Хиландар, повратак у себе

Нова збирка поезије Александра Б. Лаковића

 

Збирком поезије Хиландар, повратак у себе Александра Лаковића, лако се и брзо ступа на тло Свете Горе, а путујући његовим стиховима, који су расли из збирке у збирку, душа се лако препознаје
Талентовани писац, песник, критичар, есејиста, антологичар и романописац, лекар по занимању, др Александар Б. Лаковић објавио је ове године у оквиру Центра за културу, образовање и информисање „Градац“ Рашка, нову збирку поезије под насловом Хиландар, повратак у себе. Књига је сачињена од песама из једне раније збирке Повратак у Хиландар од којих је већина мање или више измењена. Нови циклус чине песме Зборе и кад ћуте и Благослов који траје, са до сада необјављеним песмама којих има укупно шеснаест. Нове песме су и: Усековани, Гостопримница, Патерица, Пећина подвизница, Невидљиво, И има и нема, Кад је помрачење сунца, Снохватица, Прашина векова и Хиландар.
Кротким стиховима до душе Трагајући по дубинама свога бића и свога идентитета Лаковић се увек наново враћа манастуру Хиландару, светој царској српској лаври и себе сматра чланом велике хиландарске породице. Песме у збирци Хиландар, повратак у себе су расле из претходне збирке јер се и песник и сам духовно уздизао уз Хиландар. Стихови су кратки, кротки и без интерпункције. Судећи по овој збирци, духовна поезија је чистија без језичког наглашавања, а код неких песника и пренаглашавања знацима интерпункције који су овим стиховима сувишни. Све је јасно и питко у кратким и кротким стиховима Александра Лаковића који је већим бројем својих дела оставио трага о манастуру Хиландару на Светој Гори. Стиховима песме Гостопримница песник нас уводи у само биће и дух светог манастира Хиландара. И они који никада неће крочити на тло Хиландара кроз ову песму могу да осете и доживе то гостопримсво црноризаца, дух и душу хиландарску, молитвену. Песник је остварио циљ. Долазак до себе, чини човека јачим, сигурнијим и постојаним. Своји чврсту православну веру Александар Лаковић изразио је и у песми Немањина лоза којом је веру преточио у стихове о чедотворним зрнима нероткињама…
Православни идентитет у стиху
Таленти се код Александра Лаковића преплићу и допуњују. Он је лекар-интерниста али и као песник трага за нутринама и скривеним кутовима свога бића и српског православног идентитета који је песник тражио и упијао управо у манстиру Хиландару. А овај је српски манастир најбоље описао и заувек објаснио Свети Валдика Николај Велимировић, речима: „Света Гора је царство без круне, Држава без војске, Земља без жена, Богатство без новца, Мудрост без школе, Кухиња без меса, Молитва без престанка, Веза са небесима без прекида, Славопој Христу без умора, Смрт без жаљења.“
Збирком поезије Хиландар, повратак у себе Александра Лаковића лако се и брзо ступа на тло Свете Горе, а путујући његовим стиховима, који су расли из збирке у збирку, душа се лако препознаје. Лаковић је рано шватио да је Хиландар увак и свуда лековито духовно место српског постојања и трајања те му се због тога стално враћа у разнородним књиженим формама.
Александар Лаковић је Рођен у Пећи, 1955.године, где је завршио основну школу и гимназију. На Медицинском факултету у Приштини дипломирао 1980. године, а специјализацију из инетрне медицине 1988. године у Београду. Од 1980. живи и ради у Крагујевцу. Прве књижевне радове објавио је као средњошколац. Пише поезију, књижевну критику и есеје. Објавио је десет књига поезије, више књига есеја и путописа, а припредио је и већи број књижевних дела. Уредник је часописа Кораци. За своја остварења награђиван је значајним признањима. Добио је Кондир Косовке девојке (за поезију), 2014. године, награду Јован Скерлић за књигу есеја Ђорђе Марковић Кодер : језик и митологија 2013. и Милан Богдановић, за књижевну критику 2014. године.
С.Ђукић