољно јасно показала, а то је да се национална самосвест сасвим лепо може уклопити унутар идеја о демократском поретку. Штавише, ни једно ни друго, ни национална самосвест ни демократски поредак, не дају се међусобно одвојити, а уколико би се покушало радити у корист једног од ових двају лица исте ствари, то би пре или касније довело до таквих деформитета који оспорили чак и онај циљ који се декларативно поставља као примаран. Поезија Гојка Ђога је, у том смислу, изузетно богата значењима, никада семантички једнодимензионална, али увек подстицајна и драгоцена у погледу преиспитивања свих услова друштвеног и политичког живота у којима песничка реч делује. Златни крст светог кнеза Лазара треба умети носити часно, одговорно и достојанствено, а Ђого ће то чинити управо како и доликује.

ГРАЧАНИЧКА ПОВЕЉА

Овогодишњи носилац Грачаничке повеље, МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ, јесте песник који непрестано тражи и успешно налази равнотежу између изворног, традиционалног лирског начела и модерности у доживљају света и вербалној експресији. Он је аутор је више књига песама: Спавач под упијачем (1971), Мењачи (1972), Песме (1978), Сећања једног службеника (1983), Сонети о животним радостима и тешкоћама (1986), 55 сонета о животним радостима и тешкоћама (1991), Животињски свет (1992), Небо (1996), Изабране песме (2000), 77 сонета о животним радостима и тешкоћама (2008), Шапат кише о слободи (изабране песме, 2009), Цртање стварности (2012), Скривени посао (2014), Бол (2016) и др., као и неколико књига есеја: Поред (1995), О књигама и животу (2001), Велики простор слободе (2017) и др. Мењајући тематске регистре и разноврсне песничке форме, укључујући и њему драге утврђене облике попут сонета, Максимовић је остварио драгоцен песнички опус који одговара сензбилитету урбаног човека српске културе с краја XX и почетка XXИ века. Но тај урбани човек није се отуђио од свог народа него је спремно, песничким средствима, испитивао породичне трауме из времена изложености српског народа геноцидном усташком програму (поготово у књизи Бол), препознајући у тим траумама и корене неких садашњих дешавања.

КОНДИР КОСОВКЕ ДЕВОЈКЕ

Изузетно плодан, БЛАГОЈЕ БАКОВИЋ је својим стиховима решен да прати многе проблеме и муке, али и радости и ушићења обичног српског човека. Аутор је великог броја песничких збирки, тематски обједињених књига песама, па и читавих поема, од којих се могу поменути: Жеђ под водом (1979), Шаптачева смрт (1983), Сачма (1989), Горовило (1997), Подне (1997), Седимо нас двоје у сутону плавом (2005), Молитве и слава теби (2005), Сећање на мраве (2007), Надгробни облак (2008), Вајар спава међу камењем (2013), Зрно соли (2014), Утеха лишћа (2016), Како врабац пева (2018) и др. Често су му излазиле књиге изабраних или изабраних и нових песама: Ћутим и певам (1993), Повратак на Итаку (изабране и нове песме у 5 књига, 2005), Молитва за мрава који се запутио ка Цариграду (2009), Сенка невидљивог (2010), Померач облака (2017) и др. Писао је доста и за децу: Чаробни пастир (1989), серију књига под насловом Кад порастем бићу…, од којих су посвећене узорним личностима попут Новака Ђоковића, Николе Тесле, Емира Кустурице, Матије Бећковића (2013) и др. Веома популаран, песник је радо виђен гост на многим скуповима и саборима на којима се поставља питање колективне, народне судбине, а у том контексту он својим лирским језиком итекако има шта да каже. У том казивању важну улогу има она врста сазнања коју сви имамо у свом колективном несвесном, а коју веома често не усуђујемо се да јасно и гласно изрекнемо.

ПЕРО ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

Млада песникиња и већ афирмисани проучавалац српске књижевности, Јана Алексић аутор је трију књига песама Топао камен (2014), Упијање (2017) и Аријел аноним (2018), као и двеју теоријскокритичких студија: Опседнута прича: Поетика романа Горана Петровића (2013) и Жудња за лепотом и савршенством: Теургијска димензија књижевноуметничког стваралаштва (2014). Пажњу читалаца и тумача поезије посебно заслужује најновија ауторкина књига, поема Аријел аноним, у којој се преплићу разноразне интертекстуалне релације од Шекспира и његове комедије Бура, па до читавог низа књижевних дела која тематизују трагичку ситуацију српскога народа у Првом светском рату. Песникиња је тако још једном показала како се модернитет може неговати напоредо са свешћу о специфичностима националне културе и са дубинским разумевањем судбине српског народа у преломним, апокалиптичким историјским дешавањима.

ЛОНГИН – МИЛОШ ШОБАЈИЋ

Сликарство Милоша Шобајића се грана и развија различите поетске дискурзивности које паралелно трају и на домаћој и на светској сцени, одајући свету уметности богатство израза, ставова и погледа на свет. Слика развија свој унутрашњи живот, и негује наративно и монументално као нови вид сликарског језика (из стања чистог естетизма у критички однос према обесмишњеној стварности света). Његови мотиви сукоба, насиља, изгона и жртве као архетип цивилизације која се провлачи кроз читаву историју, човекову потребу да се и тако распет, огољен и одран, ослободи тог моћног притиска и искорачи у други свет. Уметник индивидуалац на овај начин реагује, брзо и ефикасно као друштвена свест. Његове фигуре и делови фигура сликане снажним потезима експресивних учинака са детаљима представљају све телесне и психичке патње и болове. Сликајући своје страхове, покушава да на платну измири све зачаране стране, да им да форму, поправи леву и десну страну једначине, и посматрачу пошаље енергију као лек. Сликајући човека, од гомиле телеса, које су се смењивале до групних портрета, да би га најзад поставио у собу сасвим самог, елиминисао и сликао само његов траг, како и сам аутор каже „ Ми можемо само да посматрамо наш усамљени траг којег остављамо за собом“.

Биографија Милош Шобајић, сликар и вајар, рођен је 1945. године у Београду. Дипломирао је на Академији визуелних уметности у Београду 1970. да би се две године касније преселио у Париз. Од 2005. је био декан, а сада ради као професор сликарства на Факултету за уметност и дизајн „Мегатренд“. Такође је ванредни професор у највећој кинеској високој школи за примењену уметност „Луксун Академији“ у граду Шењан (Кина). Поред седамдесет самосталних, излагао је на више од четири стотине групних изложби у земљи и свету. Његове слике и скулптуре налазе се у многим музејима, галеријама и приватним колекцијама широм света. О Шобајићу је направљен низ страних и домаћих филмова и репортажа а библиографски подаци о уметниковом делу упућују на преко седам стотина текстова. Добитник је Вукове награде.

ЛАЗАР ШОШЕВИЋ

Свет слике Лазара Шошевића пролази кроз стварање властитог поетског израза, на трагу наглашене експресивности и тактилног цртежа. Храбро постављени између симбола реалне предметности и изворне апстракције његови радови су симбиозне замисли илузивног и формалног…

Биографија Лазар Шошевић, сликар, рођен је у Урошевцу 1992. године. Завршио је средњу уметничку школу у Нишу 2011. године. Добитник диплома на конкурсима „ЕX ЛИБРИС ВИИИ“ 2009. године и „ЕX ЛИБРИС ИX“ 2010. године у Суботици, као и на XИ. Биеналу у Словачкој 2011. године. Завршио је основне академске студије и мастер студије на Факултету уметности у Нишу, на департману Сликарства у класи проф. Катарине Ђорђевић 2016. године. Добитник је похвалнице за изузетне резултате постигнуте током студирања, 2016. године. Учествовао је на многобројним колонијама. Три пута је самостално излагао и 20 пута на групним изложбама. Добитник је похвалнице на конкурсу надреалиста „Матићу у част“, 2017. године.