ГРАДЊА ГАЗИВОДА ИСЕЛИЛА СРБЕ, „ТРАМПОВО ЈЕЗЕРО“ ВРАЋА НАДУ

Тачно 12. јула 1972. године постављен је камен темељац за изградњу бране језера Газиводе, финансиране кредитима Светске банке од 45 милиона америчких долара. Окончана је апокалиптичким потапањем колашинских села крајем 1977. године и исељавањем становника, без правичне новчане надокнаде и претходно обезбеђеног смештаја, пред надолазећом водом будућег језера из којег је планирано да се залива 77.000 хектара косовске висоравни

 

Када је у четвртак, 24. септембра, у поподневним сатима на брани језера Газиводе окачен транспарент „Лаке Трумп“ (Језеро Трамп) а на гвозденом мосту преко језера за Брњак „Трумп Бридге“ (Трампов мост) опет је језеро Газиводе избило у први план свих медија а све из разлога да се каже, ко је, или ко ће бити, власник водене акумулације која је Колашинцима донела најмање доброг од свог формирања 1977. године. Водена акумулација Газиводе која акумулира 380 милиона кубних метара воде се уклапа у ону најављујућу теорију модерниста да ће се будући ратови водити због воде. Да подсетимо да је камен темељац за брану Газиводе на Ибру помпезно положио, 12. јула 1972. године, тадашњи председник Извршног већа Југославије, Џемал Биједић, уз присуство целокупне тадашње власти АП КиМ, представника општине Косовска Митровица и тада грађана Месне заједнице Зубин Поток у саставу Косовске Митровице. Српска домаћинства још нису остварила правичну надокнаду за одузету земљу али је и још увек далеко од наводњавања планираних 77.000 хектара косовских поља.

БРАНА ОД 45 МИЛИОНА ДОЛАРА

Иако је језеро изграђено на територији општине (од 1987.) Зубин Поток, становници Ибарског Колашина су имали најмање користи од формиране акумулације дуге 24 километра док последице имају и дан данас. Апсолутно нема ниједног аргумента да брана Газиводе (језеро и ХЕ „Газиводе“) у Ибарском Колашину падне под капом Приштине. Пре свега, брана припада општини Зубин Поток, Србија је враћала кредит Међународној банци из Вашингтона а Срби, чија су имања узета у бесцење, су буквално протерани са подручја акумулације и још нико од њих није остварио до данас правичну новчану надокнаду. Брана је грађена кредитом Међународне банке из Вашингтона од 45 милиона америчких долара, са роком враћања од 24 године, односно до 2000. године. Тадашња Федерација је преузела обавезу враћања кредита. Превашодни циљ изградње овог капиталног објекта је био, наводно, наводњавање више од 77.000 хектара плодних косовских поља, затим коришћење техничке воде за потребе косовских термоелектрана у Обилићу, производња електричне енергије на ХЕ „Газиводе“, инсталисане снаге 36 МW као и за водоснабдевање Косовске Митровице, Србице, Вучитрна, Зубиног Потока и Звечана. Поред тадашње велике насипне бране на Ибру грађена је истовремено и мала брана Придворице, километар испод, за потребе наводњавања косовских поља и за потребе ТЕ у Обилићу. Турбине на Газиводама производе годишње, у зависности од хидролошког стања и коришћења, између 83 и 118 ГWх електричне енергије, посматрајући период од 2009. године до данас. Но, како многи тврде, позадина изградње бране Газиводе, у чисто српској средини, је била да се плански исели српско становништво поред Ибра, од Газивода до Рибарића, и да се српска села на Мокрој Гори одсеку од света. Тај план у пракси је скоро у потпуности постигнут. Када се овоме дода да је становништву, коме је одузета имовина за потребе акумулације, исплаћивана неправична новчана надокнада за одузету имовину, један ар земље поред Ибра имао је вредност тадашње кутије цигарета „драва“ без филтера. Ниједном домаћинству није обезбеђен адекватни смештај ни пре ни после, након потапања кућа, па слика о планском протеривању Срба из вековног српског краја постаје јасна.

НЕПРАВИЧНА НОВЧАНА НАДОКНАДА

Експропријација, боље рећи отимање најплодније српске земље поред Ибра на месту акумулације, обављена је за 1.050 хектара. Да би се саградило вештачко језеро Газиводе почеком 70-их почишћено је 12, искључиво српских села у котлини Ибарског Колашина. У новембру и децембру 1977. године језеро је почело да се пуни а под водом су остали гробови, цркве, остаци летњиковца краља Уроша Првог и дворови краљице Свете Јелене Анжујске, која је управо у Брњаку утемељила прву женску школу у Европи. Потопљено је преко хиљаду хектара ораница, ливада и шума… Становништво се под принудом исељавало, по цичи зими децембра 1977. године а домаћинства су била без икаквог унапред обезбеђеног смештаја. Од мраза и туге горштацима је душа пуцала. Забележен је и случај смрзавања у камиону земљорадника Радоја Гаљка из Резала након напуштања куће. Брњачки мост саграђен је 1989. године из разлога јер су 13 година становници месне заједнице Брњак морали чамцима да долазе до својих домова. Тадашње руководство општине Зубин Поток заједно са народом затражило је помоћ ондашњег председника Председништва СФРЈ Николе Љубичића уз чију помоћ је тај мост и саграђен. У знак захвалности грађани Ибарског Колашина су тај мост назвали мост Николе Љубичића и истог прогласили за почасног грађанина. Укупна дужина моста је 323,65 м.
На два километра од овог моста за време НАТО бомбардовања срушен је мост на речици која се улива у језеро Газиводе који до дана данашњег није обновљен. То је први мост испред административне линије КиМ и Србије. Скупштина општине Зубин Поток, после формирања 1987. године, више пута је званично тражила од највиших републичких органа у Београду да се историјска неправда према силом прилика протераном српском народу са подручја језера Газиводе исправи и обави поновна правична новчана надокнада, али све је остало на томе. Није могао да се оствари ни захтев Зубиног Потока да се седиште „Ибра-Лепенца“ из Приштине премести у Зубин Поток и да сиромашна општина убира средства од свог природног богатства. И данас општина Зубин Поток од свог највећег богатства скоро да нема никакве користи осим двадесетак запослених у ХЕ „Газиводе“. Од планираних 77.000 хектара наводњавања косовских поља није остварено ни два одсто па тако није остварен ни гломазни пројекат о наводњавању назван „Ибар – Лепенац“. Срби верују да су Газиводе изграђене да се све више Срба исели са КиМ, а сада им нови назив „Трампово језеро” враћа наду.

Ђаци без школе

Зима је на прагу, 18. децембар је 1976. године. Температура испод нуле. Суснежица прекрива и онако тежак успон до магистрале. Сакупљају се родитељи ученика у учионице, где им саопштавају одлуку да ће школа престати са радом због затварања бране у Газиводама и то ће бити прави пример осталим исељеницима. Основна школа „Петар Кочић“ у Брњаку која је била у Саставџима поред Ибра престала је да ради 18. децембра 1976. године. Камионима су изношене ствари. Код ученика, наставника и родитеља, али и грађана, виделе су се сузе, јер су одлазили из завичаја. Са потапањем ове школе, у којој је наставу похађало 440 ученика од првог до осмог разреда, и Месна заједница Брњак са десетак села и засеока је букавлно потопљена. О томе говори податак да је наредне године, 1977, у новој склепаној дашчари – школи у Брњаку било само 40 ученика од првог до осмог разреда. Језеро је буквално убило Брњак који је остао још и изолован јер моста није било преко језера. Мост преко језера Газиводе за Брњак изграђен је 12 година након формиране акумулације. Дуга и тужна деценија одласка Брњачана са Мокре Горе.

Зоран Влашковић